Godine koje su pojele lažna normalizacija i Srpska lista

Politički predstavnici Srba iz četiri opštine na severu Kosova imaju dugu tradiciju otpora integraciji u kosovski sistem. Nakon potpisivanja Briselskog sporazuma tadašnji PPV, sadašnji predsednik Aleksandar Vučić je u više navrata pokušavao da ih ubedi da prihvate sporazum i učestvuju u njegovoj implementaciji. Kada mu je postalo jasno da lokalni političari ne žele da prihvate sporazum, Vlada Srbije je 10. septembra 2013. raspustila skupštine opština u Kosovskoj Mitrovici, Zubinom Potoku, Leposaviću i Zvečanu i uvela privremene mere, sa članovima privremenih organa iz SNS-a, SPS-a i Pokreta socijalista, koji pre toga uglavnom nisu bili politički afirmisani, ili nisu obavljali važne funkcije. Ti privremeni organi imali su zadatak da sprovedu Briselski sporazum u svojim opštinama, pre svega da pomognu u organizaciji lokalnih izbora po zakonima Kosova, da učestvuju na njima kao kandidati za gradonačelnike i odbornike, ali i da obezbede učešće dovoljnog broja građana kako bi izbori dobili legitimitet. S obzirom na to da su kosovski izbori bili izuzetno nepopularni među lokalnim stanovništvom, izlazak građana je obezbeđen ucenama, pretnjama, kolektivnim glasanjima u javnim institucijama i ustanovama i drugim vidovima pritisaka. I pored toga izlaznost je bila mala, a u Severnoj Mitrovici su se dva puta ponavljali izbori dok konačno nije izabran gradonačelnik iz redova srpske zajednice. Ubrzo nakon lokalnih, 2014. organizovani su i parlamentarni izbori na kojima se kandidovala Građanska inicijativa Srpska lista, formirana po ugledu na Koaliciju Povratak koja je 2001. učestvovala na prvim parlamentarnim izborima na Kosovu nakon rata. Među kandidatima Srpske liste 2014. bili su Oliver Ivanović, Rada Trajković i Slobodan Petrović. Ova zajednička lista imala je punu podršku Vlade Srbije, pre svega Vučića i na tim izborima osvojila je devet od deset zagarantovanih mesta za kosovske Srbe u Parlamentu Kosova. Izbornim inženjeringom i manipulacijom glasača, međutim, politički neafirmisane i široj javnosti nepoznate osobe dobile su više glasova od onih koji su imali značajnu vidljivost u narodu, pa je, primera radi, po broju dobijenih glasova Oliver Ivanović bio tek 27. od 67 kandidata na listi. Nakon ovih izbora bilo je očigledno da u budućem radu Srpska lista (SL) neće računati na ove političare, niti raditi na jačanju jedinstva među različitim političkim opcijama u srpskoj zajednici. Otuda nije iznenađenje da je ubrzo SL postala zasebna politička grupacija, sastavljena uglavnom od novih ljudi i par starih kadrova koji su dokazali svoju političku lojalnost Vučiću, a 2017. i formalno je registrovana kao politička stranka, u skladu sa kosovskim zakonima. SL je brzo uspela da inkorporira u članstvo gradonačelnike svih opština sa srpskom većinom, što je dovelo do kontrole javnih izvora finansiranja u okviru Kosova, dok se sredstva koja dodeljuje Vlada Srbije kontrolišu preko imenovanih predsednika privremenih organa, direktora javnih preduzeća i ustanova koji su takođe članovi SL. Kako bi se što bolje uspostavila kontrola nad javnim sredstvima, često se dešava da ključne osobe u SL obavljaju slične funkcije u dva sistema, recimo mesto gradonačelnika u kosovskom i predsednika privremenog organa u srpskom sistemu. Imajući u vidu da većina Srba na Kosovu radi u javnom sektoru ili prima socijalnu pomoć, naknadu za nezaposlena lica i drugu vrstu pomoći od države, SL je zaokružila političku i finansijsku moć na način da kontroliše sve društvene, ekonomske, finansijske i političke tokove u srpskim sredinama na Kosovu. NJena