Večita ptica zloslutnica

Dragutin Gostuški ni u čemu nije bio nalik većini srpskih intektualaca, pa tako nije ćutao o rđavim stvarima. Zamerio se onima koji su mu se osvetili tako što ga nikada nisu primili tamo gde mu je bilo mesto - među besmrtnicima, u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Rođak po majčinoj liniji, Alek Grgić, kaže da Dragutin o tome nikada nije govorio, ali veruje da mu je bilo krivo što su se tako ogrešili o njega. A javno je, 1988. dakle deset godina pred smrt, rekao: „Od kompletnog članstva SANU 20 odsto bi moralo biti tu po svim uslovima, po svim kriterijumima, pa ako hoćete i po svim političkim okolnostima. Pedeset odsto mogu biti tu a mogu biti zamenjeni sa bilo kim iz njihove struke, sa istim kvalifikacijama, a da se ništa, apsolutno ništa ne promeni u funkciji Akademije ni u našoj nauci. I, koliko je ostalo? Trideset odsto. E, tih 30 odsto uopšte ne bi smeli biti tu. Oni bi na Kalemegdan trebalo da idu Vasinom ulicom...“ Ostao je usamljen u zahtevu da se muzikologija izučava na Filozofskom fakultetu kao što je to svuda u svetu sa tradicijom te discipline. U SANU nikada nisu zaozbiljno uzeli njegov predlog da se osnuje Odeljenje za istoriju i teoriju umetnosti... Katarina Tomašević će reći da je bio „pravi čovek na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme, koji je od sveta čoveka u celini očekivao idealan sklad nauke i umetnosti, lepog i funkcionalnog, logike i emocija. U mladosti i srednjim godinama uporan, žustar i beskompromisan kritičar svekolikih prepreka na tom putu projektovane slike čovečanstva, u poznim godinama umoran, gorki pesimista čije su se zloslutne prognoze, na nesreću svih nas, tragično ispunile, Gostuški, verujem, nije bio predodređen za dežurnog cinika, kako je rado o njemu govoreno u javnosti. Pre mi se čini da je cinizam u njemu postao zamena za čuđenje pred saznanjem da ima tako malo ozbiljnih i odgovornih ljudi kojima je uopšte stalo da čuju, shvate, realizuju zamisli za koje se zalagao.“ Stariji pamte kakva je pomama u Beogradu vladala kada je krajem sedamdesetih održana velika američka izložba. Jedan od retkih koji je taj čin ocenio kao banalno udvaranje evropskoj levici, bio je Gostuški: „Video sam ono što su svi ostali videli. Razlika je u tome što sam i napisao ono što sam video. Ostali ili nisu poverovali sopstvenim očima, ili su smatrali da je ’ipak nemoguće’ na takav način oceniti reprezentaciju jedne velike zemlje. Mislim da bi svaki pametan Amerikanac trebalo da mi se zahvali na usluzi koju sam mu učinio svojom opomenom.“ I izrekao je Gostuški tom prilikom jednu od najžešćih osuda levice na koju su se neke probuđene demokrate tek mnogo godina kasnije pozivale: „Levičari intelektualci niti imaju ideologiju, ni praktičan, određen program, ni jasnu predstavu o svom i tuđem mestu u istoriji. No, po prirodi stvari, imali bi u datom trenutku ogromnu moć kojom bi se neizbežno poslužili da ceo ovaj svet povuku u propast. Ja to najozbiljnije mislim...“ Ozbiljno je mislio i kada je početkom devedesetih postao član Saveta DEPOS-a, tada se činilo moćne koalicije vanstranački opredeljenih intelektualca. Ali, nije mogao da sakrije svoje razočaranje: „U toku godinu dana koliko je sve to trajalo, od tih ljudi koji su se u novinama nazivali umnim, držali lepe govore kao što to oni i umeju na lepom srpskom jeziku, nisam čuo ni jednu jedinu ideju koja bi imala neku praktičnu vrednost. Za sve vreme trajanja DEPOS-a mi nismo imali nikakav statut. Napominjem, da je u Srbiji kada bi se sastavljalo pevačko društvo, prva stvar uvek bila da se napravi statut. DEPOS nije bio dostojan ni pevačkog društva i tu je vladala konfuzija slična onoj koju smo, nažalost, gledali kasnije i u koaliciji Zajedno.“ Dok je trajao taj njegov „nesrećni politički angažman“, Gostuški se proslavio i govorom koji je održao besan na sastanku Saveta, kada je čuo za predlog da se pozove Dobrica Ćosić da vodi DEPOS: „Rekao sam da uz sve demokratske nazore koji su bili vidljivi u akcijama Dobrice Ćosića, ne mogu da zamislim da jednu opozicionu partiju koja se bori protiv komunističke vlasti predvodi bivši partizanski komesar. A tu ideju su zastupali ljudi koji ne samo da su mislili da je taj stav ispravan, nego su bili i Ćosićevi lični prijatelji. Opomenuo sam ih da Ćosić neće to ni prihvatiti, i molio ih da ne objavljuju svoj pokušaj, da ne bi ispala neka bruka od toga... I sve se završilo kako sam i rekao. Ćosić ih se odrekao i ne samo da ih nije primio u kuću, nego im se čak ni na telefonski poziv nije javio. Poslao je svoju ženu da im to kaže. Nije lako imati tu nesreću da doživiš ostvarenje svih svojih crnih slutnji i proročanstava. Biti večita ptica zloslutnica koja će u vreme pompeznog veličanja žabljačkog ustava od strane Sloba, Mila i Momira, kada se tek obelodanila SRJ, izreći ovakvu bojazan: „Moje misli se sve lakše okreću pretpostavci da će Crna Gora sve više pokazivati težnju da se otcepi od ovakve baksuzne Srbije...