Sve velike istrage kontrolišu se iz jednog centra

Kada u zemlji u kojoj ne postoji nijedna ozbiljna presuda u slučajevima visoke korupcije viši javni tužilac brzopotezno sa slučaja ukloni tužiteljke koje su u slučaju EPS-a mogle da isprave tu sramnu statistiku, logično bi bilo da reaguje poverenik za samostalnost DVT-a. I reagovao je, ali tek kada je bunt javnosti splasnuo i kada je mogao da proturi tezu da do smene nije došlo zbog „spoljnog uticaja“. Državno veće tužilaštva je većinski bilo oduševljeno takvim odgovorom i bespogovorno ga usvojilo. O tome šta to znači za nezavisnost tužilaštva i budućnost ozbiljnih presuda za NIN govori Jasmina Paunović, jedna od dve premeštene tužiteljke Višeg javnog tužilaštva u Beogradu. Javnost je mesecima čekala na odluku poverenika, a stiče se utisak da smo dobili jedno veliko ništa. Ili je to gore od ništa? Ne bih upotrebila izraz veliko ništa, ali mene ta odluka, ukoliko uopšte mogu da je nazovem odlukom, podseća na umetnički izraz l’art pour l’art (umetnost radi umetnosti), samo što je to u ovom slučaju „sadržaj radi sadržaja“. Upriličen je neki tekst u kome tek da nešto stoji da bi se zadovoljile široke narodne mase jer, navodno, imamo neki odgovor. Problem je što nikoga ko prati ovaj slučaj taj odgovor nije zadovoljio. Poverenikov izveštaj se ni na koji način ne razlikuje od saopštenja koje je dao, a navodno je prošao kroz sednicu Državnog veća tužilaca i navodno je bilo neko glasanje. Navodno se i nešto radilo, a o tome znamo samo ovo: isključena je javnost, sve je obavljeno unutar četiri zida i u skladu sa tim smo i dobili odluku. Poverenik nije odgovorio na ključna pitanja, već se više upuštao u analizu onoga kako bi po novom zakonu to moglo da se reši, što je nonsens u konkretnom slučaju. Međutim, saopštenje ipak smatram apsolutno svojim, odnosno našim uspehom, jer da su naše prijave neosnovane, i da ne zaslužuje jasnu profesionalnu pozornost, ovo saopštenje ne bi izgledalo ovako, već bi bilo osuđujuće u odnosu na nas, pa čak bi eventualno podrazumevalo vođenje postupka protiv nas. Ovako smo dobili odgovor koji na posredan način kaže - ne damo našeg čoveka! I to je to. Mogu oni da ne daju svog čoveka koliko god hoće, ali zar ne postoji zakonska obaveza da poverenik i DVT razmotre činjenicu da je rukovodstvo Višeg javnog tužilaštva u Beogradu izdavalo lažna saopštenja o razlozima zbog kojih ste premeštene i zbog kojih vam je oduzet slučaj EPS? Oni ne mogu da daju odgovor na to, jer šta god da odgovore ne bi zadovoljilo opšteprihvaćene zakonske kriterijume, ukoliko ne bi išlo na štetu one druge strane. To što smo mi pisale povereniku imala je prilike da čuje cela Srbija. Viši javni tužilac u Beogradu je preko svog prvog zamenika za suzbijanje korupcije, Brankice Marić, izašao u javnost sa svojim navodima koji su ne samo netačni, već dok je govorila i gledala u kameru iznosila je bujicu neistina. Navela je da je koleginica Savović tražila premeštaj, što je netačno. Takođe je navela da sam ja premeštena jer je potrebno kadrovsko pojačanje odeljenju opšteg kriminaliteta, što je takođe netačno. Samo 15 minuta pre nego što je to pušteno u etar, rečeno mi je da se premeštam zbog poruke koju sam poslala u viber-grupi. Ne sumnjam da je ta poruka bila za njih krajnje poražavajuća, ali nije bila razlog premeštanja, a to upravo dokazuje činjenica da je ova poruka puštena oko 10 dana ranije, a ja premeštena u trenutku kada se saznalo da radim drugi deo predmeta EPS-a. Najmanja šteta i po njih i po nas bi