Nadam se da brana protiv nasilja nije sasvim pukla

Ni dva masovna ubistva u samo dva dana nisu bila dovoljna da vlast prepusti mikrofon onima koji znaju šta se u takvim situacijama kaže ili da državni mediji bar u danima nacionalne žalosti zaborave na svoju tabloidnu prirodu i prestanu da mrcvare i preživele i one koji nisu. Uzaludno su oni koji imaju iskustva u ovakvim situacijama slali preporuke, država je nastavila da demonstrira svoju neznalačku i neempatičnu prirodu. O tome šta su stručnjaci želeli da poruče, za NIN govori Oliver Tošković, vanredni profesor na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i član Društva psihologa Srbije. Koja je osnovna poruka koju bi trebalo poslati nakon ovakvih događaja? Postoji nekoliko tipičnih reakcija na traumu, naročito na ovako žestoke. Kada izgubimo nekoga bliskog, čak i prirodnom smrću, odmah pomislimo „da li sam uradio sve što je do mene...“ LJudi se preispituju, traže direktan uzrok (nažalost, ne postoji samo jedan krivac), pa verovatno zbog toga dominantne priče u svim medijima idu u smeru traženja uzroka. Ta ideja da smo možda mogli nešto da uradimo opterećuje ljude i neminovno je da se pojavi ne samo kod dece, već i kod nastavnika i roditelja. Takve reakcije tumačimo kao potrebu da se kontroliše nekontrolišuća realnost. I ma koliko bile razumljive reakcije učesnika, žrtava, ranjenih ljudi, dece koja su bila u toj učionici, roditelja poginule dece, treba im jasno staviti do znanja da nisu mogli ništa da urade. Pojedinac sam retko šta može da uradi, i to jeste jedna od preporuka roditeljima i nastavnicima kako razgovarati sa decom. Potrebno je da ih puste da budu otvoreni i da polako, bez guranja, kada krenu da se otvaraju, to prepoznaju i da ne odbace grubo („ma šta ti je...“) nego da se kaže „da, ja razumem“ i da se pokaže slična emocija „da i ja sam imao sličnu ideju, ali to prosto nije moguće“. Jer mi ne kontrolišemo svet direktno, naročito ovakve stvari koje su uvek posledica velikog broja faktora. Treća stvar u našim preporukama je da ne može svako to da uradi. Ovo je preporuka kako treba, a za to je potrebno da budete prilično samosvesni i staloženi. Ako mislite da to ne možete da uradite na ovakav način, onda se obratite profesionalcu. Kažete da je uobičajeno da svi osećamo odgovornost, a predstavnici vlasti su kao prvu rečenicu izgovorili: ja nisam kriv ili ja nisam odgovoran? Veoma je iritirajući takav odgovor nadležnih i institucija. Način na koji sam prvi put detaljno upoznao ovaj problem je bio film Majkla Mura Žeđ za nasiljem o dešavanjima u srednjoj školi Kolumbajn Haj 1999. godine. To je bilo jedno od najmasovnijih ubistava u školama u SAD koje su izvršila dva dečaka koja su sa bombama i poluautomatskim oružjem počela da pucaju po kafeteriji. Kroz film Majkl Mur ide od jednog do drugog nastavnika, roditelja, lokalnog političara i svi prebacuju krivicu sa jednog na drugog. Kada kažem institucije, ne mislim samo na državu, nego i na nastavnike i roditelje, koji osećaju da su deo sistema, nemaju kontrolu, teško im je da to priznaju i kao kontrareakciju prebacuju loptu u tuđe dvorište. To je potpuno pranje ruku i ne doprinosi rešenju. Roditelji vole da kažu da je kriva škola ili društvo, škola voli da vrati loptu i kaže da su krivi roditelji, vaspitanje i porodični odnosi, država opet ili krivi roditelje ili kaže da su krivi mediji... Amerika ne može da optuži Zapad, ali mi možemo. Na kraju filma svi okrive Merilina Mensona, kao što se kod nas pojavilo da optužujemo video-igrice. I onda Majkl Mur intervjuiše Merilina Mensona koji u celoj priči deluje najnormalnije od svih. Kako god izgledao na sceni, on potpuno razložno kaže: „Da, naravno, ja sam kriv, moje pesmice su krive, a nije krivo to što ta deca svakog dana gledaju kako pored njihove škole prolazi raketa jer se tu nalazi proizvodnja oružja. Nije krivo to što ovde možeš da uđeš u banku, otvoriš račun i kao nagradu dobiješ pušku. Nije krivo to što smo jedna od najnaoružanijih nacija na svetu.