U vlasti smo poslušnih i osrednjih

Koliko god medijska slava preuzimala primat u vrednovanju umetnosti, prvakinju Drame Narodnog pozorišta Dušanku Stojanović Glid ta vrsta uspeha ne čini važnom ni zadovoljnom. Posvećena je pozorištu, glumi, sistemu vrednosti za koji se zalaže, i svojim sinovima koji imaju 25 i 18 godina, i pred kojima se oseća odgovornom za ono što radi i govori. Mogla je da bude advokat i nasledi očevu kancelariju, mogla je da studira književnost ili da ostane u muzici kao violončelistkinja. Ipak, gluma je bila njen izbor. Iza nje su velike uloge u predstavama Život je san, Višnjik, Trojanke, San letnje noći, Vesele žene vindzorske, Kod kuće Kabul, Buđenje proleća, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, Majka Hrabrost i njena deca, Pelikan... Igra i muške likove, brata Đuru u Balkanskom špijunu i Oberona u predstavi San letnje noći, projekat Šekspir. Kada nema uloga koje bi poželela, sama smišlja šta bi radila. I veoma je uspešna u tome. Nedavno je na konkursu Grada Beograda dobila novac za svoj projekat Od Zenita do Nadira. Izabrala je provajderku zenitizma Ankicu Micić, koja je puno uradila za taj utopistički pokret, kome suprotstavlja Nadir kao nadirući primitivizam spram Zenita. Sprema se da ovu zanimljivu temu prikaže u opservatoriji na Kalemegdanu ili na Zvezdari. NJena poslednja premijera je duodrama Gospođa Ajnštajn sa Goranom Jevtićem kao partnerom na sceni „Raša Plaović“. Ipak, u ovom razgovoru nemoguće je zaobići njenu predstavu Ćeif za koju je dobila Sterijinu i mnoge druge nagrade. Možete li se vratiti 15 godina unazad, kada ste briljirali u predstavi Ćeif u režiji Egona Savina. Za LJubomira Bandovića i za vas, bila je to igra kojom ste naprečac osvojili publiku i kritiku. Kakve su danas vaše emocije prema temi o kojoj govori Mirza Fehimović u ovoj drami? Tema Ćeifa je aktuelna i danas. Postratna drama na prostoru bivše zemlje koja se zvala Jugoslavija, nije zastarela. U međuvremenu su se dogodili i drugi ratovi koji imaju veze i sa nama i sa budućnošću naše politike, ekonomije i egzistencije. Ne bih se vraćala u prošlost, ni u te preteške uloge koje sam nekada odigrala. Ohrabruje me zagrljaj novog vremena kome pripadaju i moja deca i sva deca ovog milenijuma. Oni nemaju vremena da se bakću sa ljudima oko sebe koji su nesposobni, koji lobiraju, stranački se zapošljavaju... Za njih je to svet sa kojim ne žele da rade, kao što ne žele pored sebe lenčuge i nadobudne neznalice. A mi u našoj vlasti imamo upravo takve za koje ne znamo da li su školovani za mesta na kojima se nalaze, da li uopšte imaju završene bilo kakve škole. I uvek se iznova iznenađujemo kada saznamo da je nečija diploma kupljena. Ne vidim šta je tu zapanjujuće kada je Nušić sve to davno napisao u komadu Dr. Ko hoće brzo da napreduje, mora i da plati. Ta brza i laka zarada postala je i sveprisutniji manir i u kulturi? Danas je to vidljivije nego ikad. Imate glavnog čoveka na Pinku koji je zapravo ratni profiter, i sada mnoštvo reditelja, scenarista i glumaca sa raznih privatnih akademija, a i FDU-a, rade filmove za njegovu platformu Apolon, koja umnožava i ubrzava protok novca i potrošnju ljudi, tema i samog smisla bavljenja filmom. Nasuprot tome, gospodin Lordan Zafranović sa kojim ću raditi film Zlatni rez 42 (Djeca Kozare), umetnik je koji se dosledno, punih 50 godina, bori za vrednosti koje će preživeti i svedočiti o vremenu. Nažalost, takvih je umetnika malo, jer nadire ona najgora sorta polutalentovanih, osrednjih a ambicioznih, koji su mi doskoro delovali bezopasno, a sada vidim kako beskrupulozno grabe i gaze. Pogledajte kako je sa mesta umetničkog direktora Bitefa smenjen gospodin Ivan Medenica, dramaturg, pedagog, erudita, intelektualac, koji ima kontakte sa svetskim pozorištima i trupama. Kada neko tako dobro radi svoj posao kao što ga je on radio na mestu umetničkog direktora Bitefa, morao bi da nastavi da ga radi sa većim poverenjem sistema. Sada te kontakte treba iznova praviti. Valjda neće novi direktor napraviti poselo od festivala takvog renomea. Nažalost, svedoci smo da se i ono što je dobro u vladajućem sistemu vrednosti, iz dana u dan prilagođava nižem sistemu vrednosti. Kako se vi uklapate u kulturne tokove sa svojim sistemom vrednosti? Ja sam se odlučila, čini mi se na vreme, da je sistem vrednosti ono što je ideja, misao i smisao, da naša publika evoluira sa nama. Imam veru i činim napor da opstanem u tome. I da me bilo koja vladajuća opcija sistema vrednosti ne sekira, ne nervira, ne uznemirava. To za mene nije mejnstrim, već samo izbor da se ide tamo gde je novac. Tu je svet kome je novac jedini cilj i ideal, sve drugo su mrvice. Pozorište je vaš izbor i institucija kojoj ste najviše posvećeni. Kako ga doživljavate danas? Mi, u nekadašnjoj kraljevini na Balkanu, stekli smo sjajne uslove da od Beča do Istanbula budemo jedina metropola. Naša pozorišta treba sebe tako da doživljavaju. Kao institucije metropole, da su predstave i njena dejstva kulturna okupljanja naroda u velegradu. Ali provincijalna atmosfera koja vlada u većini srpskih pozorišta, pravi atmosferu jedne sredine bez uporišta, bez znanja i bez intelektualnih veština. Teško je zadobiti dugoročno poverenje publike. Potrebne su decenije utemeljenog pozorišta da bi se napravio kontinuitet, jer publika sve vidi, sve oseća i zna. Uvek imam veliko poštovanje prema publici i ovaj posao radim da bi moji sugrađani, narod za koji ovo radimo, razvili koncentraciju da dva sata imaju spoznaju u tišini. To je kao kada prvi put čuješ priču koju ti pročita majka pred spavanje. Ona te ostavi i ode u drugu sobu, a ti nastaviš da razmišljaš. Svi tekstovi koji se rade, i reditelji koji ih postavljaju, i sami glumci koji ih igraju, samo ponekad prođu scenama kao glasnici istine, a ne samo kao trbuhozborci propagande. Pozorište ne bi trebalo da ima teritorije i granice, ali mi smo svedeni na region i to je polje našeg šireg delovanja. To je veoma malo u odnosu na velike kulture. U našoj kulturi smo imali prilika da evoluiramo. Mnoge prilike su propuštene zbog interesa, gramzivosti, nepotizma, kompromisa, podele novca i funkcija. Pred našim očima, za poslednjih nekoliko godina, Beograd je postao bogalj koji je porastao u visinu, kao „invalid“ na klimavim štakama. To nam je vidljivo jer se kroz njega svakodnevno krećemo. Ali takva šteta je naneta i svim institucijama koje su manje vidljive za one koji u njima ne rade. Koliko je vaše Narodno pozorište danas dobar poligon, dobro mesto za nove ideje, nove mlade umetnike, pre svega glumce, da se pokažu, dokažu? U poslednje dve godine, Narodno pozorište je napravilo jedan markantan repertoar sa velikim naslovima – Nora, Rat i mir, Očevi i oci, Deca... To je apsolutno dobar vidljivi poligon koji je omogućio rediteljima i vrlo potentnim glumcima da izraze svoj dar, svoj stav i svoju umetničku vrednost. Ono što je nevidljivo u Narodnom pozorištu je unutrašnjost. Verujem da će se u mom pozorištu napraviti revizija tog kabastog tehničkog i operativnog mastodonta, da bi se lakše i efikasnije dolazilo do rezultata za koje se ja ponekad iskreno iznenadim da ga ima. Scena „Raša Plaović“ je poslednje dve godine veoma aktivna sa tekstovima, rediteljima i podelama, ali i dalje ostaje problem da se velike predstave na Velikoj sceni retko igraju. Tu vlada gužva između opere, baleta i drame, što dovodi do jednostavnog zaključka da je za Narodno pozorište neophodna neka nova, treća scena. Narodno pozorište je trenutno i mesto sa najčistijim žanrovskim opredeljenjima, ima najutemeljeniji žanrovski rast, čemu svedoči i prodaja karata za većinu predstava, bez ikakvih marketinških trikova, osim što su naši likovi na autobusima svih najdužih gradskih linija, dok druga pozorišta imaju neke svoje aranžmane s kladionicama. Ono što je nepromenjeno u mom pozorištu od kada sam došla do danas, a to je dosta godina, jeste da vlada atmosfera u kojoj se ne zna ko je odgovoran za to da se najefikasnije tehnički pripremi predstava jer ima 15 izvršnih direktora. I uvek postoji neki razlog da na scenu izađemo rastrojeni, ili nervozni. Zaposleni u tehničkom sektoru se često ponašaju kao da oni nama čine uslugu. Godinama se pitam da li oni te poslove ne umeju da rade, da li nisu kvalifikovani za njih, da li nemaju nikakvu odgovornost, ili zapravo nemaju nikakav strah da taj posao mogu da izgube. Mislim da su glumci vrlo fin, normalan i pristojan soj ukoliko se prema njima ostatak ljudi sa kojima moraju da rade na jednoj predstavi, ponaša ljubazno i s poštovanjem. Vi ste odavno prvakinja Drame Narodnog pozorišta. Šta lično očekujete u svom pozorištu? Kada razmišljam o svojoj pozorišnoj budućnosti, nikada nemam neki interesni aspekt, tačnije ne razmišljam šta će meni ta uloga doneti. Mene je oduvek zanimalo stvaralaštvo, a ne karijera. Mene uloga, bilo koja sledeća, zanima kao stvaralački proces koji će publiku provesti kroz lavirint te drame. Primećujem da moje pozorište raste, ali ja od toga nemam nikakav lični interes. Trenutno nemam nikakvu ponudu od direkcije Drame do 2025. godine. Odigrala sam Milevu Ajnštajn sa Goranom Jevtićem, u režiji Karin Rosniček, ali to je, u suštini, mala predstava koja je svojevrstan glumački i naučni mehanizam. Reč je o ženi koja je bila na rubu istorijske vidljivosti, a mene su takve žene oduvek zanimale. Samo što sam ovoga puta prvi put odigrala istorijski lik. Koje teme vas zanimaju, dotiču, kad je o pozorištu reč? Komadi koji se bave prirodom čoveka i njegovog permanentnog stradanja. Postoji li danas i ovde ono što se zove političko pozorište? Jedino političko pozorište je postojalo u antičkoj Grčkoj. Mi nemamo političko pozorište i moj repertoar već dugo nema nikakve subverzivne teme niti bilo kakvu vrstu političkih provokacija. Kod nas odavno nema predstava koje bi mogle da pripadaju političkom teatru. A zna se da političko pozorište ima osnovnu svrhu da dovodi u pitanje vladajuću opciju. Jedina osoba koja je dosledna u bavljenju političkim pozorištem je gospodin Zlatko Paković. On je zbog toga i ekskomuniciran, njega institucionalna pozorišta ne žele. On ne zabavlja publiku, on publiku, svojim dubokim uverenjem o pozorištu, uverava u svoj umetnički put koji je izabrao. Kao što je nekada svoj umetnički put bavljenja političkim pozorištem izabrao LJubiša Ristić u vremenu socijalističke Jugoslavije, koja je bila bezbedno mesto za bavljenje „političkim“ pozorištem. Glumčev identitet može i ne mora biti socijalno i politički osvešćen. Glumci koji jako temeljno i dobro rade, i ne žele da se petljaju ni u kakve sisteme vrednosti države i njenog vođenja, možda na jedan ležerniji način prolaze kroz sopstvenu kreativnost, bez pritisaka i bez očekivanja od njih da kažu nešto o vremenu u kome žive. Vi niste od tih? Ja nisam planirala da ću biti pozvana da o tome govorim. Ali nisam mogla da se unutar sebe mirim da sve to vidim, a da ćutim i gledam samo sebe. I onda govorim, često možda i na svoju štetu. Možda bih više snimala, više radila i manje ugrožavala svoju egzistenciju kada bih se pravila da ne primećujem ono što smatram pogubnim za posao kojim se bavim. Ali, bilo koja vrsta nejednomišljeništva i nepodilaženja onima koji predstavljaju vlast u pozorištima, košta. Malograđani stvaraoci računaju da je i publika malograđanska. Niste nikada pribegli stranačkom angažmanu? Ne, sav moj angažman, pored glumačkog, jeste građanski. Politički angažman glumca, umetnika, može da bude veoma dobar i isplativ, ako je na strani vlasti. Samo tako. Ali vi niste ni deo opozicije? Moja stranka su čestiti, dobri, pametni, fini, obrazovani i iznutra lepi ljudi. Kako su stariji, ljude ujedinjuje žal za propuštenim prilikama. Ja nemam odnos prema prošlosti da je bilo šta propušteno. Sve što sam mogla, učinila sam. Mogu mirne duše da kažem da moje prilike nisu propuštene. Prostor autentične slobode individue koja je povezana sa institucijom, može da bude afirmisan ukoliko postoje ljudi koji se ujedinjuju oko iste umetničke ideje. Koliko su ne samo vlast, već i mentalitet ljudi presudni u nemoći da se oslobađamo loših navika i ponašanja? Mi jesmo siromašna zemlja, ali novac nije naš jedini problem. Mržnja, neznanje, korupcija, manipulacija, destrukcija i zlo su najveća nesreća i prepreka da demokratija, grad, znanje i umetnost budu identitet jedne ozbiljne kulture. Mi smo sa tim našim, u suštini vrlo uskim pogledom na politiku ali i na umetnost, previše lokalni. Kao narod, imamo neke narcisoidne poremećaje kad mislimo da smo užasno glavni i važni i da moramo biti u svakoj čorbi mirođija! Svi imaju svoje probleme u našem regionu, ali mi nikako da se bavimo onim što je naš problem. Imamo susede, Rumune, koji su se u jednom trenutku razračunali sa svojom diktaturom. Izveli su javnu egzekuciju, što je možda bio anticivilizacijski čin, ali i prelomna tačka da jedna zemlja velike kulture krene putem u budućnost koja je pokazala koliko su bili u pravu. Kako osećate da vas politička korektnost određuje u ponašanju i pogledu na svet? U okviru ovoga što ja poznajem, meni je politička korektnost zahtev da se ljudi, manje-više, ne mešaju u život, da nemaju stav i ne talasaju. I tako su najviše obezbeđeni da su politički korektni. A kada popiju, kažu Šiptari, Cigani, pederi i sve drugo primitivno na račun druge vere, drugog naroda, druge rase, druge seksualne orijentacije. U nekom utopističkom pogledu, primitivizam se iskorenjuje u školi, a dobro vaspitanje se stiče u kući. Politička korektnost se ne može nametati, jer i ljudi koji nemaju nikakvu obavezu prema političkoj korektnosti mogu biti ljudski korektni. Oni koji su sebe naterali da budu politički korektni da bi bili prihvaćeni, oni često to nisu. Postoji problem pred kojim pada u vodu svaka politička korektnost, a to je šovinizam koji je vekovima oblikovao i odredio svet. On je apsolutno utemeljen ovde i svuda. Žene svakog dana treba Rozi Luksemburg da kažu hvala što se školujemo, hvala što možemo da glasamo, hvala što možemo da radimo, hvala što možemo da se razvedemo. Prinete su brojne žrtve da bi žene bile nikada zapravo ravnopravne. Na velikim funkcijama i mestima moći, sve je više buzeranata, počev od premijerke. Oni se kao mafija udružuju u raznim lobijima i na mestima odlučivanja. Nemam ništa protiv homoseksualnosti, imam protiv bilo koje interesne grupe koja po ličnom nahođenju daje novac iz državnog budžeta. Ne znam koliko je politički korektno to reći, ali nadam se da će doći trenutak kada kockarnice neće finansirati pozorišta i kada će se znati da je to sramota. I da prvi sledeći gradonačelnik neće opljačkati ovaj grad. I da će doći moderno vreme koje će prirodnu glupost, na sreću, zameniti veštačkom pameću. Radmila Stanković