bila da su nas odmah pozvali i rekli: izvinite, došlo je do greške, neka svako radi svoj posao! Umesto toga, oni od tog dana sve više srljaju i iz sata u sat prave zloupotrebe raznim izjavama i stavovima za koje ne znam gde vode. Verovatno ka tome da vas tužilac Stefanović prijavi Etičkom odboru DVT čim ovaj intervju izađe, imajući u vidu da je prijavio i tužioca Predraga Milovanovića koji se u intervjuu za naš list založio za vas. Papir trpi sve i možete da pišete koliko god hoćete prijava. Suština je da li je tačno to što piše i da li to možete nečim da potkrepite. Na kraju, pa zar nije osnovni zadatak svakog rukovodioca da se posao besprekorno organizuje, da u našem radu ima kvalitetnih rezultata, a ne da se bespotrebno gubi vreme oko pisanja nekih prijava. To upravo ukazuje na nešto „trulo“ u funkcionisanju Tužilaštva. Sednica DVT je i pored interesovanja novinara bila zatvorena, a vi ste nedavno rekli da je jedna od najvećih nepravdi u tužilaštvu to što je sve „pod velom tajnosti“. Na šta ste mislili? Pod velom tajni je sve, pa čak i ko ide na službeni put, a ko na usavršavanje, ništa u funkcionisanju nije transparentno za zamenike. U svakom normalnom državnom organu bi se javno o tome govorilo na sednicama i kolegijumima, ali ovde ne – mora se prikriti činjenica da je usavršavanje rezervisano samo za miljenike rukovodilaca, kao i za zamenike bliske prvom zameniku. Takođe, kao mentori na Pravosudnoj akademiji su uvek lica bliska rukovodiocu...Ko je od nas kojim većim predmetom zadužen je takođe „tajna“, ukoliko ne bih pročitala u sredstvima informisanja. Nepoznat je takođe i kriterijum dodele predmeta, koji mora da bude više nego jasan i transparentan. Znate li bar koji je razlog zbog koga se te informacije kriju od tužilaca? To mogu samo da pretpostavim. A pretpostavljam da ne žele da se ima uvid u predmet i u kojoj je on fazi, kako bi se držala kontrola predmeta „iz jednog centra“. Važno je samo sprovesti realizaciju u predmetu, dovesti ga do hapšenja osumnjičenih, a ostale faze postupka nisu bitne. Ako je zatvoreno za vas, da li je onda besmisleno da postavim pitanje zašto je zatvoreno za mene kao građana ove zemlje koji očekuje da ga tužilaštvo informiše o onome što radi? Naš pravosudni sistem nije tako koncipiran da bi postupajući tužilac izašao u javnost i uz saradnju sa tužilačkom policijom izneo najvažnije detalje predmeta koji zanima javnost. Mi imamo stalno zaposlenog pi-ara koji daje saopštenja za javnost. Ta osoba čak ne mora da bude iz pravosuđa, da ispunjava uslove koji su neophodni kako bi razumela krivični postupak i sva ovlašćenja koja ima tužilac, već može da bude novinar i da tumači istragu i daje činjenice, ukoliko za to ima saglasnost javnog tužioca. Ali imamo nešto što Amerika nema - predstavnike vlasti koji rado komentarišu istragu. Da li nam to „pomaže“? Takvi komentari ne samo da nisu dozvoljeni, već direktno štete kako postupku koji se vodi, tako i statusu okrivljenog. Niko nema prava da nekog osuđuje pre nego što je i ušao u sudnicu i da daje svoje komentare, te načelo da niko nije kriv dok se ne dokaže, mora biti princip koji se poštuje. Takođe, nedozvoljeno je i da se tokom krivičnog postupka, koji je još u fazi suđenja, javno obavljaju razgovori sa okrivljenima o njihovoj ulozi u predmetu i o tome kako oni navodno nisu krivi. Da li postoji institucija koja bi to mogla da zaustavi? Da smo mi uređenije društvo, do toga ne bi ni dolazilo. Ali kada već postoji, po mom mišljenju morao bi da reaguje republički