moć je naročito izražena na severu, gde postoji velika koncentracija državnih organa i javnih institucija koje su generatori radnih mesta i uticaja u društvu. Sa jačanjem SL, opoziciono nastrojeni Srbi sa Kosova proglašavani su protivnicima „jedinstva“ srpskog naroda, a njihov lični ugled i politički uticaj je sistematski urušavan. Na ovaj način pluralizam u srpskim sredinama je potpuno nestao, a na izborima SL dobija skoro 100 odsto glasova. Čak i tamo gde ima opozicije, njihov uticaj na društvene promene je marginalan. Uz to, neki od retkih opozicionara bili su vodeće ličnosti SL, ali su je napustili uglavnom iz ličnog nezadovoljstva. Među njima najpoznatiji je Aleksandar Jablanović koji je u prvim godinama SL bio njena vodeća figura, ali je 2017. izbačen iz stranke i odmah potom osnovao je Partiju kosovskih Srba, čiji je predsednik. Tu je i Branimir Stojanović, bivši gradonačelnik Gračanice i zamenik premijera Kosova, a nakon toga i državni sekretar Ministarstva privrede Vlade Srbije. Nezadovoljan jer nije dobio podršku stranke za novi mandat na mestu gradonačelnika Gračanice, Stojanović je napustio SL 2021. i formirao Srpski nacionalni pokret čiji je predsednik. Jablanović i Stojanović danas spadaju u red najvećih kritičara politike SL. Srpska lista vertikalno ustrojena na način da se proces donošenja (ključnih) odluka usaglašava sa predsednikom Srbije. Predsednik je Goran Rakić, prvi gradonačelnik Severne Mitrovice, koji je u Vladi Avdulaha Hotija bio zamenik premijera i ministar administracije i lokalne samouprave, a do novembra 2022. ministar za zajednice i povratak u Vladi Aljbina Kurtija. Ipak, najznačajnija ličnost u stranci je potpredsednik Milan Radoičić, osoba od najvećeg Vučićevog poverenja, koji ima zadatak da obezbedi da ne bude disonantnih tonova u odnosu na ono što se smatra državnom politikom na Kosovu. Ovaj način kontrole nije iznenađenje, jer je SNS ustrojen na isti način, a i njegovi funkcioneri se disciplinuju preko poverenika koji su određeni po geografskoj osnovi. I pored velikih očekivanja EU, SAD i zapadnih zemalja, Briselski sporazum nije doveo do normalizacije odnosa Beograda i Prištine. Jabuka razdora se stvorila oko formiranja Zajednice srpskih opština (ZSO), obaveze iz Briselskog sporazuma koju Priština nikako nije želela da ispuni. Na toj osnovi kreću prve veće nesuglasice između SL i centralnih vlasti na Kosovu. Kulminacija se desila u martu 2018, kada su pripadnici specijalnih policijskih jedinica Kosova nasilno upali na sastanak SL i uhapsili Marka Đurića, tadašnjeg direktora Kancelarije za KiM i glavnog pregovarača Srbije u Briselskom dijalogu. Nakon ovog sastanka SL je napustila učešće u Vladi Kosova i najavila formiranje ZSO 20. aprila 2018, na petogodišnjicu potpisivanja Briselskog sporazuma. Ova kriza je amortizovana tako što je tadašnji premijer Kosova Ramuš Haradinaj dao mandat Upravljačkom timu za izradu nacrta Statuta ZSO, a EU dala rok da se taj proces završi u roku od četiri meseca, do 6. avgusta 2018. Statut ZSO nije predstavljen tog 6. avgusta, ali je krajem tog meseca u malom alpskom selu Albahu održan čuveni sastanak Vučića i Hašima Tačija na kojem se razgovaralo o rešenju istorijskog sukoba promenom granice između Srbije i Kosova. Ovo rešenje očigledno nije dogovoreno među političkim akterima na Kosovu, pa je brzo stigao odgovor Vlade Ramuša Haradinaja u vidu uvođenja takse na uvoz robe iz Srbije (i BiH), prvo u visini od 10, a ubrzo zatim i u visini od neverovatnih 100 odsto. Kao rezultat ove nove dinamike predsednici opština na severu Kosova su kolektivno podneli ostavke, uslovljavajući svoj