“ Nije krivo to što su nedelju-dve pre događaja u Kolumbajnu SAD na jednu drugu državu, Srbiju, izbacile najveću količinu bomba u tom periodu. Deca rastu u čudnoj atmosferi u kojoj su svi ovi činioci donekle odgovorni. Kada se sklopi nekoliko karakteristika, to povećava rizik da do toga dođe. Na koje karakteristike mislite? To su pre svega karakteristike ličnosti: pojedinci koji su nestabilniji, koji gaje preferenciju za oružjem ili fascinaciju, koji uživaju malo u mrcvarenju drugih ili životinja. Sledeći nivo su porodični odnosi: ako su oni loši, ako dete nema sigurnu vezanost za roditelje, osećaj poverenja i osećaj prihvaćenosti. Treći nivo su vršnjaci, a četvrti sama škola i koliko ta deca doživljavaju školu kao nešto što je vredno i čemu su posvećeni. Peti faktor je opšta klima u društvu i dostupnost oružja... Autori jednog istraživanja sprovedenog nakon jednog od većih masovnih ubistava u školi u Americi, zaključuju da je potrebno da se posloži minimum pet ili više od navedenih rizikofaktora da bi došlo do ovako strašnih događaja. Veoma je važno da iz ovoga izvučemo pouku i da se ozbiljno pozabavimo nasiljem u školama, da bismo ga prevenirali. Ali mi smo dan nakon događaja u školi imali i masovno ubistvo na ulici. Zar nije klima u kojoj živimo mogla da bude okidač za dva potpuno različita događaja sa ogromnim brojem žrtava? To je dodatno šokiralo sve nas. Klima je uticala da se plašim toga što smo stalno na ivici građanskog rata i imao sam strah da će ljudi jednom početi da se međusobno ubijaju na ulicama, ali ne na ovakav način. Jer tenzije neverovatno rastu, a ljudi su pod tenzijom dosta dugo. Meni je žao što zaboravljamo na čoveka koji se zapalio ispred Železare u Smederevu pre petnaestak godina. Postoji socijalna nepravda koja se ovde akumulira. Taj čin je i strašan, a i svi smo ga zaboravili, a on bi morao da nas opominje. Trenutni događaji nemaju veze sa socijalnom nepravdom, ali postoji tenzija koju nisam očekivao da će da ode na ovu stranu. A još manje da će da se dese dva strašna događaja jedan za drugim. Zašto su se desili? Ja samo mogu da se nadam da je to bila slučajnost. Ovde je bilo kratko vreme da bismo govorili o uticaju medija, ali kažu da kod kopiranja zločina ako i postoji uticaj medija on je indirektan. Često neko ko već sprema i razmišlja o tome, samo tako dobije nagoveštaj. Ja ta dva događaja čak ne bih dovodio u vezu. Jedna stvar ih ipak dovodi u vezu – nekontrolisano posedovanje oružja. Šta možemo da uradimo uz predsednika koji već decenijama ima srećni izraz lica samo u situaciji kada nabavi novi komad oružja? Zato sam i pomenuo Majkla Mura - svaki dan kupuješ oružje, diviš se onome što si kupio, pokazuješ klincima, a posle se čudiš ubijanju. Kod osoba koje izvrše masovne pucnjave mi imamo fascinaciju oružjem, a naš problem je što nam je država fascinirana oružjem i državni vrh ga promoviše. Mi godinama u društvu imamo normalizaciju nasilja - naoružavaš se, deliš šamare evropskim zvaničnicima, pretiš novinarima... Ne mislim da je to glavni ili jedini faktor za ovo što se dogodilo, ali je pogubno za društvo u celini. Ipak je ovo očekivano ako se prisetimo da su prošle godine naš predsednik i ministar policije ljudima pokazivali odsečene glave, iskasapljena tela i mašinu u kojoj su navodno mleveni ljudi i ne može da se reši problem time što će taj isti čovek da izađe i kaže da će kažnjavati medije koji prenose agresivne sadržaje. Prikazivao si obezglavljene kriminalce sa kojima si sarađivao ili nisi, organizovao vojne parade, naoružavao se i to ima svoju cenu. NJu plaćamo i zbog onoga što gledamo u Skupštini u kojoj svađe izgledaju isto kao u „Farmi“ ili nekom drugom rijalitiju – isti je rečnik i isti način pljuvačine. Nije Vučić uveo nasilje u Skupštinu, ali je njegova stranka favorizovala nasilje i postavila ga kao glavni model ponašanja. Često ponašanje ljudi koji se spremaju na masovno pucanje i nasilje i koji ga pripremaju, jeste da ostavljaju poruke na društvenim mrežama i upućuju pretnje. U američkim priručnicima za prevenciju masovnog nasilja ove vrste, savetuje se roditeljima i prijateljima da kada primete da se neko iznenada povuče u sebe, postane agresivniji i razdražljiviji, iznenada često preterano reaguje, počinje otvoreno da preti, priča o ubijanju kao rešenju problema, počinje da se oduševljava oružjem, da povećaju pozornost i potraže profesionalnu pomoć jer se može desiti da su u pitanju signali budućeg masovnog zločina. Mi polovinu tih signala imamo u ponašanju državnog vrha. Način na koji se u Skupštini obraćaju poslanicima opozicije, način na koji se upućuju poruke javnosti je normalizacija situacije koja predstavlja pretnju. Policija je reagovala na mnoge od tih pretnji, ali se ipak završilo tako da je Marko Vidojković morao da pobegne iz ove zemlje. I ponovo se ograđujem, to sigurno nije jedini faktor za ovo, ali je atmosfera koja tome pogoduje. Spremljen je paket mera koje će država preduzeti, ali je većina represivne prirode: spuštanje granice krivične odgovornosti sa 14 na 12 godina, povećanje kazni, uvođenje smrtne... Može li se nasilje rešavati represijom? Svidela mi se odluka da se uvede moratorijum na izdavanje oružja iako se ne razumem u bezbednost. Tek sam sada saznao da smo treća zemlja u svetu po broju registrovanih naoružanih, a ono što smo videli u Mladenovcu je neregistrovano oružje. Koliko li toga tek ima? Pretpostavljam da je to trebalo uraditi još pre 20 godina, ali je dobro što će to uraditi bar sada. Tih par represivnih mera mogu da budu dobre na kraći rok, ali ceo represivni paket nije rešenje. Ali to je taj vrednosni sistem: nastao je haos - udri! Takav pristup možda može u prvom trenutku nešto da zakrpi, ali ne može ništa na duži rok. Iz njihove vizure je verovatno takav nastup dobar jer delimo različite vrednosne sisteme i zato se politički baš i ne volimo i ne razumemo. Verujem da oni zbilja misle da je to u redu, da se sve rešava policijom i pendrecima. Da li je primereno da u mestima kraj Mladenovca gde su ljudi poubijani i građani prestravljeni, država postavi policiju sa dugim cevima i to nakon što je uviđaj izvršen a počinilac uhapšen? Ne bih da se mešam u bezbednosne protokole jer ih ne znam. Ako postoji neki protokol da tako treba – poštujem. Trudim se da budem oprezan, koliko god neke stvari mogle da deluju logično. Nekima deluje logično da bi trebalo reći kakvu porodicu ima dečak koji je izvršio ubistvo u školi i da li je on psihopata, a to je po svim psihološkim preporukama pogrešno. Zato ni ja kao neko ko nema pojma o bezbednosti i bezbednosnim strukturama ne bi trebalo da komentarišem njihovu odluku. Sa druge strane, ja mogu da izrazim bojazan da je dobro tim ljudima pružiti podršku, a isto ne vidim da su duge cevi podrška. Meni to deluje zastrašujuće, ali voleo bih da me neko razuveri i da mi objasni zašto je potrebno. Sećam se kada sam pre13 godina bio u Meksiku, u nekom delu gde su noćni klubovi, malo-malo pa je prolazio vojni džip sa mitraljezom i vojnicima naoružanim do zuba. Nikome od nas nije prijatno dok oni prolaze. Meksikanci su mi rekli da je to zato što tu ima puno stranaca, pa da se osete bezbedno, ali se nismo osećali bezbedno već neprijatno. Vučić je predložio deset mera - ali dominantna reakcija je povećanje broja policajaca. Mi se ponašamo kao da je jedini način reakcije na haos povećanje strogoće i pritiska. Mislim da je to prosto njihov način, način na koji razumeju svet. Oni su kao roditelj koji kada se dete pobije, odluči da ga bije i govori „nemoj slučajno da si se tukao više“. To je najpogrešnija reakcija jer pokazuješ detetu svojim primerom kako se rešavaju problemi, a istovremeno mu pričaš da tako ne treba da rešava problem. Ovih dana sam ih gledao kako daju izjave i uz svaku drugu koja je izrečena u priručnicima piše „nemoj“! Može li neki primer? Zamislite jednog predsednika države, koji o dečaku ne zna ništa, da govori na javnom servisu da je dete psihopata. Bilo koji moj kolega bi za to morao da izgubi dozvolu za rad. On sebi dozvoljava da odaje privatne podatke o maloletnom licu, a uz to ga možda lažno dijagnostikuje i stigmatizuje. Pa ko si ti da daješ dijagnozu? Kada je počeo da priča o celoj porodici, pomislio sam „Molim vas, zaustavite ga!“ A onda nam je obećao 1.000 policajaca. Kada su dolazile izbeglice iz Hrvatske i Bosne moje kolege su se organizovale pa su ih dočekivale sa informacionim pamfletima na kojima je pisalo kome mogu da se jave ako im nešto treba. Bilo je bitno ljudima pružiti podršku, uputiti ih na one sa kojima mogu da pričaju o tome ili im organizovati da se bar „onlajn“ jave ukoliko ih je sramota da to učine direktno i žele da ostanu anonimni. Po meni je to podjednako dobro kao 1.000 policajaca, ako ne i bolje. Dominantna poruka koju bi i država i mediji morali da prenose je – javite se ovde. Uporediću reakcije koje su imali Unicef i Vlada. Unicef je istog dana pozvao Društvo psihologa Srbije i Institut za mentalno zdravlje, sastali su se, napravili plan rada i okačili saopštenje koje poziva ljude da se jave. Naša vlada je izašla i pročitala medicinske podatke iz kartona dečaka. U ovoj situaciji bi trebalo svi da radimo zajedno, da se policija i psiholozi organizuju da bi zajednički obezbedili i fizičku i psihološku bezbednost. Do sada je to delovalo – pokazalo se da naš narod voli čvrstu ruku i mnogo pretnje. Međutim, stiče se utisak da se nešto promenilo i da je došlo do kvara između građana (od roditelja, preko profesora do opozicije) i represivnog načina koji ovog puta nije prihvaćen? Ova vlast preko svojih načelnika i v. d. direktora drži sistem, ali unutar tog sistema ima puno zdravih elemenata, poput tužiteljki koje su odbile da rade po direktivi, i imam utisak da će ti zdravi elementi u jednom periodu da se još više pokrenu i postanu vidljiviji. Zdrav deo sistema mora da pobedi bakteriju u tom sistemu. Nadam se da brana protiv nasilja nije sasvim pukla, ali kada krene sa pucanjem ljudi više ne reaguju na pretnje. Ukoliko se Vučić ne bi mesec dana pojavio i ukoliko nam niko ne bi pretio i govorio u jednom oročenom periodu koliko smo loši, bedni i krivi, da li bismo se mentalno malo oporavili? Ne znam, ali znam da se to neće dogoditi - ukoliko se ne bi pojavljivao svaki dan pao bi mu broj pristalica. Ovakvi nastupi nakon tragedije me podsećaju na jedan film o političkoj kampanji u Americi gde jedan tim sazna da je ćerka protivkandidata na lečenju od zavisnosti i to objavi zarad političkih poena. Ona to pročita i izvrši samoubistvo, ali nažalost to nije kraj. Tada njen otac shvati da bi mu njena smrt mogla doneti još više poena, pa počinje svoju kampanju u medijima. To je film i to veoma strašan film, ali među političarima laktašima ima takvih momenata. Da li to znači da mi živimo holivudski film? Da, ali ne onakav kakav poistovećujemo sa Holivudom već jedan gadan film u kom ne znamo kome će i šta pasti na pamet da bi zloupotrebio ovu situaciju. Već smo imali jedno ludilo kada je majicu u koju je u trenutku hapšenja bio obučen osumnjičeni za ubistva kod Mladenovca, Vučić nazvao oznakom za „Hajl Hitler“. Prvo sam pomislio da je to lažna vest jer se radi o nečemu što zvuči kao najjeftinija teorija zavere. Onda sam shvatio da je u pitanju samo potpuno tabloidno ponašanje: pronađen je neki detalj i iz njega je izvučen sumanuti sklop informacija koji je plasiran kao istina. To je strašno u bilo kojim okolnostima, a u ovim je pogubno. To je haos na sve moguće načine. Mi smo u sredu uveče izdali saopštenje, par kolega je to sastavilo i mislim da je to jedini dobar način da se reaguje. Desilo se nešto strašno. Šta vi radite? Da li izađete i kažete: nisam kriv. Da li izađete i odmah krenete da izmišljate teorije? To je prva stvar za koju svuda piše da je ne treba raditi. Amerika je država koja ima najviše iskustva sa time i njihova psihološka asocijacija ima priručnike, preporuke, dostupne na njihovom sajtu. Mi smo preuzeli i adaptirali za nas njihove preporuke i poslali. To bih očekivao od odgovornih institucija da urade. Ono što sam nažalost video u prethodnih par dana je da svako ima svoju teoriju i svako ima svoju ideju zašto se to desilo. Razumem potrebu ljudi da znaju zašto se to desilo, ona je prirodna. Ali sa druge strane, lažiranjem da znamo zašto se nešto desilo, mi zapravo šaljemo pogrešnu poruku i pravimo još veći haos. U trenutku kada se tako nešto dogodi, prvih četiri do šest nedelja dok traje šok i neverica, potrebno je ljudima dati neki osećaj bezbednosti i osećaj kontrole nad situacijom. To se ne radi tako što se kaže „kriv je njegov otac“, „kriv je on“, „kriva je škola“, zato što se time podižu nesigurnost, bes ili strah, što su sve kontraproduktivne emocije u rešavanju krizne situacije. Podizanje besa i straha su dve najgore strategije u rešavanju krizne situacije ili u procesu pomirenja posle konflikta. Ono što se preporučuje je podizanje nade i kajanja. Da svima bude žao, da budu svesni svoje tuge i da se da nada da će se to brzo srediti, da smo sigurni... Dobro je što su se nekako organizovali, izašli sa saopštenjima, što je policija pokazala da je tu, ali sa konferencija za medije su loše sve poruke koje su poslate. Bilo mi je drago kada je N1 rekao da je predsednik izneo privatne podatke i da ih oni neće prenositi, jer je to protivzakonito u svakom smislu. Mediji to mogu da urade. Obećano nam je 1.000 policajaca, ali nijedan psiholog. Obećani su nam timovi koje će vlast formirati, a zaboravilo se da su oni formirani 2004. (70 stručnjaka je prošlo dvogodišnju obuku) da bi ih naprednjačka vlast ukinula 2014. Šta nam vlast to sada nudi što će bez konsultacije sa strukom sklepati preko noći? Mi imamo resurs i imamo ljude koji su obučeni za reakciju u krizi, taj resurs smo gradili i onda smo ga ukinuli jednom odlukom - sad štedimo. Kao Društvo psihologa tada smo reagovali na smanjenje broja psihologa po školama, ali je dekretom jedan čitav resurs uništen. A ako jedan resurs dekretom ukineš, onda će tu izbiti vatra. Ne može to da bude odluka jednog čoveka jer po prirodi stvari niko ne može da bude upoznat sa svime, već mora da se konsultuje sa resursima koje ima, a to su institucije i ti timovi koje smo imali. I tu se pokazuje čitava njihova bahatost - zgaziš obučen i treniran resurs kao da ne postoji. To je delom jer misle da će sami uraditi bolje, a delom i strah jer ne veruju nikom ko nije njihov. Zbog toga se i odlučuju da prave svoje timove, a prvi uslov je da svi u njemu podržavaju SNS. Zato i nemaju nameru da vrate postojeći resurs kada je izbila vatra, već će da prave svoj. Sandra Petrušić