Opraštamo se od bioskopa

Generaciji mladih, ime Izabela Roselini (70) i ne znači mnogo. Ako je i znaju, onda je to iz reklame za Lankom, gde pokazuje da i u poznim godinama lepota ne mora biti prolazna. Srednjoj generaciji, ime Izabela Roselini već znači dosta. Oni živo pamte njene savršene uloge u filmovima Dejvida Linča kao što su Plavi somot i Divlji u srcu, ali i druge dobre u ostvarenjima Smrt joj lepo stoji Roberta Zemekisa, Vajat Erp Lorensa Kazdana, Besmrtna voljena Bernarda Rouza, Neustrašivi Pitera Vira, Nevin DŽona Šlezingera... Toj generaciji, Izabela Roselini je ostala svojevrsna ikona, mediteranska lepota u šmeku starog Holivuda, koja je iza sebe ostavila nezaboravne pojave na velikom platnu. Starijoj generaciji, ime Izabela Roselini znači još više. Za njih, ona je ćerka velikih umetnika Ingrid Bergman i Roberto Roselini. Ona je svedok jedne davno prohujale epohe, u kojoj su se vrednosti cenile na potpuno drugačiji način, nego danas... Izabela Roselini u Beograd dolazi s predstavom Darvinov osmeh, koju će odigrati 21. maja u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u okviru Beogradskog festivala igre a na poziv njene osnivačice Aje Jung. Sav prihod od predstave ići će u azil za životinje, kojima se posvetila poslednjih godina. I zaista, teško je započeti ijednu priču sa Izabelom Roselini, a da ne dođemo do priče o životinjama. Kaže da prvi put dolazi u Beograd, ali ni ranije nije bila u Jugoslaviji, iako je odrasla u zemlji koja se graničila sa našom nekada velikom državom. Od osamnaeste godine živi u Americi, gde je postepeno gradila karijeru i ime koje i danas uživa u svetu filma, televizije i pozorišta. Ali i aktivizma. Darvinov osmeh je njena treća pozorišna produkcija, inspirisana Darvinovom knjigom o izražavanju emocija kod ljudi i životinja. Nastala je tako što je Roselini, nakon usporenja svoje glumačke karijere kako sama priznaje, započela studije etologije, nauke o ponašanju životinja, i onda odlučila da ukrsti naučno i glumačko iskustvo – da izražavanje emocija prikaže kroz ponašanja i jedne i druge vrste, koje opet ne mogu jedna bez druge, a sve koristeći zaostavštinu slavnog Darvina. Kako biste opisali svoju glumačku karijeru danas, u odnosu na prethodne decenije? Volela sam da radim sa mnogim rediteljima. U poslednje vreme mi je bila veoma zanimljiva italijanska rediteljka Aliče Rorvaher. Snimila je film Srećan kao Lazaro koji je imao internacionalnu distribuciju, a verujem da se prikazivao i u Srbiji. NJoj se divim, jer mislim da kombinuje italijanski filmski stil mog oca, neorealizam, sa Felinijevim humorom koji je bliži mlađoj generaciji. Takođe, ona dodaje svoju neospornu autentičnost. Aliče živi na selu, otac joj je pčelar, njen muž pravi organsko vino... Dakle, njena briga za životnu sredinu je velika, ali najviše od svega ona priča priču o povezanosti i bolnom prekidu veza između ljudskih bića i prirode. Snimile smo još jedan film koji bi trebalo da izađe krajem ove godine. Volela sam da radim sa rediteljem DŽonom Šlezingerom, jer je on neverovatna osoba. NJegovo najpoznatije ostvarenje je film Ponoćni kauboj. Bio je zaista buntovan, donosio je teme homoseksualnosti, izvesnu dozu nasilja, gledao je na sve to kritički. DŽon je glumcima umeo da ulije samopouzdanje, a to treba ceniti. Svet filma je i dalje pun seksizma, iako se mnoge aktivističke grupe trude da to kontrolišu. Kakvo je bilo vaše iskustvo sa tim? Pored filma, radila sam u modi i kao model. Mnogo sam volela i fotografisanje, jer je to tradicija u mojoj porodici. Moj otac je bio filmski stvaralac, a deda slikar i fotograf. Divim se modi, uživam u modi i skoro pedeset godina sam radila za kozmetičku kuću Lankom i bilo je fascinantno videti evoluciju njihove komunikacije sa klijentima, načine koje su smišljali da zavedu nove kupce. Ipak, pre samo 50 godina bilo je nečuveno da u reklamama vidite žene mojih godina, a danas su to žene svih rasa, porekla, glumice, reperi, influenserke, novinarke, majke koje su odlučile da ostanu kod kuće. Divno je videti tu evoluciju inkluzivnosti. Menjamo se i to je dobro. Mnogi ljudi misle da ste svoju životnu ulogu ostvarili na početku karijere, osamdesetih u Plavom somotu, moram reći da ste kasnije imali veoma intrigantne uloge, naročito u Linčevom sledećem filmu Divlji u srcu. Po čemu pamtite to snimanje i da li volite ono što ste radili na filmovima tokom devedesetih? Verovatno