Eho jednog pucnja

Nebrojeno puta sam u poslednjih trideset godina pomislila na tragediju u kojoj sam izgubila školsku drugaricu, ali kao da do prošle srede ni sama nisam bila svesna koliko su moja sećanja na taj kobni novembarski dan 1993. godine zapravo još uvek živa. A onda su me već prvi televizijski snimci uplašene i uplakane dece i bespomoćnih i prestravljenih roditelja koji ispred Ogledne osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ pokušavaju da saznaju šta je sa njihovom decom vratili u taj dan. U dan kada je, sticajem tragične slučajnosti, isto u VII-2, u jednoj osnovnoj školi u Bosni i Hercegovini, trinaestogodišnjak, pred prepunim razredom, pištoljem usmrtio drugaricu iz svog odeljenja. Sećam se da je taj školski dan počeo sasvim uobičajeno, ako se u jeku rata koji je buktao, išta i može smatrati uobičajenim. Moj razred VII-1, imao je tog jutra matematiku kao prvi čas. Odmah na početku časa, nastavnik me je izveo na tablu da uradim neki zadatak. I dok sam ja stajala pred tablom i pokušavala da dođem do rešenja, vrata kabineta za matematiku otvorio je naš drugi nastavnik i pozvao ga da izađe u hodnik. „Matematičar“ se vratio posle nekoliko minuta i rekao mi da sednem na mesto. Pomislila sam tog trenutka da se pobunim, jer me šalje nazad u klupu kao da ne znam da uradim zadatak, ali sam se ipak ćutke vratila i sela. Tada nas je upitao: „Djeco, nosi li neko od vas u školu oružje?“ I nakon što smo mi svi, iznenađeni njegovim pitanjem, uglas povikali ne, on je izgovorio: „Drug vam je upravo ubio drugaricu.“ Zavladao je muk. Šok. Nismo znali ko, kada, zašto. Iako se sve desilo u učionici iznad naše, nismo ništa čuli, valjda od graje koja je uobičajena za vreme pre početka nastave. Pamtim da su nas nedugo zatim izveli, odeljenje po odeljenje, iz školske zgrade pred kojom smo ugledali uplašena lica roditelja dece koja su stanovala u neposrednoj blizini. Zaputili smo se kućama. Na putu do kuće, ugledala sam mamu sa još nekoliko žena iz komšiluka kako trči ka školi. Iako je to bilo vreme bez mobilnih telefona, interneta i društvenih mreža, nesrećna vest već se proširila po gradu. Grad u kojem je, i odraslima i deci, smrt bila deo života, a informacije o stradalima na ratištima širom Bosne svakodnevica, tih dana je zanemeo. Valjda iz istog razloga iz koga je prošle srede zanemela Srbija. Mada je oružja tih godina bilo više no pojedinih životnih namirnica i bilo je dostupno gotovo svakome, ideja da tinejdžer donese pištolj u školu i ubije devojčicu sa kojom ide u razred, bila je ipak nezamisliva. Pričalo se tih dana da ga je ukrao od rođaka, a drugari iz njihovog razreda ispričali su nam da je ušao u učionicu, prišao grupici đaka među kojima je bila i stradala devojčica, uperio pištolj i povukao obarač. Svi mi koji smo je poznavali i družili se sa njom, makar i onako usputno, ma svi učenici viših razreda koji su išli u našu školu, imali smo u tim danima izraženu potrebu da saučestvujemo u bolu njene porodice i da budemo od koristi. Naredne dane provodili smo uglavnom zajedno, bilo nam je potrebno da se okupimo, da dođemo do škole, da učestvujemo u pripremi njene sahrane, da na svaki način podelimo tu tugu. Zato danas razumem reku dece školskog uzrasta koja su došla do „Ribnikara“ da zapale sveću i ostave cveće, koji imaju potrebu da prisustvuju sahrani, da se vide sa svojim školskim drugarima, ma koliko se roditeljima koji su jednako šokirani i uplašeni činilo da je možda bolje da ih poštede dodatnih trauma i suza, i koji verovatno smišljaju način kako da im barem na trenutke odvrate misli od onoga što su pretrpeli. Nisam bila plašljivo dete, ali se sećam kako neko vreme nakon te tragedije nisam smela da spavam sama u sobi, kako sam se plašila da i usred dana odem u šupu po drva, strahujući šta ću i koga ugledati kada otvorim vrata. Danas se ne sećam ni njegovog lika, ni imena, ali sam tada mislila da ga vidim na svakom koraku koji sam morala da načinim. Sećam se i da nisam mojima pričala o tim strahovima. Ni mi iz društva nismo o tome među sobom pričali. Ne sećam se zašto. Valjda zbog osećaja da je jedna od nas stradala, a mi smo živi i nije trenutak da mislimo na sebe.