Učinite sve da kontrolišete oružje, Amerika treba da se stidi

Pre neki dan spremala sam se da napišem članak o tome koliko se bezbednije osećam u Beogradu, u Srbiji, nego ovde u Sjedinjenim Državama. A onda se na ekranu kao udarna vest pojavila informacija da je 13-godišnji dečak očevim pištoljem ubio osam školskih drugova i radnika obezbeđenja koji je herojski pokušao da ih zaštiti. Teško su ranjene jedna nastavnica i jedna učenica. Već sledećeg dana još jedna užasna pucnjava gurnula je Srbiju u novi ciklus duboke tuge i ožalošćenosti, o čemu Amerikanci znaju i previše. Prema izveštajima srpskih medija, napadač je, nasumično pucajući iz automobila u pokretu, vatru osuo po seljanima koji su se spremali za počinak i njihovoj deci koja su se te noći okupila oko logorskih vatri. Nakon potrage u kojoj je učestvovalo 600 policajaca, napadač, 21-godišnji mladić, pronađen je kako se skriva u dedinoj kući na sedamdesetak kilometara od Beograda, i sada je u policijskom pritvoru. Duboko saosećam s roditeljima, nastavnicima i svim građanima Beograda. Od takvog nasilja duša boli. Deci oduzima bezbrižne godine pre nego što se život umeša i nasrne na njihove miroljubive, često magične snove. Iz dubine duše se nadam da ovaj zločin neće pokrenuti niz oponašajućih (eng. copy cat, prim.) zločina, čiji počinioci su često osobe s psihološkim problemima koje imaju pristup smrtonosnom oružju. Znam iz iskustva da ovakva užasna, nepodnošljivo tužna i besmislena ubistva često umeju da prodru duboko u kolektivnu psihu nacije. LJudi počnu da se pribojavaju toga da prisustvuju svirkama na otvorenom, odu u popularni šoping centar, bioskop ili koncertnu halu. Apelujem na vlasti u Srbiji da učine više nego nehajni beskičmenjaci na saveznim i državnim funkcijama u SAD, od kojih mnogi štite interese moćnih grupa za promovisanje oružja - i zavise od njih. Srpski propisi o kontroli ličnog naoružanja daleko su stroži od naših. Ali primena tih propisa ključni je problem u obe zemlje. Srpske vlasti uradile su nešto što se u SAD retko dešava: uhapsile su oba roditelja učenika koji je pucao u školi zbog toga što smrtonosno oružje i municiju nisu na propisan način učinili nedostupnim svom detetu. Nakon druge pucnjave, kod Mladenovca, srpski predsednik obećao je da će do kraja „razoružati“ zemlju, što je mera koja bi mogla da digne na uzbunu kriminalce bliske delovima vladajućih elita. Ali imam potrebu i da naglasim kako se za više od 50 godina koliko već dolazim u Beograd i provodim vreme u njemu kao snajka, ili radim kao medijski instruktor ili novinar širom Srbije, nikad nisam osetila nesigurno. Niti sam ikada imala osećaj da sam izložena pretnji (osim možda onoj u vidu policije, tokom velikih uličnih protesta). Čak i kao starija ženska osoba koja se posle ponoći sama vraća kući s koncerta, iz pozorišta, restorana ili od prijatelja, ne osvrćem se konstantno za sobom. Prva pucnjava se dogodila u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, blizu bujnog, prostranog Tašmajdanskog parka - poznatog po održavanju sajmova pčelara, uličnoj prodaji knjiga i kafani „Poslednja šansa“, koja radi do duboko u noć - i nedaleko od stana u kome provodim nekoliko meseci godišnje. Iskreno, najveći rizici od kojih zazirem u Beogradu su razuzdani vozači, neravne pešačke površine, ili oštri komadi metala koji štrče iz stubova ulične rasvete. Još jednu iritaciju predstavljaju automobili kojima se dopušta da parkiraju na trotoarima, primoravajući roditelje s dečjim kolicima, i ljude poput mene, da se kreću opasnim, uskim kolovozima. Da, Srbija je preplavljena vatrenim oružjem. Od devedesetih, kada su krvavi, brutalni, smrtonosni etnički ratovi pogodili i raskomadali bivšu Jugoslaviju, dostupno je sve, u rasponu od starih sovjetskih kalašnjikova do (američkih, prim.) AR-15, pištolja i lovačkog oružja. Prema jednom istraživanju iz 2018, u Srbiji na 100 stanovnika ima 38 komada vatrenog oružja, što je po tom kriterijumu stavlja odmah iza SAD i Jemena. LJudi dobro znaju da to oružje postoji, i neki Srbi, Hrvati i Bosanci su krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih vodili računa gde zalaze nakon serije likvidacija u mafijaškom stilu, od kojih se jedna dogodila u popularnom italijanskom restoranu u Nevesinjskoj ulici, nedaleko od najveće beogradske zelene pijace. Ali srpske vlasti su 2003. preduzele oštre mere, dok danas tvrde kako imaju detaljnu evidenciju vlasnika vatrenog oružja. Provere - uključujući medicinske i psihološke testove, te obuku - obavezne su kako bi se steklo pravo na dozvolu za posedovanje oružja. Onima koji tu dozvolu imaju nije dozvoljeno nošenje oružja van kuće, izuzev u lovištima. Bojim se da bi nakon ove pucnjave u školi - za koju se navodi da je prva čiji počinilac je maloletnik - deca najmlađeg uzrasta i njihovi nastavnici u Beogradu mogli da se nađu na meti nekog drugog napadača opremljenog vatrenim oružjem, ili da će morati da prolaze kroz obuku za ponašanje u takvim situacijama, koja je sastavni deo života školske dece u Americi. I njihovih košmara. Amerika treba da se stidi svoje hipokrizije, i toga što nije u stanju da, sledeći zdrav razum, usvoji zakon o kontroli ličnog naoružanja - i to u situaciji kad njeni građani trpe posledice učestalih, besmislenih pucnjava nalik ovoj beogradskoj. I kad preklinju da se nešto po tom pitanju učini.