Strah, bes i pobuna

Srbija je zemlja uhvaćena u zamku srednjeg nivoa razvijenosti, čije je stanovništvo među najsiromašnijim u Evropi. Istovremeno, nejednakost dohodaka je među najvišim. I to u uslovima demografskog pražnjenja i sa ekonomijom u kojoj je prosečna zarada ispod mitskih 1.000 evra, a BDP po stanovniku ne doseže ni do 8.000 dolara. Siromaštvo i nesigurna (polu)zaposlenost su, uz hibridan režim - pad demokratskih standarda i prateću političku korupciju, dakle sveprisutni. No oni sami po sebi proizvode pre apatiju i pomirenost, ako ne i ciničnu spremnost za penjanje pomoćnim stepenicama partijskog udomljavanja, nego pobunu. Posledično, razlozi za nezadovoljstvo su tu, protesti, parcijalni i nepovezani, česti su, ali se na relativno uspešne pokrete za promene čeka decenijama. Istraživanja (Demostat) pokazuju da nam je i pred ovu Novu godinu i nastupajuću dužničku, stagflatornu krizu, osećaj nade ličan i socijalno neadresiran, a da su u korenu strahova, nesigurnosti i nezadovoljstava siromaštvo, politička obespravljenost i korupcija. Očito da između autoritarnih vlasti, korupcije i siromaštva „ima neka tajna veza“, pri čemu siromaštvo ljude čini neotpornim na izazove koruptivnog zarobljavanja države. Otvoreno je pitanje: Šta to treba da se desi još da bi bila probuđena naša solidarnost i empatija, da bismo izašli iz zone straha ili komocije? Da bi oni postali okidač protesta i promena višestruko već varani građani moraju prvo da poveruju u snagu solidarnosti i sopstvenu moć, a onda i, u kulturi sklonoj proizvođenju vođa, u znanje, integritet i poštenje onih koji ih predvode. Imajući u vidu meru recikliranosti likova na (opozicionoj) sceni, taj posao je tek negde na svom početku. Treći faktor koji određuje šanse za promene je prepoznata krivica režima za nezavidno stanje i njegova (opadajuća) moć blokiranja promena. Najzad, jasan model i pravac promena i podrška ključnih spoljnih veto igrača često prelome ishod domaće krize. Uz prisutnu traumu oko Kosova jasno je zašto se u Srbiji radi o jednačini sa mnoštvom nepoznatih. Snaga i jedinstvo pokreta za promene Da bi od difuzno raširenog nezadovoljstva došlo do (efikasnog) protesta moraju se ispuniti tri prethodne, međusobno povezane pretpostavke. Polazno, osećaj nezadovoljstva mora naći povode da preraste u osećaj nepodnošljive nepravde i revolta i besa. Drugo, mora nastati osećaj solidarnosti koji čini da se problem oseća kao sopstveni i zahteva reagovanje. Za uspešnost protesta nužno je dakle pobediti strah, poslušnost i fatalističku pomirenost sa postojećim redom stvari. Treće i najvažnije, učesnici moraju osetiti i širu podršku koja ih tek ispunjava osećajem ponosa i vere da protest ima smisla i da su promene moguće. Istorija protesta u Srbiji pokazuje da je ključna, nedostajuća karika solidarno objedinjavanje ekonomskih i političkih protestnih zahteva imajući u vidu da se u dominantnom mnjenju građana Srbije „demokratija ne maže na hleb“, odnosno mora voditi većoj socijalnoj pravdi. Istovremeno, bez posedovanja političkog kišobrana, odnosno mehanizama političke sinteze, protesti ne dosežu dalje od parcijalnog realizovanja dela zahteva nakon čega sledi demobilizacija. Pitanje je, recimo, da li i nakon moratorijuma nad istraživanjima litijuma postoji zelena agenda koja može odgovoriti na pitanja strategije i redosleda koraka koji cenu nužne energetske tranzicije mogu učiniti socijalno izdrživom? Protesti idu dalje samo kroz javnu podršku uglednika, medija, akademske zajednice, pa onda i organizacija poput sindikata i profesionalnih udruženja. Bez političke podrške se očito ne može, ali od nje, bez sopstvenog pritiska i (samo)organizovanja, nema ni naročite i trajne koristi. Nakon svakog protesta kao da ključni efekat čini pojava novih aktera i preraspodela moći unutar (jednako neuticajnog) opozicionog političkog korpusa. Poželjni model i pravac promena, odnosno odabrana spoljnopolitička destinacija U periferijskim zemljama neprocenjivo važno po ishod protesta je prisustvo/odsustvo