U raljama dvoglave vojne hunte

U noći između 14. i 15. aprila u Sudanu su počele oružane borbe između legalne vojske Sudana, pod vođstvom generala Abdela Fataha al Burhana - de facto predsednika Sudana, i paravojne formacije - Snage za brzu podršku (RSF), pod komandom Muhameda Hamdana Dagaloa, poznatijeg kao general Hameti. RSF vodi poreklo od paravojske poznate kao DŽandžavid milicija (u prevodu „đavoli na konjskim leđima“). Reč je o multinacionalnoj formaciji plemenskog karaktera koja je prisutna u Sudanu, Čadu, delovima Libije i Jemena. Formacija je nastala 2003. uz podršku tadašnjeg predsednika Sudana Omara al Bašira za suzbijanje sukoba u Darfuru. Pripadnici RSF-a su počinili brojne ratne zločine u sudanskom građanskom ratu u provinciji Darfur 2004. godine. Umesto da bude rasformiran RSF je „rebrendiran“ 2013. godine. Od tada nosi sadašnji naziv i nominalno je deo sudanske vojske, iako ima potpuno nezavisnu liniju komandovanja i vojnu logistiku. RSF broji oko 100.000 ljudi i verovatno predstavlja najbrojniju paravojsku u novijoj svetskoj istoriji. Povod za nasilje je neuspeli plan za integraciju RSF-a u regularnu sudansku armiju, što je trebalo da bude prvi korak ka tranziciji na civilnu vlast. Pravi uzroci sukoba su: najpre, vojna hunta može imati samo jednog glavnokomandujućeg, potom, nijedna država ne može imati dve vojske - monopol na upotrebu sile je po definiciji nedeljiv i konačno, vodi se borba za kontrolu nad kanalima za šverc zlata. Kako bi se koreni ovog sukoba bolje razumeli neophodno je vratiti se nekoliko godina u prošlost. Smena Omara al Bašira i njen epilog  Kao formalni početak sudanske revolucije može se uzeti 19. decembar 2018. godine. Razlog za proteste bila je inflacija cena hrane. Ubrzo se protesti okreću protiv tadašnjeg predsednika Omara al Bašira koji je suvereno vladao zemljom još od vojnog puča iz 1989. Nakon višemesečnih protesta i sukoba sa policijom, 10. aprila desilo se do tada nezamislivo – armija i RSF koji su decenijama podržavali  Bašira staju na stranu protestanata i štite narod od policije. Omar al Bašir je uklonjen sa vlasti u vojnom puču 11. aprila 2019. godine. Formalni izvršilac puča bio je njegov dugogodišnji saradnik, ministar odbrane, general-potpukovnik Ahmed ibn Auf. Ipak, demonstranti nisu bili zadovoljni ovim izborom smatrajući Aufa isuviše bliskim saradnikom Al Bašira. NJihovu podršku uživao je čovek koji im je prvi pružio ruku za vreme napetih protesta, pravi inspirator događaja i centralna figura sudanske revolucije − general Abdel Fatah al Burhan. Vlast preuzima Tranzicioni vojni Savet (TMC) na čijem čelu je Al Burhan. NJegov zamenik je general Hameti - vođa RSF-a. TMC je odlučio da ignoriše volju naroda koji je zapravo želeo da smanji ulogu vojske u državi. Demonstranti odbijaju da se raziđu i prave široku demokratsku koaliciju – Snaga slobode i promene (FFC), sastavljenu od Udruženja sudanskih profesionalaca (krovna organizacija sindikata), različitih pokreta za veća prava i ulogu žena u društvu... Napeti pregovori o daljoj sudbini zemlje između vojske (TMC, koji čine zajedno regularna armija i RSF) i civilnog društva (FFC) traju tokom proleća 2019. naporedo sa protestima. Narod ovoga puta nije prihvatio ružičasta obećanja vojske o boljoj budućnosti za kojima vojska uvek posegne prilikom bilo kakvog socijalnog bunta. Kartumski masakr Sledeći katalizator političke krize bio je događaj od 3. juna 2019. poznat kao Kartumski masakr. Civili su se sukobili sa RSF-om. Korišćena je bojeva municija, ogromne količine suzavca i oklopni transporteri. Epilog je 100 mrtvih i oko 300 povređenih civila uz masovna hapšenja. Takođe, registrovano je preko 70 silovanja. Uprkos sili koja se na njih obrušila, demonstranti nisu želeli da popuste. Udruženje sudanskih profesionalaca koje čini okosnicu