povratak povlačenjem taksa i osnivanjem ZSO. Iako nijedan od tih uslova nije ispunjen, SL je pristala na učešće na narednim izborima 2019, prvo na lokalnim za predstavnike četiri opštine na severu, a onda i na vanrednim parlamentarnim izborima u oktobru. Nakon dugih pregovora formirana je vlada na čelu sa Kurtijem, političarom koji je izgradio karijeru suprotstavljajući se postignutim sporazumima Beograda i Prištine, naročito formiranju ZSO. Iako su prvi dani ove vlade ukazivali da je moguće ostvariti saradnju sa SL, ubrzo su nastali problemi zbog otpora Kurtija da ukine takse, pa je ta vlada pala samo 52 dana nakon osnivanja. Posle toga formirana je manjinska vlada sa Avdulahom Hotijem na njenom čelu, u kojoj je takođe učestvovala SL, ali je i ona pala do kraja godine. U 2021. su ponovo organizovani vanredni parlamentarni izbori na kojima je Pokret Samoopredeljenje osvojio rekordnih 50,28 odsto glasova. U novu vladu Kurti je nevoljno uključio i Gorana Rakića na mesto ministra za zajednice i povratak, jer po Ustavu Kosova politički subjekt iz redova srpske zajednice koji je osvojio najviše glasova ima pravo na najmanje jedno ministarsko mesto. Na taj način Rakić je postao ministar, ali SL nije postala deo vladajuće koalicije, već je u parlamentu delovala kao opozicija. Povratkom na mesto premijera, ovog puta sa većinom glasova, što se nikada ranije nije desilo na kosovskim izborima, Kurti je radikalizovao svoje delovanje na severu Kosova, sprovodeći jednostrane akcije, pod izgovorom primene principa reciprociteta sa Srbijom. Prvi radikalan potez povukao je u septembru 2021, slanjem specijalnih policijskih snaga da sprovode meru reciprociteta u režimu prolaska vozila između Srbije i Kosova. Ovaj potez je naišao na hitnu reakciju lokalnih Srba koji su odmah postavili barikade na glavnim magistralnim putevima. Tokom barikada koje su trajale desetak dana predstavnici SL odigrali su konstruktivnu ulogu, smirili narod i doveli do toga da se situacija reši bez ijednog incidenta. Par dana nakon uklanjanja barikada došlo je do oružanog incidenta u Zvečanu kada su pripadnici specijalnih policijskih snaga ranili Srećka Sofronijevića. Na sastanku koji je kasnije tog dana usledio sa Vučićem u Raški videlo se nezadovoljstvo ne samo među predstavnicima SL već i prisutnog naroda. Ovaj sastanak se desio samo par dana pre lokalnih izbora na kojima SL nije želela da učestvuje, ali je to učinila na insistiranje Vučića. Nakon tog sastanka bilo je jasno da će se u narednom periodu zaoštravati odnosi između Kurtija i njegove vlade sa jedne, i SL sa druge strane. Situacija se naročito zakomplikovala nakon što je američki Trezor pod sankcije stavio Milana Radoičića kao deo primene Bajdenove strategije za borbu protiv korupcije. Ubrzo nakon donošenja ove odluke desio se pokušaj njegovog hapšenja od strane kosovskih policijskih snaga, čime se Radoičić povlači u Srbiju odakle rukovodi radom SL. Može se naći jasna korelacija između ovog naizgled nebitnog događaja i daljeg ponašanja SL, čiji su predstavnici sve manje bili kooperativni u komunikaciji sa Prištinom, a sve više su vršili pritisak na Vučića da dozvoli izlazak Srba iz institucija. Pored toga, jednostrane akcije koje je Kurtijeva vlada sistematski sprovodila konstantno su provocirale reakciju SL i lokalnog stanovništva. Počelo je tako što je Kurti ukinuo organizovanje referenduma o pravosuđu u srpskim sredinama na Kosovu, zatim je zabranjeno i organizovanje prikupljanja glasova za izbore u Srbiji. Nakon ovih događaja SL je tražila od Vučića da se napuste kosovske institucije, ali se na njegovu preporuku odustalo od