Jokić i Amerika su kao ulje i voda

Uz veliki uspeh i istorijska sportska dostignuća idu ne samo prepoznatljivost i slava, već i ogroman pritisak, velika odgovornost, objektivne i neobjektivne kritike, kako sportskih medija tako i navijača domaćih i suparničkih klubova, iracionalna ljubav i mržnja gotovo bezbrojnih ljubitelja sporta.  Sve ovo na svojoj koži oseća Nikola Jokić, košarkaški general Denver Nagetsa, tima iz američke države Kolorado. Dvostruki uzastopni najkorisniji igrač (MVP) NBA lige, Nikola je nosilac verovatno najprestižnije nagrade koju jedan sportista može dobiti za individualni uspeh u timskim sportovima. U Sjedinjenim Državama ne postoji nagrada o kojoj se više raspravlja, oko koje se više lobira među navijačima, igračima i u medijima, i koja samim tim nosi najveći pritisak za nagrađene. Sa razlogom ističem da se ova nagrada „dobija“, a ne „osvaja“, jer je dodeljuju stručni sportski novinari. Ukratko, morate igrati na vanserijskom nivou, ali od drugih zavisi hoćete li biti nagrađeni ili ne. Čak i sa ovako velike distance, jasno se vidi koliko je ovaj mladić iz Sombora promenio ugled Denver Nagetsa, kluba sa nešto „slabijim pedigreom“, uzdigao ih u takmičarskom smislu, a grad Denver učinio atraktivnijim u košarkaškom. U kojoj meri, govori podatak da nikada nisu stigli do finala NBA lige. Sada, nakon osam sezona u NBA ligi, dvostruki MVP Nikola Jokić vodi najjači tim Zapadne konferencije. Nagetsi od ulaska u ligu nikada nisu završili prvi u svojoj konferenciji. Ove godine su u tome uspeli. Mučio se Nikola prethodne dve sezone, nosio je tim na leđima dok su mu najbolji saigrači bili povređeni. Sada kada su se vratili, Nagetsi izgledaju kao ozbiljan tim. Danas je Denver jedan od najvećih favorita za titulu. Malo ko iz američkih mejnstrim medija će ovo lako priznati. Los Anđeles Lejkersi, Boston Seltiksi i NJujork Niksi nisu samo košarkaški timovi, to su brendovi koji generišu najviše pažnje i donose najveće profite. Jedan „mali tim“ poput Nagetsa ima priliku sve to da promeni, a njihov najbolji igrač, momak koji „beži“ od pažnje i statusa „slavne ličnosti“, ljubitelj konja iz Sombora, ima priliku da ispiše istoriju. Šta je na sve ovo imao da kaže Kris Marlou, „glas“ Denver Nagetsa, čovek koji vikne „trojka“ na našem jeziku svaki put kada Nikola pogodi koš sa distance, šaljivi i dobroćudni sportski komentator koji je izmislio sijaset nadimaka za Jokića i njegove nepredvidive poteze na terenu. Za NIN, između ostalog, govori o Nikolinom karakteru igri i uticaju na Denver kao zajednicu Kris, niko nema pogled poput vašeg. Vaš sto je postavljen najbliže uz teren. Gledali ste i komentarisali utakmice Nagetsa daleko pre nego što je Jokić došao tamo. Nakon osam sezona u Denveru, kako biste opisali njegovu igru? NJegova igra je magična. On je, bez preterivanja, najveštiji igrač u ligi. Na terenu radi sve, vanserijski dodaje loptu, daje koševe, krade i odbija lopte, ima verovatno najbolji osećaj za igru i najbolje ruke koje sam video. Pre nego što je došao kod nas, prolazili smo kroz težak period. Nakon svega što sam video, moram da priznam da je radost pokrivati ga. On je vodeća sila iza uspeha Nagetsa. I trener Maloun će vam to reći. Kako opisujete njegov karakter? NJegov karakter je kombinacija različitih stvari. Duhovit je, ima dobar smisao za humor, zna da bude i neozbiljan, šaljivdžija poput deteta, ali ume da bude i vrlo ozbiljan, fokusiran na igru i svoj posao. Jedan je od najvećih profesionalaca u ligi. Obožava svoje konje, porodičan je čovek, voli decu, ima prirodan dar da komunicira sa decom i deca to osećaju. Često ga nakon utakmice čekaju u tunelu da se sa njim pozdrave. On je tip lidera koji vodi delima, a ne rečima. Mislim da je odličan uzor za mlade generacije. Sve ovo zajedno ga čini jako zanimljivim.  