protestantskog pokreta započelo je generalni štrajk i paralisalo zemlju. Nakon štrajka, ponovnih pregovora i još sukoba sa RSF-om u kojima je bilo i žrtava, protestanti su odneli kakvu-takvu pobedu. U avgustu 2019. formirano je novo telo koje će upravljati državom – Suvereno veće Sudana, koje predstavlja zajedničku civilno-vojnu upravu. Ispred civilnih vlasti za premijera Sudana je izabran Abdala Hamdok, dok je general Al Burhan bio predsedavajući Suverenog veća u ime vojske. Prema postignutom sporazumu, veće je trebalo da funkcioniše tokom prelaznog perioda od 39 meseci nakon kojeg bi bili održani opšti i slobodni izbori. U tom periodu vojna i civilna vlast trebalo je da se menjaju u predsedavanju Suverenom veću. Tranzicioni period i puč iz 2021. U početku je delovalo da dogovor funkcioniše, situacija se stabilizovala, radilo se na reformama u oblasti pravosuđa. Ipak, ekonomija je i dalje bila u krizi, a najveći problem bila je inflacija. Sporadični protesti su se odvijali kontinuirano jer su civilni predstavnici bili nezadovoljni činjenicom da je RSF-u dozvoljena kontrola i eksploatacija rudnika zlata na severu zemlje, iako je u sukobima sa protestantima prema njima, blago rečeno, primenjivao prekomernu silu. Takođe, suprotno preliminarnim dogovorima, žene su ostale marginalizovane unutar političkog života, iako su predstavljale značajnu snagu na samim protestima. Od 11 članova Suverenog veća, samo dve su bile žene. Al Burhan je 25. oktobra 2021. raspustio Suvereno veće i izvršio državni udar, a predstavnik civilnih vlasti, premijer Hamdok završio je u kućnom pritvoru. Iako je pušten na slobodu desetak dana kasnije, on podnosi ostavku 3. januara 2022. jer nije želeo da se složi sa personalnim rešenjima koja su mu nametnuta. Al Burhan je (p)ostao lider Sudana, a general Hameti iz RSF-a njegov zamenik. Situacija u Sudanu je bila relativno mirna krajem 2021. i tokom 2022. godine usled „povoljnih“ međunarodnih okolnosti, kao što su Etiopska kriza, niz vojnih pučeva u Zapadnoj Africi, kriza u Etiopiji, i, naravno sukob u Ukrajini, koji su gurnuli dešavanja u Sudanu u medijski zapećak. Planirano je održavanje izbora polovinom 2023, u skladu sa prvobitnim planom. Početak i dinamika trenutnog sukoba Sudanska vojska se odlučila na puč iz 2021. zbog nespremnosti za deobu vlasti sa civilima. Puč je izvršen tačno četiri nedelje pre isteka roka za rotaciju na mestu predsedavajućeg Suverenog veća. Aktivisti sudanskog civilnog sektora percipirali su RSF i Hametija kao glavnog protivnika tranzicije ka civilnoj vlasti, dok bi Al Burhan na tu tranziciju navodno nevoljno pristao. Zbog toga se došlo do zaključka da je integracija RSF-a u regularnu armiju neophodna kako bi se smanjio njihov uticaj i omogućila tranzicija ka civilnim vlastima. Vojska je ponudila vremenski okvir od dve godine za integraciju, dok je RSF tražio rok od 10 godina, samim tim obesmišljavajući ceo proces. Nakon nekoliko dana krajnje napetosti, sukobi su počeli u prvim satima 15. aprila. Da je sukob dugo pripreman pokazuje i činjenica da nijedan od dvojice generala nije bio na svom mestu boravka, tako da iznenadni napad na glavni štab nije uspeo nijednoj strani. O toku sukoba kruži mnogo dezinformacija. Ipak, nakon početne inicijative RSF-a, regularna armija je pomoću tenkova i avijacije uspela da povrati inicijativu. U praksi, prilikom vojnih pučeva borbe se pretežno vode na teritoriji glavnog grada, jer u glavnom gradu je ključ za vođenje države. Pomalo iznenađujuće, u Sudanu, žestoke borbe su se vodile i na jugu zemlje, kao i u gradu Meroe, oko 300 km severno od Kartuma. Taj grad je jedno od uporišta RSF-a. Četvrtog dana sukoba primećena su značajna pojačanja RSF-a u Kartumu. Međutim, najverovatnije je reč o formacijama koje su poražene na jugu zemlje, pa su se povukle do glavnog grada u