“ Teško je bilo ovom najžešćem kritičaru naroda koji najviše voli, da kaže kako „srpski narod ne plaća danas ni svoje grehe, ni nekakve zločine, već svoju glupost... Jedno od velikih zala koje se može učiniti tom narodu je - hvaliti ga, isticati njegove dobre osobine i podržavati njegovu ubeđenost da je nepogrešiv i sam sebi dovoljan. A tako mu se najefikasnije suzbija želja za usavršavanjem. Kako se može govoriti o osvešćivanju kada mi još uvek imamo ljude koji pred očiglednom tuđom, a vrlo često i sopstvenom propašću, još uvek istrajno glasaju za one koji su ih uvalili u tu propast...“ Mnogi su govorili kako se Gostuški za života borio protiv gluposti. Međutim, on sam je to demantovao: „Kada čovek kaže nekom drugom da je glup, to je isto kao da je sam sebi rekao da je pametan. A pristojni ljudi to ne rade. To je radio, doduše, Krleža, ali je on verovatno smatrao da je toliko veliki da mu nije bilo potrebno da bude pristojan.“ Pristojnost optužbi Dragutina Gostuškog je često bila strašnija i ubitačnija od najpoganijih reči. U vreme najveće popularnosti filmskog spektakla Park iz doba jure, upitao je jednog našeg reditelja zbog čega se takvi filmovi ne prave i kod nas. Kada ga je ovaj zapanjeno upitao odakle nam tehnika, studiji, veliki ljubitelj filma Gostuški je ležerno odgovorio: „Ništa nam to ne treba. Sve može da se uradi na Slaviji, u Mitićevoj rupi! Pola Beograda zna da je u toj močvari život počeo da mutira i da su se već pojavili akrepi i ostala stvorenja koja Holivud pravi od plastike“ ... „Ili da se iskoristi trg Slavija za snimanje honkonških akcionih filmova. Samo treba postaviti kamere oko onih trafika i roštilja, i uhvatiti atmosferu Bangladeša i palanki u Indiji“, rekao je drugom prilikom. Ne bez tuge, govorio je da čeka pola veka na izgradnju Slavije. Prolaze vlade: predratna, ratna, posleratna, Titova, socijalistička... i nikako da se sredi ta rupa koju je Mitić iskopao pre rata. Svaku priliku, Gostuški je koristio da se obruši na urbaniste koji su od Novog Beograda napravili „veliku sramotu naše arhitekture“. Time se silno zamerio gradskim ocima koji su sredinom osamdesetih odlučili da se jednom zasvagda obračunaju sa njim. Pozvali su ga na tribinu gde su se okupili sve sami ugledni univerzitetski profesori, sociolozi, modernisti, filozofi... sa samo jednim ciljem: da se pokopa konzervativizam onih koji nisu razumeli lepotu tog urbanističkog raja zvanog Novi Beograd. Mahalo se tu Frojdom i Hegelom, Marksom i La Korbizijeom, i kada je Gostuški konačno dobio reč, mirno i dostojanstveno je izgovorio prvu rečenicu: „Draga gospodo, vi ste Novi Beograd zasrali.“ Iz sale se začuo iskren gromoglasan smeh, a potom dug aplauz, i Gostuški više i nije morao da govori. Bilo je zadovoljstvo slušati ga na brojnim predavanjima, a privilegija da čujete njegove komentare posle nekog koncerta. Bemus je u njemu imao svoj zaštitni znak, Beogradski džez festival je bio svetska žurka u godinama kada je predsednik Saveta bio Gostuški. Saksofonista Mića Marković (nadimak mu je Koltrejn), autor najdugovečnije filmske muzike sa ovih prostora (Otpisani), godinama je imao svoje noćne telefonske razgovore sa Gostuškim. DŽez im je bio najčešća tema. Početkom osamdesetih, posle jednog koncerta na Beogradskom džez festivalu, poverio se Markoviću: „Znam da mnogi ne misle kao ja, ali tvrdim da će džez biti muzika koja će obeležiti 20. vek. Takozvana savremena ozbiljna muzika nema nikakve šanse za to, jer autori ne pišu za publiku, već isključivo za kolege stručnjake.“ Kasnije, u jednoj TV emisiji kao gost Miće Markovića, otkrio je ovom vrsnom poznavaocu džeza podatak koji Marković nije znao: „U Americi je udruženje džez muzičara uputilo protest jer se džez muzika koristi isključivo u kriminalističkim filmovima.“ Marković je upamtio kako mu je Gostuški jednom prilikom ubedljivo objasnio zašto mu se toliko dopada muzička tema iz filma Lovac na jelene. I ovom prilikom, Marković ne štedi reči hvale za kompoziciju Dragutina Gostuškog Scerzo in „SCH“. Sve što je komponovao, Gostuški je uradio do početka šezdesetih i - prestao. Katarina Tomašević će reći da je u muzičkom piscu i estetičaru prevladalo ljudsko i umetničko poštenje koje mu nije dozvoljavalo da zadržava za sebe dvostruku poziciju kompozitora i kritičara. Manje je poznato, kaže ona, da je sličnu dilemu sa samim sobom kao istoričarem umetnosti mnogo ranije razrešio odlukom da odlične slike i skulpture koje govore o vrsnom talentu za moderni likovni izraz , nikada ne prekorače prag porodične kuće. Radmila Stanković (nastaviće se)