Zeleromanija u Beogradu

Poslednjih godinu dana beogradske scene drma nova groznica – zeleromanija. Od kraja marta prošle godine do početka aprila ove, u Ateljeu 212 su postavljena dva komada savremenog francuskog dramatičara srednje generacije Florijana Zelera, Sin i Otac, dok se u Beogradskom dramskom još uvek dešava svojevrsni presedan. Gotovo u kontinuitetu, nalik onom brodvejskom, tokom celog aprila igra se, s ulaznicama rasprodatim mesec dana unapred, hit predstava Laž po tekstu istog francuskog pisca. Istovremeno se iz medija saznaje da su njegovi tekstovi bili i ranije nuđeni nekim beogradskim pozorištima, ali da su ih ona odbijala s argumentom da to nije velika literatura. Ko je Florijan Zeler? Kao što napisah, reč je o francuskom piscu, pre svega dramatičaru i scenaristi, starom 43 godine, čiji se planetarni uspeh ne izračunava samo sabiranjem broja predstava izvedenih po njegovim tekstovima u mnogim zemljama, slavnim glumačkim imenima koji su radili na njima, ili u podjednako uspešnim ekranizacijama tih komada (Izabel Iper, Pjer Arditi, Danijel Otej, Fabris Lukini, Letisija Kasta, Entoni Hopkins, Hju DŽekman, Olivija Kolman), već i brojnim međunarodnim nagradama, na čelu s Oskarom za adaptirani scenario za film Otac čiji je reditelj sam Zeler, a tu je još, između ostalih, i francuska pozorišna nagrada „Molijer“... Možda bih u tumačenju fenomena Zeler mogao da počnem upravo od ove poslednje reference. U našoj javnosti, nedovoljno informisanoj o svetskim pozorišnim pojavama, nije poznato da su ovu nagradu pokrenula pariska privatna pozorišta (da ne budem zloban pa kažem – bulevarska) i da su tek odnedavno i javna počela da je polako podržavaju. U francuskom pozorišnom sistemu, kao i u našem i generalno srednjoevropskom i istočnoevropskom (onom pod nemačkim i ruskim preovlađujućim uticajem), a za razliku od anglosaksonskog i onog svetskog teatra koji se razvija po njegovom modelu, opstaje još uvek razlika između privatnog i javnog (pod ovim drugim ovde mislim i na nezavisnu scenu). Za razliku od anglosaksonskog modela, u ovom našem, nazovimo ga „evropskom“, umetničke ambicije se prevashodno vezuju za javni sektor, dok su komercijalne one koje dominiraju u privatnom (sasvim različito od filma, gde se nikako ne može tvrditi da samo onaj „nezavisan“ ima umetničke pretenzije, dok je holivudski čista komercijala)... Nagrada „Molijer“ je samo jedan primer u kakvom kontekstu Zeler prevashodno ostvaruje uspeh: zbog toga nije ni čudo što su kritike koje se navode u njegovoj biografiji u najvećem broju – engleske i američke. Ali, nije nam neophodno poznavanje konteksta, dovoljno su kompetencije u analizi dramskog teksta. Naša kritika dosad je pokazala visok stepen takve kompetentnosti, jer je dobar deo autora precizno odredio vrstu literature koju piše Zeler, a za koju koristimo, kao i za drame njegovih sunarodnika i umetničkih srodnika, Jasmine Reze i Erik-Emanuela Šmita, koji su svojedobno takođe harali našim pozornicama, odrednicu „intelektualni bulevar“.  Šta znači ova sintagma pokušaću da pokažem na blic analizi Zelerovih drama koje su u nas nedavno izvedene. Ukratko, Zelerovi komadi su majstorski i originalni spoj tradicije francuskog bulevarskog teatra (dobro skrojeni komad, komad s tezom, vodvilj, melodrama) i savremenih priručnika opšteg reda iz oblasti psihologije i sociologije. U Laži pratimo tipičnu situaciju iz salonskih, dobro skrojenih komada, ili još preciznije – komedija. Na večeri se susreću dva para, da bi se u naredna 24 časa saznalo da je svaki od muškaraca, koji su ujedno i najbolji prijatelji, imao, ili ima aferu sa ženom onog drugog... Šta je intelektualno u ovoj čistoj bulevarskoj priči, pitate se vi? To što Zeler pravi originalan iskorak od bulevara na planu dramske forme. Igra istine i laži među partnerima toliko je vrtoglava i halucinantna, da je skoro nemoguće razlikovati jedno od drugog. O likovima ne znamo mnogo (čime se bave, kakve su im osobine, kog su porekla, koji su im vrednosni i politički stavovi...), jer su oni, zapravo, samo šahovske figure u partiji istine i laži, ovog algoritma savremenih ljubavnih odnosa zaglavljenih u raznim erotskim i ljubavnim „slobodama“... Ali, kad