javni tužilac. Ako mislite na Zagorku Dolovac, zvuči pomalo komično očekivati da ona na išta reaguje... Mislim na funkciju republičkog javnog tužioca koji je ujedno i predsednik Državnog veća tužilaca, a to telo je alfa i omega pravilnog funkcionisanja svih tužilaštava. Danas je na tom mestu tužilac Zagorka Dolovac, pre nje je bio neko drugi i nakon nje će biti neko, ali u takvim situacijama mora da se reaguje, iz profesionalnih razloga i zaštite tužilačke institucije. U vašem slučaju nije reagovala javno. Da li vas je bar pozvala telefonom, pitala kako ste ili vam ponudila neku zaštitu? Nije, mada sam očekivala da će do toga doći. Nadala sam se. Bilo bi logično da nas pozove i da obavi konstruktivni razgovor. Ili ona ili ministarka pravde, mada mislim pre da je to na republičkom tužiocu, da bi sve ostalo „unutar kuće“ i da bi se pronašao odgovor na nastali problem. Pritom taj problem nije samo problem Bojane i mene, već smo ona i ja personifikacija, oličenje postojećeg problema. Danas smo to nas dve, sutra će biti neko drugi. Ovo je bunt, a bunt je stanje duha protiv nepravde i protiv onoga kako se radi. Protiv izigravanja zakona, protiv simulacije borbe protiv korupcije, protiv nepotizma, negativne selekcije... svega onoga što polako, ali sigurno urušava rad u tužilaštvu. U prilog navedenom mi nemamo jednu ozbiljnu osuđujuću presudu kada je korupcija u pitanju. A zašto je nemamo? Da bi se dobila ozbiljna presuda, mora da postoji ozbiljna optužnica. Imamo mi mnogo presuda, ali nijedna nije tog kvaliteta da bismo rekli - da, to je ono pravo i mi smo uradili nešto ozbiljno u borbi protiv korupcije, makar kroz taj predmet. To ne postoji, iako postoje ozbiljne krivične prijave. Više javno tužilaštvo u Beogradu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije, radi slučajeve koji su vezani za lica koja nisu u nadležnosti Tužilaštva za organizovani kriminal. Ali to nikako ne znači da naši krivični predmeti treba da se svode na blagajnike koji su proneverili 20.000 dinara, što su najčešći predmeti, kako bi platili struju. Ono što je vrlo važno i vrlo primetno jeste da i kada imate ozbiljan predmet i ozbiljno krivično delo u kome se pominju imena koja nisu poznata široj javnosti, ali jesu krivična dela koja uzurpiraju društvenu imovinu i zadiru u budžet RS, gde je pronevera ogromna, takve predmete obično daju zamenicima koji su upućeni iz nižih tužilaštava, koji nemaju iskustva i koji nisu prošli obavezne obuke za rad sa predmetima sa koruptivnim elementima. To nije slučajno, takvi zamenici su u svom radu oslonjeni na rukovodioca odeljenja, koji će u stvari na posredan način obrađivati predmet, ali sa potpisom zamenika kome je dodeljen. A rukovodioca odeljenja postavlja javni tužilac. Onda dolazite do zaključka da javni tužilac ima pod kontrolom sve predmete za koje je zainteresovan. Kako smo stigli do te negativne selekcije? Zar ideja nije bila da se napravi specijalizovano odeljenje sa zamenicima edukovanim i za korupciju i ekonomiju i pranje novca... Konkretno, kada je u pitanju edukacija za Odeljenje za borbu protiv korupcije, koje je formirano 1. marta 2018, bilo je obavezno pohađati određene obuke, koje sam već pomenula i raditi simulacije suđenja, koje su nam izoštrile sliku kako bi trebalo voditi predmet sa koruptivnim elementima. Radi se o specijalizovanom odeljenju i ono je uz obuku podrazumevalo i prethodnu bezbednosnu proveru u smislu da li smo moralno i profesionalno kadri da vodimo takve predmete. I svi mi koji smo bili u