Makronov degolistički ispad

Živeo Kvebek! Živeo slobodni Kvebek!, uzviknuo je tog toplog, julskog dana 1967. godine predsednik Francuske general Šarl de Gol sa balkona gradske većnice u Montrealu, pred brojnom, razdraganom frankofonskom publikom. De Golova poseta Kanadi praćena drskim izazivanjem Anglosaksonaca u njihovom dvorištu, izazvala je politički skandal kako u Sjedinjenim Američkim Državama, tako i u Parizu. General se još jednom usudio da prkosi geostrateškim interesima moćnog američkog saveznika, što će ga koštati u svakom smislu. Pedesetak godina kasnije, nakon posete francuskog predsednika Emanuela Makrona Narodnoj Republici Kini, u zapadnoj javnosti slično negodovanje i izlivi kritika. Makron je u razgovoru za list LesEchos,sajt Politiko i radio Frans Inter izjavio da Evropska unija nužno ne mora da sledi ritmiku američke politike prema Tajvanu, založivši se za evropsku geostratešku suverenost i samostalnost. Biti saveznik ne znači biti vazal, smatra Makron, a to što nije previše upozoravao kineskog predsednika Si Đinpinga u vezi sa Tajvanom,opravdao je sledećim argumentom: „Mi Evropljani ne uspevamo da rešimo krizu u Ukrajini, kako bismo onda mogli da kažemo Kinezima, vodite računa, ako uradite nešto loše, bićemo tu da vas kaznimo. Bio bi to najbolji način da u međusobnim odnosima podignemo tenzije.“ Zagovornici zapadnog, antlantističkog savezništva čvrstog kao čelik, u šoku su. Makrona proziva široki spektar medijsko-političkih činilaca, od štampe, nevladinog sektora, parlamentaraca, pa sve do evropskih državnika i briselskih zvaničnika. U uvodniku američkog konzervativnog lista Volstrit džornal francuski predsednik optužen je da ne pokazuje dovoljno solidarnosti sa saveznicima, odnosno „da slabi naše odvraćanje od kineske agresije i podriva američku podršku Evropi“. Poljski predsednik vlade Mateuš Moravijecki osuđuje evropsku kratkovidost u trgovini sa Kinom, Evropljani svoju zavisnost u odnosu na tu zemlju samo produbljuju, umesto da je smanjuju, smatra on. Ukrajina se ne može braniti ukoliko ističete da Tajvan nije vaš problem, podvlači poljski premijer i dodaje: „Šik je govoriti o evropskoj strateškoj autonomiji zar ne, samo što ne razumem šta ona konkretno znači. U stvari i de facto,to je pucanj u sopstvenu nogu, dramatična greška.“ Nemački ministar odbrane, član SPD-a i blizak saradnik kancelara Olafa Šolca, Boris Pistorijus Makronovu ocenu o opasnosti da Evropska unija postane vazal naziva nesrećnom. Nikada nismo bili u opasnosti da postanemo američki vazal, smatra Pistorijus, naša je dužnost da sopstveni stav izgradimo u dogovoru sa Sjedinjenim Američkim Državama. U titoističkoj, samoupravno-socijalističkoj Jugoslaviji, ovo se popularno nazivalo odlaskom u komitet po mišljenje. Podele nam ne pomažu, obrazlaže dalje Pistorijus, niti smemo da dozvolimo da nas drugi dele, time samo idemo naruku Kinezima. Šefica nemačke diplomatije Analena Berbok pak misli da kada imate zajedničko evropsko tržište, ne možete da imate različite stavove prema najvećem trgovinskom partneru Evropske unije. Ministar spoljnih poslova Litvanije Gabrijelius Landsbergis bio je posebno oštar, umesto što prose od diktatora, Evropljani treba da priznaju neophodnost transatlantske solidarnosti, smatra on. Makrona ne štedi ni Hjuman rajts voč, jer zanemaruje kinesko kršenje ljudskih prava, kao i manjinskih prava Ujgura. Udruženje evropskih poslanika konsternirano je tezom da ne treba učestvovati u konfliktima koji nisu naši. Tajvan je država od vitalnog značaja za svetsku ekonomiju i održanje mira u Južnokineskom moru. Makron im svima odgovara: „Niti sam Tajvan, a ni Sjedinjene Američke Države. Poput dobrog stoika, bavim se stvarima koje zavise od mene.