Da li se promenio i da li je na neki način promenio Denver i Nagetse? Za Denver je blagoslov što je ovde. Imamo skromnog i jedinstvenog igrača koji je lice našeg tima. Čuo sam da Denver i njegova okolina nisu toliko mnogo različiti od nekih delova Srbije. Život je ovde mirniji, nije tako turbulentno, bučno i burno kao u nekim drugim gradovima. Siguran sam da mu to prija. Naša arena je ponovo puna, gotovo svi kupuju njegove dresove i dresove njegovih saigrača. Pobede su vratile navijače u Bol arenu i pred televizore. Prepoznaju ga i u drugim gradovima, kada gostujemo, ljudi dolaze da ga gledaju. Čak i kada suparnički navijači dođu u velikom broju da navijaju protiv vas, to je jedan od najvećih pokazatelja koliko vas poštuju. To je njegova trenutna težina. Da je otišao negde drugde, recimo u Los Anđeles ili NJujork, verovatno ta sinergija ne bi bila tako dobra. Možda ga Denver nije promenio, ali mu je na neki način pomogao da bude još bolja verzija sebe. Kakav je Jokićev odnos prema vama kao komentatoru? Volim da pričam o njemu i čast je pokrivati njegove utakmice. Dao sam mu razne nadimke i lično ga pitao kako da izgovaram neke reči. Ne zamera nam i dopada mu se kako izgovaramo njegovo ime, tako radimo na njegov zahtev. NJegov specijalni potez, šut iz okreta sam nazvao Sombor Shuffle (somborski pokret/okret). On je tripl-dabl mašina, toliko puta mu je falio jedan skok ili jedna asistencija za tripl-dabl, da smo morali da izmislimo novi termin da to opišemo - Sombor dabl. Naš tim i danas mnogi potcenjuju i ne daju nam velike šanse za osvojimo titulu. Zaboravljaju da su povrede predstavljale glavni uzrok naših poteškoća. Ove godine su nam igrači konačno zdravi. Sa Nikolom kao liderom tima možemo do finala. Čeka nas svetla budućnost. Verovatno najbolji uvid u Jokićev uticaj na Denver ima Adam Mares, glavni urednik DNVR Nagets njuz ekipe, „pokriva“ Nagetse svakodnevno. On je adresa na kojoj dobijate najbolje i najpreciznije informacije. Prošlog leta je zajedno sa kolegama posetio Srbiju, upoznao se sa domaćim ljubiteljima košarke, pokušao da razume mentalitet i kulturu ovdašnjih ljudi i približi ih domaćoj publici u Koloradu. Napravio je fantastičan dokumentarac o istoriji jugoslovenske i srpske košarke - Stotinu nevidljivih niti, sve u želji da navijači bolje razumeju mentalitet i zemlju porekla svog najboljeg igrača. U razgovoru za NIN kaže da je Jokić košarkaški savant i da taj termin ne koristi olako. Jokić je i u svojoj prvoj sezoni pokazao genijalno razumevanje za ritam igre, posebno na ofanzivnoj strani. Vidi stvari na terenu pre nego što se odigraju. „Čita“ kompleksne pokrete i akcije igrača i prilagođava se bez suvišnih pokreta i gubljenja vremena. On je igrač koji poseduje sve neophodne ofanzivne veštine koje ga čine savršenim „saradnikom“ koji može da igra sa bilo kojim tipom igrača. Mislim da je njegov talenat da se prilagodi ma kakvoj situaciji na terenu njegova najveća vrlina, ističe Mares. Kako biste opisali njega kao osobu? Uvek sam oprezan kada izgovaram da ga „poznajem“ kao osobu. Poznajem ga samo u profesionalnom smislu i kroz tu prizmu poznajem samo njegovu senku. Ta senka koju on pokazuje javnosti i medijima je jedino što možemo jasno da vidimo od utakmice do utakmice. Ali eto, prosto kroz opservacije tokom ovih osam godina, on je čovek koji „izbegava“ slavu i određene površne aspekte američke košarkaške kulture. Na koji je način Denver uticao na njega i on na Denver? Denver je grad koji voli svoje timove kada igraju dobro, a zaboravi ih kada igraju loše. Jokić će po svemu sudeći ostati upamćen kao jedan od najboljih sportista koji je ikada prošao kroz ovaj grad, a definitivno je uzdigao Nagetse među lokalnim stanovništvom. Mimo košarke, on je čovek koji izbegava pažnju. Denver je fin grad srednje veličine, znatno opušteniji u odnosu na priobalne gradove poput NJujorka i Los Anđelesa. LJudi su ovde zainteresovaniji za prirodu nego u drugim delovima Amerike. Uživaju u nekim običnim, elementarnim stvarima. U tom smislu mislim da se on ovde savršeno uklopio. Imali ste priliku da posetite Srbiju, Beograd, Sombor. Napravili ste i dokumentarni film o tome. Da li vam je ta poseta dala drugačiji pogled na njegov mentalitet i mentalitet ljudi sa ovih prostora? Najpre, moram da kažem, ta poseta predstavlja jedno od najznačajnijih iskustava u mom životu. Upoznao sam mnogo divnih ljudi i zaista stekao utisak da sam video stranu Srbije koju stranci nemaju priliku da vide. Bilo je puno razgovora i doživljaja koje ću pamtiti do kraja života. Mislim da je kroz Nagetse stvorena vrlo realna konekcija između Denvera i Srbije. Čak i u kulturnom smislu, sličnosti postoje, postoji ta neka vrsta prkosa. Denver je kao manji grad potcenjen u odnosu na veće američke gradove, a Srbija u odnosu na neke veće evropske nacije. Obe grupacije ne vole da budu potcenjene. Čini mi se da ispod nezavisnog duha, tog prkosa, a to mi je posebno interesantno, postoji ta dobroćudnost, gostoprimstvo i ponos. LJudi su bili željni da sa nama podele svoj stil života u Srbiji, zatim sećanja vezana za košarku, njihovu omiljenu hranu i mesta okupljanja, omiljene ulice, splavove i parkove. Srbi su mi pokazali da su daleko ponosniji na ono što imaju, nego što su ozlojeđeni zbog načina na koji ih gledaju i potcenjuju. Mi u Denveru smo isti takvi. Ako vam se ne dopadamo, briga nas, vaš gubitak. Imali ste priliku da pokrivate ligu godinama. Videli ste sve. Šta biste izdvojili kao glavnu razliku između Jokića i američke superzvezde? Mogao bih da napišem celu knjigu o tome. Bilo koja knjiga napisana o Jokiću morala bi, na neki način, biti napisana iz ove perspektive. Nikola i Amerika su poput ulja i vode. Čini mi se da mu najteže pada ta navigacija između njegove prirode i američke kulture. Uvek sam mislio da bi mu koristilo da se okruži adekvatnim prijateljima iz Amerike, kako bi lakše podneo raznovrsne nivoe američke kulture i status slavne ličnosti. Čini se da mu se razni aspekti američke kulture ne dopadaju. Sećam se, kada je došao ovde, rekao je da mu se dopadala serija Prijatelji. Ta serija je mnogima bila prva asocijacija na našu kulturu, iako ona predstavlja idealistički pogled na život u Americi. Isprva mu je verovatno bilo zanimljivo sve ono što je video ovde, ali kako su godine prolazile, i kako je njegov status „slavne ličnosti“ postajao sve očigledniji, iskusio je negativne strane tog statusa i na sve to čini mi se gleda sa manje radosti. Bilo kako bilo, on je uspeo da se izoluje od tog statusa i načina života koliko god je to moguće. Ali previše je dobar košarkaš da bi mogao od toga da pobegne. NJemu je više od svega neprijatna činjenica da se ovde na košarku gleda kao na individualni, a ne kolektivni sport. Čak je i timski uspeh predstavljen kao individualni, kao uspeh ili neuspeh „najboljeg igrača, tj. zvezde tima“. Isto tako, status jednog igrača umnogome zavisi od njegove pristupačnosti, želje da se eksponira i bude kul, što predstavlja najpovršniji aspekt naše kulture. I na kraju, postoje rasni elementi koji su deo diskusije o košarci u Americi. Razgovori o najboljem igraču lige se nažalost sastoje od ovih površnih elemenata i Nikola se, ni kriv ni dužan, našao u centru takvih narativa, bez obzira na njegove napore da se od svega toga izoluje, zaključuje Mares. Matija Božović