prvom sastavu, bilo nas je 17, prošli smo i obuke i provere. U tom periodu sam i odbranila master rad na temu „Pranje novca u privrednom poslovanju“, a ono na šta sam trenutno raspoređena nema dodirne tačke sa tim za šta sam obučena. Iz prvog sastava je sada ostalo četvoro kolega, dok su svi ostali upućeni iz osnovnih tužilaštava. To što su upućeni možda se i ne bi moglo smatrati nekom manjkavošću, ali ako znamo da su pojedine kolege u osnovnom tužilaštvu provele samo par godina ili pojedini samo par meseci, postavlja se pitanje - kako je moguće da takav kadar, posle krivičnih dela iz osnovne nadležnosti (krađe, prevare...) prihvati da radi tako ozbiljne krivičnopravne predmete? Nije bitno da li vam je neko ponudio da budete upućeni u Više tužilaštvo, već je mnogo bitnije kako prihvatate tako veliki stepen odgovornosti, koji se od vas očekuje! Ili onda niste odgovorni, ili nekom baš treba u radu takav kadar. Onda, na kraju proizlazi da svi sve mogu i da smo svi isti. E, pa u tome je problem, niti smo svi isti, niti svi sve mogu! U javnosti postoji mišljenje da su svi tužioci odgovorni zbog nečinjenja jer nijedan ne reaguje kada se u medijima pojave ozbiljne informacije o mogućem krivičnom delu. Da li vi lično možete da kažete – ovo je sumnjivo i otvaram predmet ili ste i u tom pogledu podređeni hijerarhiji? Ukoliko dopre glas do tužioca i ukoliko postoje informacije od značaja za javnost, neophodno je da postupajući javni tužilac, u našem slučaju viši javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, formira predmet sa određenim informacijama, da se predmet zavede, dobije svoj broj, koji može da bude strogo poverljiv, i da odredi zamenika koji će prikupiti dokaze u određenom pravcu. To je jedna od varijanti kako se formiraju predmeti i uopšte nije bitno da li je krivična prijava podneta, suština je da u javnosti postoji informacija koja je bitna za građane i za koju su građani zainteresovani, a što može da kroz provere eventualno donese rezultate u tom krivičnopravnom segmentu. Tako da svaka informacija može da se proveri kroz postupanje na ovaj način. Da li nekome podnosi odgovornost ukoliko se ogluši na bitan slučaj? Ne, to je njegovo diskreciono pravo. On bi trebalo tako da postupa i on bi morao tako da postupa, a ako ne postupa ne podleže odgovornosti. Zbog toga je nepravedno kada su građani kivni na sve koji rade u tužilaštvu jer moje kolege (bar one koje ja znam) zaista časno obavljaju svoj posao. Imali smo slučajeve u kojima se krivična prijava podnosi da bi se dokazala nečija nevinost (Vučević protiv Vučića, Šapić protiv svog šefa kabineta). Ne tražim da komentarišete slučajeve već princip – da li je to izrugivanje instituciji tužilaštva? Svaka krivična prijava koju dobijete mora da bude ozbiljan akt za vas. Imala sam mnogo slučajeva u karijeri gde su prijave napisane običnom olovkom na parčetu papira i u jednoj rečenici. Da sam rekla - to je neozbiljno - propustila bih slučajeve u kojima je iz te jedne rečenice proizlazilo ozbiljno krivično delo. Međutim, u slučaju Šapićeve prijave, kao i svake druge, nije suština u tome šta piše već u tome čime se potkrepljuju navodi u prijavi. Ne bih mogla da komentarišem sadržinu iste, jer mi nije poznata. Međutim, zaista sam u karijeri imala prilike da se uverim da pojedini građani (bez obzira na njihov status) podnose prijave kako bi sa sebe skinuli odgovornost, i tako se stekao lažni utisak u javnosti „eto, da smo krivi, ne bismo podnosili prijave“, što predstavlja svojevrsnu zloupotrebu