cilju pregrupisavanja. Sukobi u Kartumu su žestoki, koriste se teška artiljerija i avijacija. Humanitarna katastrofa je sve bliža, javljaju se nestašice hrane i vode, bolnice ne rade. Svi pokušaji primirja su propali, evakuacija stranih državljana se odvija otežano. Regionalne sile, geopolitika i šverc zlata Kada se postavi pitanje ko bi najpre mogao da doprinese rešavanju sukoba, oči su uprte u Egipat i Ujedinjene Arapske Emirate. Egipat želi stabilnost i mir u svom susedstvu, i smatra se pokroviteljem generala Al Burhana, koji u egipatskoj armiji vidi uzor. Egipatski vojnici su se čak zatekli u Sudanu, na ranije započetoj vojnoj vežbi u trenutku izbijanja sukoba. Nakon kraćeg zarobljavanja od strane RSF-a. većina ih je oslobođena i u toku je njihova evakuacija za Kairo. Zanimljivo je istaći da je Al Burhan normalizovao i odnose sa Izraelom. S druge strane, Ujedinjeni Arapski Emirati su više zainteresovani za „ideološku bezbednost“ u Sudanu, tačnije sprečavanje uticaja Baširovih lojalista. Emirati percipiraju Burhana kao verovatnog nastavljača Baširove tradicije, pa su zato podržavali Hametija. Nije poznato da li postoji i aktivna podrška od kada je sukob otpočeo. Emirati takođe žele da zaštite svoj komercijalni interes, a to je investicija od šest milijardi dolara za izgradnju luke na Crvenom moru. Takođe, Hameti je u cilju podizanja vlastite popularnosti posećivao mnoge bogate zalivske zemlje i prikupljao njihovu podršku. Neophodno je istaći da ovaj sukob ne bi trebalo sagledavati unutar klasične Si-En-En matrice: dobri, protiv loših momaka, niti po principu proruskih, odnosno proameričkih „igrača“. Ovaj sukob ima svoje duboke korene i unutrašnju dinamiku koja je otpočela mnogo pre ukrajinske krize. Ipak, u uslovima novog hladnog (a i vrućeg) rata, velike sile uvek traže svoje saveznike, tj. podizvođače. Tokom februara 2023. Rusija je dogovorila izgradnju male pomorske baze (300 ljudi i četiri broda) u Sudanu, na strateški bitnom Crvenom moru. Oba generala (koja su u tom trenutku još uvek blisko sarađivala) složila su se s tim, međutim, Sergej Lavrov je bio izričit da će sporazum biti potpisan jedino sa civilnim vlastima kada na njih budu prenete nadležnosti. U svojoj izjavi na samitu G7 u Japanu, državni sekretar SAD Entoni Blinken ovaj događaj je implicitno označio kao okidač za sukobe. S druge strane, ruski Telegram kanali povezani sa obaveštajnim službama navode da se samo dva dana pre početka sukoba general Hameti sastao sa norveško-britansko-američkom delegacijom. Do sada nije bilo potvrde ove informacije. U Sudanu su prisutni i pripadnici Vagnera, koji je pre početka sukoba obezbeđivao rudnike zlata generala Hametija na severu zemlje. Iz Sudana je nestalo oko 30 tona zlata. Ipak, malo je verovatno da je to zlato završilo u Rusiji ili Kini (kako se piše po zapadnim medijima). Jedan deo je završio u džepovima Vagnera, a drugi verovatno u onim zemljama koje podržavaju Hametija. Sve strane su demantovale aktivno učešće Vagnera u sukobu. Takvo učešće Vagnera bi bilo potpuno suprotno dosadašnjoj ruskoj politici u podsaharskoj Africi (Mali, Burkina Faso, Centralnoafrička Republika), gde Rusija uvek podržava međunarodno priznatu vlast (kakva god ona bila). Nije logično da Rusija dozvoli da privatni biznis Vagnera ugrozi politiku države na čitavom kontinentu. Činjenično, snage Vagnera u celoj Africi broje svega oko 5.000 ljudi, tako da je njihov uticaj u Sudanu predimenzioniran. Epilog sukoba je i dalje neizvestan iako vojska ima blagu inicijativu. Hameti čak i ako bude poražen, ima ogroman potencijal za vođenje gerilskog rata koji bi permanentno generisao nestabilnost u Sudanu, ali i širem regionu. Jedno je sigurno, put Sudana ka stabilnosti i demokratiji biće dug i trnovit. Autor je naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu