Vreme za tišinu i odgovore

Postoje događaji koji iz korena menjaju ne samo naš ugao posmatranja, nego i naše živote i mi tu ne možemo mnogo, možda čak ni bilo šta da promenimo, ali možemo mnogo da razumemo. Upravo takvi događaji bile su tragedije u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ i okolini Mladenovca zbog kojih je Srbija zanemela, a Beograd danima odzvanjao muklom tišinom. I koliko god razmere užasa bile bolne i nepojamne - bili su to dani kada smo morali da se vratimo nekim osnovnim pitanjima preko kojih smo ćutke prešli. Umesto toga, tražeći međusobno krivce i optužujući se uzajamno, stvari su počele da klize predaleko, a plašim se i da neće stati – do neke sledeće tragedije. Ne verujem da iz takve atmosfere može izaći neko rešenje, jer iz sudara ušančenih strasti teško nešto može biti preseljeno u domen racionalnih odluka i zajedničkog konsenzusa. Na koncu, ne verujem, jer smo minulih dana svedočili neviđenoj saglasnosti u neprijateljstvu. Ali, nije svaki jalov pokušaj obavezno i bezvredan. Nakon dana tišine, dužni smo da makar pokušamo da ponudimo odgovore na pitanja i pokušamo da shvatimo kako su nam se desile ove tragedije? I kako se dogodilo da jednom zanavek bude srušena ideja o školi kao bezbednom mestu za decu? Jer, stvari ne mogu ostati na konstatacijama premijerke Ane Brnabić i sad već bivšeg ministra prosvete Branka Ružića da „sistem nije zatajio“. A možda može i tako, možda je sistem zaista funkcionisao kao podmazan. I to isti onaj nakaradni sistem čiji su temelji udareni još devedesetih godina i čiji se obrasci protežu do danas. Kada budemo razumeli da je oružje iz Beograda i Mladenovca repetirano pre tri decenije i da je svaki metak ispaljen tada putovao te tri decenije, leteo i ubijao godinama, da bi ponovo završio u Beogradu, možda ćemo shvatiti i zašto su nam se desile tragedije. Ko to ne razume, ne samo da ništa ne razume, već ne razume ni matricu sopstvenog opstanka. I tu svi imamo svoj komad odgovornosti. Makar zato što smo ponekad okrenuli glavu. Problem, međutim, nastaje kada aktuelnu vlast podsetite da su bili saučesnici i pomagači te ratno-mafijaške hidre koja je obesmislila svaku pomisao na pošten život. I tu neće pomoći loše odglumljene dramske pauze predsednika Aleksandra Vučića dok krši zakone saopštavajući podatke iz zdravstvenog kartona ubice i podatke o primanjima njegovih roditelja. Neće pomoći ni policajci u školama dok taj broj ne bude ekvivalentan broju pedagoga, psihologa, psihijatara, neurologa... Ne bude li toga, ovo će biti tek saniranje posledica. A uzroci će i dalje biti tu. Valja podsetiti da je mnogo toga ili gotovo sve u današnjoj Srbiji urađeno uz Vučićevu ulogu ekskluzivnog zastupnika božije volje i da su mnogi sumnjivi dilovi sklopljeni uz njegovu autorizaciju. Belivuci, hrkalovićke, stefanovići, vulini, bahati kumovi i kumići u vulgarno skupim automobilima nisu samonikle pojave. Oni su deo atmosfere u kojoj argumenti dijaloga nikada nisu postojali, a njihovo mesto oduvek su zauzimali argumenti fatalnog nasilja. Da nije tako znali bismo ko je ubio Olivera Ivanovića, ko je bio za volanom kada je stradala Stanika Gligorijević, ko je odgovoran za pogibiju rudara… I ne bismo slušali kako predsednik brani vlasnika najveće plantaže marihuane u Evropi. Od ovih činjenica se ne može pobeći. I zato bi odlazak Vlade u ovim tragičnim danima bio mnogo prikladniji od Ružićeve ostavke. Ne zato što tražimo krivca, jer kako rekosmo, neke stvari možda i ne možemo da sprečimo, već zato što bi to bio prikladan pokazatelj spremosti da se sistem zaista menja. Ovako, odocnela ostavka ministra deluje tek kao kontrola štete. A kada je Beograd, u tihom mimohodu, odlučio da ustane protiv nasilja, angažovana je teška medijska artiljerija za pretnje, etiketiranje i sejanje straha. Nije li neobično da nas o „neljudskosti“ onih koji su izašli na ulice nekoliko gradova upozoravaju mediji koji su se godinama isticali crtanjem meta neistomišljenicima režima, uključujući i Olivera Ivanovića. I nije li apsurdno da o „suvoj politici“ tih građana govori čovek koji je politizovao sam život. Na premisi koja počiva na mantri da nesaglasje podrazumeva neprijateljstvo, i koja ne samo da nije umirujuća ni terapeutska, već duboko politikantska ne može se graditi budućnost društva. Na takvoj tezi moguća je samo gola vlast. A ona ima svoj rok trajanja. I otuda čista panika. I otuda toliki strah establišmenta od šetnje kojom se traži da se stane ukraj nasilju.