otklonimo neospornu majstoriju originalno koncipiranog dobro skrojenog komada, šta ostaje? Teza nekakvog komada s tezom o laži kao suštini savremenih ljubavnih odnosa. I?... I ništa više od toga. O predstavi BDP-a neću pisati, jer je ona već dobila kompetentnu kritiku u NIN-u. Drame Otac i Sin (ima Zeler i Majku, ali ona je zakasnila na voz za Beograd), imaju u osnovi sličnu, ali, ipak, i bitnu drugačiju strukturu i/ili tematiku. U središtu oba komada doslovno je neka psihološka dijagnoza, u Sinu mladalačka depresija koja se okonča samoubistvom, u Ocu demencija, koja Zeleru, u drugom slučaju, opet omogućava eksperiment na planu dramske forme. Glavni junak Oca je, logično, otac koji boluje od demencije, te on svet vidi iz izokrenute perspektive, mešaju mu se stvarnost i iluzija, dupliraju likovi njegove ćerke i njenog partnera, brkaju i stapaju različiti stanovi... Efekat halucinacije se postiže i ovde kao i u komadu Laž, samo što je on sada posledica toga što su gledaoci stavljeni u perspektivu čoveka „drugačije svesti“. Sličnost je i u tome što su i u ovom komadu likovi algoritmi, vektori, funkcije ili figure, a ne psihološki, socijalno, a pre svega dramski – punokrvni. O kćeri i njenom partneru ne znamo mnogo, oni prevashodno „trpe radnju“ u vidu starčeve demencije, a ni o njemu ne znamo mnogo više, ako se ne računa „dijagnoza“. U predstavi Ateljea 212 razvija se vrlo snažna empatija publike, što je nesporna vrednost. Međutim, kad načuljite uši pri izlasku iz sale, kao što sam ja učinio na jednoj od repriza – dakle, predstava s „običnom“ publikom – čujete brojne razgovore u kojima se ne priča o predstavi, već o ličnim iskustvima sa slučajevima demencije. Dakle, kao i u Laži, publika se snažno identifikuje sa samom temom, a ne toliko s njenom umetničkom obradom, koja ostaje u drugom planu. To je sasvim u redu, teatar i služi, između ostalog, takvim prepoznavanjima, ali dozvolićete da od njega, kao umetnosti a ne dokumenta, može da se traži i više od stvarnosne identifikacije u kombinaciji s veštom dramaturgijom! Koristeći se i svojim prepoznatljivim glumačkim manirizmima, koje pratimo bar od njegovih kultnih predstava Bure baruta i Pozorišne iluzije JDP-a Vojislav Brajović je kreirao odista tehnički bravuroznu, raskošnu i zavodljivu ulogu, ali kojoj je, što je i mnogo bitnije, on podario dramsko utemeljenje, potpunu umetničku istinu. NJegov Otac je bio organski spoj lucidnosti i senilnosti, infantilnih staračih lukavosti i izvornih dečjih naivnosti, bezosećajnosti, te okrutnosti i nevinosti i ranjivosti... Više izazova imali su glumci koji su igrali vektore, projekciju starčeve uznemirene svesti, ali su se i oni, manje ili više, dobro snašli. Najveći izazov je imala Hana Selimović u ulozi prve ćerke, one koja više nalikuje stvarnosti nego iluziji od njih dve i koja ima neuporedivo veći prostor u komadu. Ona je, kao tehnički izuzetno vešta glumica, pribegavala nekim spoljašnjim, samodopadljivim postupcima, u vidu naglih, komičkih rezova u intonaciji i podtekstu određenih replika, ili čak samo reči, ali je, ipak, i ona uspela da izgradi, na nezahvalnijoj osnovi od Brajovića, lik kćeri odane ocu, svojevrsne žrtve situacije koju niti je izabrala niti nesvesno uzrokovala, te tako isto izazvala empatiju kod publike. Najbitnije u vezi s predstavom jeste to da se njome, posle mnogo godina, u beogradski teatar vratio njegov stari i voljeni protagonista iz davnih dana, reditelj Paolo Mađeli. Za razliku od svojih mlađih beogradskih kolega koji si postavili Laž i Sina, on je uspeo da scenski artikuliše analiziranu formalnu „iščašenost“, začudnost Zelerove dramske poetike. To je postigao pretapanjem scenskih slika, odnosno „stapanjem“ dva glumca ili glumice u isti lik, promenama scenografije pred gledaocima, svetlosnim naglašavanjem i promenama, te dopisanim songovima (autorka je Đoja Mađeli) i odličnom muzikom grupe KOIKOI. I šta na kraju misliti o Zeleru među Srbima? Životna istinitost osnovnih tema ovih komada, kao i njihovih pomenutih inscenacija, omogućila je empatiju gledalaca, ili oslobađanje kroz smeh, ali od „umetničkog pozorišta“ (da završimo još jednom tipično francuskom odrednicom) se, ipak, očekuje više.