položaja stranke u postupku. Više puta ste izjavili da ne želite da se vaš slučaj politizuje, ali ste optužene upravo za politizaciju i od strane vlasti, ali i od dela opozicije kada ste otišle na prijem kod američkog ambasadora Kristofera Hila. Volela bih samo da čujem jedan odgovor na pitanje: a zašto da ne? Gospodin Hil jeste gost u Srbiji, ali je i domaćin u svojoj ambasadi. Ako nas je pozvao jer je upoznat sa onim što se događa i ako je želeo da nas upozna, pruži ruku i kaže ono što je rekao: „Neka vaša porodica bude ponosna na vas, što ste iskazale hrabrost u svom istupanju, kao tužioci...“, zašto bih okrenula glavu na te reči? Ja bih najviše na svetu volela da nas je pozvala naša republička tužiteljka i rekla, kao jedino ovlašćena, ali nije. Svi ćute, nijedna institucija se nije oglasila. Svakome ko želi da čuje istinu, nas dve ćemo se odazvati. Pojavilo se tumačenje na vaše pitanje - zašto da ne? Glasi: oni se mešaju u unutrašnja pitanja zemlje i oni su nas bombardovali. To su upravo politički stavovi, u koje ne želim da zadirem. Objasnila sam već kako smo se odazvale pozivu, kao i da smo imale uvek, pa i tada, podršku našeg Udruženja tužilaca Srbije. Javnost ne zna da je američka ambasada donator službenih automobila namenjenih tužilaštvu u Beogradu, a mislim da je deo poklonjen i drugim tužilaštvima. Ja te automobile nisam ni videla, a donirani su nam za potrebe službe. Drugo, sve edukacije, sve profesionalne sesije koje se vode, plaćaju američka ambasada i OEBS. Šta to znači u konkretnom slučaju... čini mi se licemerno. Iako su advokati stali uz vas, Vladimir Gajić vas je upravo zbog fotografije sa Hilom nazvao „lažnim Laurama“. Da li vas to pogađa? Nije mi jasan njegov stav, ali bi on kao advokat prvi trebalo da zna kakva je situacija u tužilaštvu. Ali, njemu sam već dala odgovor na tu vrstu malicioznosti. Niti smo mi prave, ni lažne Laure, niti je ovo Rumunija već ponosne Srpkinje, majke, supruge, strogi profesionalci u svom poslu, kojima je stalo do poštovanja zakona i poštovanja pravnog poretka u Republici Srbiji. Napominjem da mi nije zasmetao komentar u vezi s ambasadom (neozbiljno zvuči tvrdnja da se ambasador meša u unutrašnja pitanja pravosuđa, pozivajući Bojanu i mene, te da tako preko nas utiče na reorganizaciju pravosuđa), koliko to što se upleo u moj predmet koji je u predistražnom postupku i koji se radi u policiji. Neko mu je servirao informacije iz predmeta, što je protivzakonito, te u tom slučaju i nije ovlašćen da vrši uvid u spise predmeta, pa sada barata nekim činjenicama koje samo njemu odgovaraju. Smatrate li da je i to deo organizovanog napada na vas ili istup pojedinca? Ne bi bilo lepo kada ne bi bilo nikakvog napada. Onda bih stavila prst na čelo i razmislila da li sam negde pogrešila, jer je nemoguće da su svi uz mene. Ovako sam najsrećnija kada znam da je uz mene struka, da su uz mene profesori univerziteta, sindikat policije i vojske, celo prvo i treće tužilaštvo, moje kolege koje su skupile hrabrost i stavile potpis da nas podržavaju iako već trpe mobing zbog tog potpisa. Svi su oni prepoznali da je to problem svih nas. A problem je pre svega nepotizam, uslovljavanje pojedinaca da budu uz „nas ili njih“. Mlade kolege koje dolaze nisu opterećene time kako će da nauče posao, već da nauče kako se napreduje u karijeri. Opterećeni su time koju konekciju da nađu, da bi za što kraće vreme bili izabrani. Najbolji među njima odlaze, jer na vreme shvataju cenu profesionalnog napredovanja. Sandra Petrušić