je moja saradnja sa Dejvidom Linčom bila najslavnija. Sa njim sam snimila ta dva filma Divlji u srcu i Plavi somot. Plavi somot mi je važniji, jer sam imala veću ulogu, a možda i zato što je postao kultni film. Bilo je to veoma kontroverzno ostvarenje, kada smo ga prvi put predstavili. A poslednji put sam ga gledala u Muzeju moderne umetnosti u NJujorku. Nikada nisam očekivala da će se taj film emitovati u Muzeju, i da će me sačekati publika i aplauzi, tri decenije nakon premijere. Jedna od vaših najduhovitijih uloga je definitivno uloga u Smrt joj lepo stoji – vaš lik daje mladost starim ljudima. Iako je u tom trenutku to bilo veoma smešno, danas živimo u svetu ejdžizma i pritiska da zauvek budemo mladi. Pretpostavljam da o tome niste razmišljali u trenutku kad ste snimali Smrt joj lepo stoji, ali to je bilo pre samo 30 godina. Kako se svet tako brzo promenio? U mojoj karijeri je bilo mnogo reditelja koji su mi postali prijatelji. Na primer, Robert Zemekis koji je radio divne filmove kao što su Ko je smestio Zeki Rodžeru i Forest Gamp. Snimila sam sa njim Smrt joj lepo stoji, taj veoma komičan film. Bilo je sjajno raditi sa Zemekisom, jer su to filmovi veoma visoke holivudske produkcije, ali su u stvari snimani u okvirima malog kruga prijatelja koji su majstori u izmišljanju scena i specijalnih efekata. Zadovoljstvo je kada radite s pravim majstorima, zanatlijama svog posla. To me vraća u vreme mog odrastanja. Moj otac je radio umetničke filmove, nikada nije voleo velike produkcije, i nikada nije postao komercijalno uspešan reditelj. Naprotiv, bio je umetnik, zanatlija. Šta mislite o filmskoj umetnosti danas? Mnogo je drugačija od filmova koje su vaši roditelji radili, a i vi na početku karijere... Teško je suditi o filmu, jer danas ima toliko produkcija i serija da vam se zavrti u glavi. Takođe, živimo u vremenu kada gledamo više filmova, ali na svom kompjuteru. Ja i dalje idem u bioskop, ali mi je ponekad veoma zgodno da gledam filmove u krevetu, noću, na svom malom ekranu. Ako uzmem sebe kao primer, mislim da je sve to nateralo reditelje i direktore fotografije da zamisle kako da kadriraju i fotografišu za mali ekran. Jer ako pogledate filmove DŽona Forda u kojima imate prelepu, ogromnu pustinju i konjicu koja nailazi na planini, ako to vidite na malom ekranu – vi zapravo niste videli film. Za vas nema konja koji galopiraju po grebenu planine. Potreban je veliki ekran da biste to videli. Ili u Lorensu od Arabije prostranstvo pustinje Sahare. Dakle, postoji novi jezik i svest da radite nešto za mali ekran... Ali sigurno postoje priče koje se ne mogu ispričati bez velikog platna. Mislim da ću ja i dalje ići u bioskop, ali naravno, nalazimo se u momentu prelaska, koji se može uporediti sa trenutkom opraštanja od nemog ili crno-belog filma. Velika je to revolucija. Da li postoji neka uloga koju ste hteli da igrate, ali ste je propustili? Da li postoji neki film, serija ili pozorišna predstava koju ste propustili? Šta mislite o propuštenim prilikama? Pa da, ponekad postoje te uloge. Uvek se sećam jedne divne role, i osećam se loše što to pričam, ali sam bila trudna i zbog toga nisam mogla da snimim taj veliki film. Drugi slučaj je kada sam upravo završila snimanje nekog filma, i zvala me je DŽejn Kempion, koju volim, ali sam bila umorna i imala sam malu decu, a trebalo je ići na Novi Zeland. Jednostavno nisam mogla da ostavim svoju decu na dva-tri meseca i odem daleko. Gde se osećate da ste kod kuće, u Rimu ili u NJujorku? Sada se osećam kod kuće ne u NJujorku, već ovde gde živim, u mom malom Belportu. I sam naziv kaže: lepa luka. Kada smo došli u Ameriku, moja mama nije mogla da se navikne, i uvek se osećala kao strankinja. Pre toga smo živeli dugo u Parizu, odrasla sam između Pariza i Rima, a sa 18 godina došla u NJujork. Volim da budem u Italiji, upravo sam završila film u Rimu i bila sam oduševljena što sam provela tamo šest nedelja i snimala, ali mislim da je moj dom u Belportu. U NJujorku se danas osećam kao devojka sa sela. Previše je bučno, previše ljudi, saobraćaja. Kako da pozovemo ljude da otkriju Darvinov osmeh? Uvek kažem da bih volela da publika ima dve reakcije – jedna je smeh, jer je predstava komična, ali posle smeha – „oh, nisam to znao, interesantno, nisam razmišljao o tome“ – smeh i čuđenje, što sam i sama osećala. To je ono što pokušavam da prenesem u svoje predstave. Dragan Jovićević