Građa od koje se prave košmari

Neke pacijentkinje su, prepoznajući različitost ličnosti, mogle da utvrde o kojem se od dvojice blizanaca radi. Doktor, prijatan prilikom prve posete, tokom sledeće bi bio neobično nepristupačan. Tako se proširila priča o ’dobrom’ i ’zlom’ blizancu. Ipak, nije bilo usaglašenosti oko toga koji je koji. Nikada nije bilo sasvim jasno da li je promena ličnosti bila rezultat ’rokade’ ili se dešavala zato što je u svakom od blizanaca postojala podeljenost. Ja sam bila ubeđena da uvek posećujem istog doktora koji potpada pod sve mračnije raspoloženje, napisala je Linda Vulf u magazinu NJujork, 1975. „Crnohronična“ priča o njujorškim ginekolozima Stjuartu i Sirilu Markusu – ta, da parafraziramo poslednju repliku filma Malteški soko, preuzetu iz Šekspirove Bure, „građa od koje se prave košmari“ – bila je savršen predložak kojim će Dejvid Kronenberg 1988. godine načiniti prelaz ka sledećoj i od strane široke publike prihvaćenoj fazi svog opusa. Kobni blizanci su mogli biti jeftina didaktičnost o borbi dobra i zla, vođenoj preko leđa nezaštićenih pacijentkinja ginekološke klinike koje stupaju na bojište ne sluteći opasnost. No, Kronenberg je stvorio gotovo eksperimentalnu dramsku konstrukciju, delo sa verovatno rekordno malim brojem likova kada se u obzir uzmu standardno narativni filmovi. DŽeremi Ajrons, kao Eliot i Beverli Mentl, jeste ceo film (očekivano, zbog elitističkog straha od žanra nije bio ni nominovan za Oskara). Svi drugi, uključujući glumicu Kler (Ženevjev Bižold), tek su pokretači etapa progresivnog raspada raspolućene ličnosti. Kler unosi nemir, da bi je Kronenberg, naoko strukturno aljkavo, udaljio iz fabule, a zapravo se radi o dubokom promišljanju suštine horora, gde ništa i niko ne može stati na put surovoj neumitnosti. Uz odstranjivanje pomoćnih likova koji bi doneli veštački spas, izuzeta je i jednostavna psihologizacija glavnog junaka. Isprva, demonski racionalni i amoralni Eliot biva nagovešten kao izvođač antagonističke funkcije. Zatim, kada nesigurni i introvertni Beverli gubi razum i postaje istinska opasnost po ljudska bića s kojima dolazi u kontakt, užasnuti spoznajemo da je Eliot jedina osoba koja je preostala da spreči tragediju. Britanska dramaturškinja Alis Birč (scenaristkinja, po literarnim predlošcima, odličnih i nedovoljno primećenih filmova Mothering Sunday i The Wonder) u novoj televizijskoj obradi na striming servisu Amazon Prajm, izvršila je tektonski poremećaj. Eliot i Beverli sada su ginekološkinje, u tumačenju možda nikada tako inspirisane Rejčel Vajs. Rodni skok neminovno izaziva širenje tematskog opsega, dok u isto vreme ometa jačanje gledaočeve uznemirenosti – naime, Eliotina otuđenost od pacijentkinja bi, u teoriji, trebalo da proizvede još veći prestup, no, ta mogućnost se utapa u haosu raznovrsnih motiva. Posledično, glumica Ženevjev (ime lika kao pogled unazad ka Bižold, a pripadnost crnoj rasi kao danak potrebama današnjice) više nije tek pokretačica radnje, osim što donosi homoseksualni aspekt u odnosu s Beverli, već je potrebe televizijske dramaturgije nezasluženo održavaju u priči do samog kraja. Nevolja je što ona i dalje nema čime da ispuni razvučene scene kojih je deo, što je Kronenberg dobro razumeo i hladno odstranio svoju nemerljivo zanimljiviju Kler iz filma. Zapravo, to je bio još jedan postupak kojim je izveo prikaz usamljenosti egzistencije, osnovnog i nepobedivog neprijatelja Eliota i Beverlija. Birč temama serije prilaže zlokobnu istoriju medicinskog tretmana ženskog tela, „kensel“ kulturu, ropstvo na američkom jugu, klasni sistem, debatu o tome koliko je dana etički dozvoljeno uzgajati fetuse pre nego što se implantiraju u matericu... U pometnji se gubi poimanje o celini, koja suštinski ne postoji. Što ne znači da Kobne bliznakinje nisu povremeno gotovo antologijski zabavne – kako kaže anglosaksonski savet, „bacimo sve na zid, pa će se nešto i zalepiti“. Rejčel Vajs se svakako „zalepila“, i ostaje žal što, za razliku od Ajronsa, nije dobila savršenu, uravnoteženu igraonicu. Pavle Simjanović