toga. Kurtijeva vlada je dodatno provocirala nasilnim oduzimanjem zemljišta za izgradnju fortifikacijskih objekata i baza za smeštaj specijalnih policijskih jedinica. Sve to je pratilo njegovo negiranje obaveza osnivanja ZSO i pretnje da će se oduzimati vozila sa KM tablicama, a uz sve to specijalne policijske snage premlatile su nekoliko Srba sa severa. U jesen 2022. dodatno se radikalizovala situacija oko upotrebe KM tablica, koja je u novembru rezultirala ostavkom Rakića na mesto ministra za zajednice i povratak, izlaskom SL iz Skupštine Kosova i Srba sa severa iz svih kosovskih institucija: lokalne samouprave, policije, pravosuđa i ostalih ustanova. Ova odluka svakako nije mogla da prođe bez Vučićeve saglasnosti, koji je najzad uslišio višestruke zahteve SL za napuštanje institucija. Kurti je na to odgovorio hapšenjem nekoliko bivših policajaca, što je dovelo do podizanja novih barikada na glavnim saobraćajnicama na severu. Bezbednosna kriza se završila tako što je Vučić „zamolio“ lokalne Srbe da ih mirno uklone, iako nisu ispunjeni njihovi zahtevi za povlačenje specijalnih policijskih snaga sa severa i osnivanje ZSO. Uklanjanje barikada je izazvalo ogromno razočaranje lokalnih Srba. Na hiljade ih je napustilo rad u kosovskim institucijama, čime je njihova egzistencija dovedena u pitanje. Svako popuštanje u procesu dijaloga bez rešavanja njihovog statusa izaziva nezadovoljstvo koje se najviše kanališe prema predstavnicima SL. U tome treba tražiti razloge za bojkot vanrednih lokalnih izbora i SL, ali i svih drugih političkih subjekata koje okupljaju Srbe sa severa, jer su svi svesni da u trenutnim okolnostima narod ne bi izašao da glasa. Iako su barikade ubrzale postizanje Sporazuma o normalizaciji odnosa a kasnije i mape puta za njegovu implementaciju, time se nisu rešili ključni politički i bezbednosni problemi na severu. Problem sa tablicama još uvek opterećuje slobodu kretanja i bezbednost, postupak formiranja ZSO nije ni započet, a sve su češći oružani incidenti u kojima učestvuju specijalne policijske jedinice Kosova. U tim okolnostima sprovođenje Sporazuma o normalizaciji odnosa deluje nemoguće. Tim pre što se on pre svega odnosi na normalizaciju između Srbije i Kosova, a ne između Srba sa severa i Vlade Kosova. Ali, da li je moguća takva normalizacija bez rešavanja političkih i bezbednosnih pitanja na severu Kosova?! U prethodnom periodu, naročito nakon Briselskog sporazuma, SL je imala zadatak da sprovodi odluke koje je prihvatao politički Beograd u procesu dijaloga, bez obzira na protivljenje lokalnog srpskog stanovništva. Sada su se okolnosti promenile na način da SL više niti može, niti ima kapaciteta da natera Srbe sa severa da se vrate u kosovske institucije. Sve ukazuje na to da će Srbi radije „glasati“ odlaskom sa Kosova nego što će se vraćati u institucije bez rešavanja ključnih pitanja za njihov dostojanstven život na tom prostoru. U ovom trenutku ni Beograd nema interesa, niti kredibiliteta, da Srbe nasilno gura nazad u kosovske institucije. A ni Kurti se ne raduje njihovom povratku na stara radna mesta, nadajući se da će se nekim čudom pojaviti neki drugi „Srbi“ koji će zameniti one koji su napustili institucije. U praksi će činiti sve da pokaže da se može vladati severom i bez Srba, naročito bez saradnje sa njihovim političkim predstavnicima, što je i demonstrirao nedavnim izborima. I Slobodan Milošević se istim stvarima nadao, znamo kako se završilo. Jedino je izvesno da još uvek nije kraj. Autor je direktor Instituta za teritorijalni ekonomski razvoj i koordinator Radne grupe Nacionalnog konventa o Evropskoj uniji za Poglavlje 35