“ Iza Makronovog verbalnog delikta kriju se suštinski ekonomski i geostrateški razlozi. Kina je prvi ekonomski partner Evropske unije, nemačka trgovinska razmena sa ovom zemljom iznosi 300, a francuska 100 milijardi evra godišnje. Evropljani u Kinu izvoze automobile, civilne avione, luksuzne proizvode, a uvoze kompjutere, mobilne telefone, elektronsku opremu i robu široke potrošnje. Makron je na put u Peking krenuo u pratnji pedesetak direktora najvećih francuskih preduzeća, od kojih mnoga već posluju u Kini poput Erbasa, Alstoma, Veolija, EDF-a. Nakon gubitka ruskog tržišta 2022. godine, postavlja se pitanje da li bi dve najveće evropske privrede mogle da prežive novi prekid ekonomskih veza, ovoga puta sa Kinom, svojim najvažnijim trgovinskim partnerom? Degolistička politika počivala je na konceptu sticanja vojne i spoljnopolitičke samostalnosti u odnosu na SAD. Kada su predsednika De Gola pitali zašto namerava da napusti integrisanu komandu NATO-a, odgovorio je da ne želi da dozvoli Amerikancima da vode ratove preko njegove glave, konkretno da ga uvuku u tada aktuelnu vijetnamsku vojnu avanturu. De Gol je bio poklonik ideje o postojanosti nacija, o važnosti očuvanja državnog suvereniteta, te samim tim nije bio ljubitelj evropskih nadnacionalnih integracija. Ipak, pristao je na njih, osnivanje Evropskih zajednica 1951. i 1957. godine poklopilo se sa raspadom francuskog kolonijalnog carstva. Posle poraza kod Dijen Bijen Fua 1954. godine Francuska je bila prinuđena da napusti kolonije u Aziji (francuska Indokina), 1956. Francuzi odobravaju mirno osamostaljenje Maroka i Tunisa, 1962. godine postižu mirovni dogovor oko Alžira. Proces evropske integracije trebalo je da nadomesti gubitak kolonijalnih poseda, da posluži Francuskoj kao multiplikator ekonomskog razvoja. Početkom 60-ih godina prošlog veka predsednik De Gol je partnerima u Evropskoj ekonomskoj zajednici želeo da nametne francusko vođstvo. NJegova strategija sastojala se u tome da koristeći proces evropske integracije postigne:1) snažan ekonomski razvoj; 2) nadzor nad obnovljenom nemačkom državom; 3) da Evropsku ekonomsku zajednicu pretvori u Evropsku uniju pod francuskom dominacijom, sa proširenim nadležnostima u oblasti spoljnih poslova i odbrane, ne bi li ova mogla ravnopravno da se nosi sa Sjedinjenim Američkim Državama i SSSR-om. Generalova namera bila je da uposli francusku vojnu industriju u funkciji uspostavljanja evropskog odbrambenog štita. Međutim, ni De Gol ni njegovi naslednici nisu uspeli da evropske partnere ubede u potrebu vojnopolitičke emancipacije od NATO-a. Na izjavu predsednika Makrona iz novembra 2019. da je NATO klinički mrtav, treba gledati kao na odraz degolističke ideologije. Kao i njegovom slavnom prethodniku, međutim, nemački političari uzvratili su da ne može biti uverljive odbrane Evropske unije van NATO-a, odnosno da su trajno opredeljeni za američku vojnu zaštitu. Nemci će danas kupovati američki borbeni lovac F-16 radije nego francuski rafal, više veruju američkom nuklearnom raketnom štitu nego francuskom. Ovakvo stanovište još je izraženije u državama istočne Evrope - Poljskoj, baltičkim republikama, Češkoj, Rumuniji i Bugarskoj. Oni koji optužuju Makrona da nije pouzdan, korektan saveznik, zaboravljaju na aferu oko prodaje francuskih podmornica Australiji iz septembra 2021. godine. Sjedinjene Američke Države pokvarile su Francuzima posao bez preterane griže savesti, samo da bi one i Velika Britanija preuzele narudžbinu vrednu 34 milijarde evra. Anglosaksonci su svoje poslovno torpedovanje Francuza objasnili višim geostrateškim interesima. Australiji do danas nije isporučena nijedna podmornica. Emanuel Makron je u ovom trenutku nepopularan u svojoj zemlji, pored ostalog i zbog kontroverzne penzione reforme, ali njegovi sunarodnici mu mnogo ne zameraju zbog izjava u vezi sa Tajvanom, naprotiv. Ponosni, kočoperni galski petao svakome sme da izađe na crtu. Ipak, i Francuzi su svesni da je u današnjoj i ovakvoj Evropi, Makron usamljen poput žednog čoveka u pustinji. Autor je naučni savetnik Instituta za evropske studije