spoljne podrške. Ona je u slučaju prijateljske „stabilokratske“ vlasti u Srbiji u najmanju ruku upitna. Sportskim žargonom rečeno, u igri bez nepristrasnog sudije i čvrstih pravila igre vladajuća ekipa je u značajnoj prednosti. Istovremeno, Crtino istraživanje sprovedeno početkom marta pokazalo je i da 43 odsto ispitanika smatra da Srbija nikad neće postati članica EU kao oficijelno odabrane destinacije. Upitani za strateški pravac koji bi Srbija trebalo da sledi, ispitanici su u jednakoj meri za to da se treba više okrenuti ka Zapadu, kao i za „jače“ veze sa Rusijom. Kupovna moć vlasti Specijalnost populista je da zarobljavaju državu pozivajući se na narod. Pri tome šire klijentelizam i partijsko zapošljavanje i promociju. Istovremeno sve čine da spreče svako autonomno političko i civilno organizovanje – marginalizujući ga ili paralelno stvarajući sebi omiljene (kvazi)stranke, medije, NVO i sindikate. Jezgro režima čini široka, brojna i moćna klijentelska mreža poslušnika koju zajedno drži najjači lepak - lepak vlasti. Za demokratske promene ključan je odgovor na pitanje koliko u tih par desetina hiljada ljudi – jedan odsto vrha socijalne piramide, ima pripadnika neproduktivnih klijentelističkih šema u svrhu isisavanja društvenog bogatstva? Koliko su oni u službi korporativnog kapitala i povezani sa kriminalom i pranjem novca? Najzad, ko su njihovi poslušnici i zastupnici i glasnogovornici u državnoj upravi, pravosuđu i policiji, javnom sektoru ili medijima i akademskoj zajednici? Političko (ne)punoletstvo građanki i građana Srbije Iako brojna istraživanja pokazuju da Srbija ima više lica, na socijalnoj mapi još uvek dominira lik siromašnog, višestruko varanog i prevarenog, političkog autsajdera koji je uz to i cinični kalkulant u permanentnoj potrazi za vođom. Političko nepunoletstvo je izraz kretanja u začaranom krugu nepoverenja, neangažovanja, malog političkog kapitala, konfuznih vrednosti i (samo)opravdavajućeg cinizma. I na prvi pogled vidi se da je on/ona: 1. Siromašan i opsednut strahom od gubitka posla i svakodnevnom strategijom preživljavanja. 2. Tek protodemokrata. Raspoloženjima dominiraju nezadovoljstvo funkcionisanjem demokratije, fascinacija vlašću i potreba da država bude neka vrsta tutora koja se o nama stara od kolevke pa do groba. Srbija je time vođena, a ne „puna demokratija“ jer jednostavno – nismo mi narod za to. 3. Zabrinjavajuće nizak je nivo poverenja u institucije, ali i u druge ljude, koje je, kada se o političkim institucijama i akterima radi, vezano za lidera. 4. Skroman je nivo angažovanja, ali i same zainteresovanosti za politiku. Postoji li, međutim, većinski konsenzus građana oko samih demokratskih vrednosti? Nalazi Crte ukazuju da minimalni preduslov demokratije - biranje vlasti na slobodnim izborima, podržava svih devet od deset građana. Visoku podršku tri četvrtine anketiranih imaju i dimenzije liberalne demokratije - zaštita građana od samovolje države, kontrola rada vlade i stav da država ne može manjinama da ograniči prava. Kvalifikovanu dvotrećinsku podršku imaju i ravnopravnost učesnika u izbornom procesu i potreba rotacije stranaka na vlasti. Kako je onda moguće da se tek nešto više od polovine građana slaže sa stavom da je, bez obzira na sve teškoće, demokratija najbolji sistem za Srbiju? „Kvaka“ je u tome što istovremeno tek nešto manje od polovine misli da je za Srbiju u ovom trenutku najbolje da ima jednog jakog lidera koga bi svi slušali. Formirani „uslovni“ refleks je potraga za vođom. Srbija je tek demokratura ili vođena demokratija. Limitirajući faktor je svakako i dominacija konzervativnih vrednosti. Na osnovu ranijih istraživanja možemo zaključiti da bolji dani za demokratiju neće doći bez paralelnog procesa opadanja tradicionalizma, autoritarnosti i etatizma, kao i zatvorenosti (ksenofobije) prema drugim kulturama i nacijama. Dug put je još pred nama. Autor je redovni profesor FPN-a, bivši predsednik UGS Nezavisnost i član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije