Grudva se kotrlja

Duboka zabrinutost obuzela je i građane Srbije i njenu vlast. Jedinstva u bolu posle nepojmljivih zločina u vračarskoj školi „Vladislav Ribnikar“ i mestima u okolini Mladenovca, ipak, nema - dok obični ljudi strahuju za bezbednost dece i svoju ličnu, vlast upadljivo očigledno brine za sopstveni opstanak. Umesto traženja puta ka zalečenju društva na temelju ozbiljnih analiza stanja, u fokus je stavila „odbranu predsednika Aleksandra Vučića“ i posegla za poznatim mehanizmom spinovanja i podsticanja zle krvi, rizikujući da zemlju gurne u još dublji mrak. Dok su, u ponedeljak, desetine hiljada građana u tišini šetale protiv nasilja u Beogradu, Novom Sadu i još nekoliko gradova, provladini mediji dali su maksimalni gas: po poznatom receptu, drastično su umanjivali broj okupljenih ljudi, a negde su pronašli i notornog vlasnika Tabloida Milovana Brkića da ga (netačno) predstave kao organizatora protesta i njegovu nesuvislu preteću izjavu predstave kao poruku skupa. Sve to, nešto kasnije, ponovio je i sam Vučić u seansi na TV Hepi sa Milomirom Marićem, reklamiranoj kao obraćanje koje će najaviti „dalekosežne političke odluke koje će promeniti Srbiju“. Umesto bilo kakvog novog političkog plana, međutim, dobili smo samo stare uvrede na račun opozicionih lidera („lešinari“, „ološ“, „hijene“) ali i samih građana („rulja“). Emitovan je i snimak koji je, navodno, inspirisao ubicu iz „Ribnikara“ – bez razmišljanja o efektu na gledaoce TV sa nacionalnom frekvencijom. Time je potvrđena tačnost procena da je sva ona panika koju su tabloidi širili tokom vikenda, tvrdeći da je na sednici proširenog saziva Izvršnog obora SNS u subotu, Vučić najavio tri moguća scenarija (ostavka premijerke i vlade, opšti izbori i ostavka predsednika države) za cilj imala samo unošenje konfuzije, kako bi građani odustali od učešća u najavljenom protestu. A bilo je i direktnog zastrašivanja, predviđanjem nemira i nasilja na skupu, iz usta Vučićevog nezvaničnog portparola Dragana J. Vučićevića, vlasnika Informera. Istoj svrsi, očigledno, služila je i Vučićeva laž izrečena u gostovanju na RTS-u u nedelju, veče uoči skupa – da „proteste traže oni koji takođe traže od nas da odmah pustimo dete-monstruma, pa da sledeći put ubije njih sto“. Da ništa slično nije postojalo, znao je i on, kao i svi građani koji su mogli da čuju zahteve protesta pročitane još u petak, kada su se proevropske opozicione stranke sastale u Skupštini Srbije i pozvale građane na šetnju u tišini. Ni sve to, ni (okasnela) ostavka ministra prosvete Branka Ružića, podneta u nedelju, pokazalo se, nije delovalo: građani su u ponedeljak odlučno stali iza zahteva koje je na skupu u Beogradu pročitala nastavnica Marina Vidojević. Prema njima, vlast ima rok do petka, 12. maja, za smenu svih članova REM-a, ukidanje emitovanja rijaliti programa koji promovišu nasilje i nemoralna ponašanja na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, zabranu štampanih medija koji svojim sadržajem promovišu agresiju, objavljuju lažne vesti i krše novinarski kodeks, oduzimanje nacionalne frekvencije televizijama Pink i Hepi, smenu ministra unutrašnjih poslova Bratislava Gašića i direktora BIA Aleksandra Vulina i održavanje sednice Skupštine, na kojoj će se razmotriti poverenje Vladi. U odnosu na ranije iznete zahteve, verzija koju je ona pročitala „obogaćena“ je i zahtevom za smenu rukovodstva RTS zbog emitovanja programa koji afirmišu nasilje i kriminal, a na kraju šetnje, kad je kolona stigla do zgrade Vlade, zatražena je i ostavka samog Vučića. Novinarske ankete među građanima pokazale su ono što se moglo očekivati – da gotovo niko, zapravo, ne očekuje ispunjenje zahteva. Masovnost i ozbiljnost skupa, međutim, ukazuju na odlučnost, koju je lako razumeti: na meti su sada čak i deca, a nove pretnje masakrom pojavljuju se svaki dan. Nema tu mesta za strah od državne represije – došlo se do najosetljivije tačke, posle koje građani više nemaju šta da izgube. Na suprotnoj strani je vlast, koja jeste pokazala izvesnu spremnost na ustupke (ostavka Ružića, prekidanje emitovanja Zadruge). Daleko iskrenije je, međutim, delovala u posezanju za oprobanom gebelsovštinom i uvredama – iako bi, sudeći prema iskustvu, time mogla izazvati još masovniji odziv na sledećem skupu. Sve govori da je grudva tek zakotrljana, ali je domet za sada nepoznat. Jedino što deluje nemoguće jeste pokušaj uspostavljanja društvenog dijaloga, kako bi se, na opšte dobro, tražio izlaz iz tesnaca. Ali, zašto je moralo tako? Zašto je, od starta, vlast propustila da konstruktivno reaguje na šokantan zločin u kome je dete hladnokrvno streljalo školske drugove? I umesto toga odmah počela sa politikantskim tumačenjima, gde se posebno istakla Ružićeva priča o „uticaju zapadnih vrednosti“, izrečena na prvoj konferenciji za novinare, posle „emotivnog razgovora sa predsednikom“. Bio je to, nažalost, samo početak spinovanja kojim je otežavano neophodno razumevanje uzroka tragedije koja nas je zadesila. Provladini „analitičari“ povezivali su zločin sa tekstom u NJujork tajmsu koji govori o vezama Vučića sa kriminalnim klanom Veljka Belivuka, objavljenim u danu masakra u „Ribnikaru“, o pokušaju skretanja pažnje sa Kosova... Pristup nije uozbiljen ni posle zločina u Mladenovcu – tada se istakao sam predsednik, tragikomičnom pričom o majici počinioca, koja je trebalo da potvrdi kasnije zabašurenu tezu o „terorizmu“, ali se ispostavilo da je navodni zloglasni „nacistički simbol“ bio samo uspomena na matursku ekskurziju. Sudeći prema preovlađujućim komentarima, najproblematičniji je, ipak, bio izostanak bazične demonstracije ljudskosti, u vidu posete mestu zločina i izražavanja pijeteta prema žrtvama od strane najviših predstavnika države (premijerka, predsednik, nadležni ministri). Pojavila se samo ministarka zdravlja Danica Grujičić, a četiri dana posle tragedije stigao je i Branko Ružić, u tom trenutku već ministar u ostavci. Bizarni postupak gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića koji je, takođe sa višednevnim zakašnjenjem, kao pogodno mesto za izražavanje saosećanja odabrao ulaz u Skupštinu grada, samo je potvrdio zaključak o otuđenoj vlasti, koja nema hrabrosti da se pojavi među građanima ukoliko nije reč o režiranom skupu. Bilo je onih koji su se začudili nad stepenom nervoze u redovima vlasti koja kontroliše sve. Za njih je možda korisno podsećanje da Srbiju vodi vrhunski majstor političkog inženjeringa i poznavalac stanja javnog mnjenja, koji, kao takav, svakako ima razloge za odluku da, umesto uloge „spasioca iz Feketića“ hitno podiže bedeme odbrane sopstvene pozicije. Neke od razloga moguće je dokučiti. Vučić, naime, odlično zna da je prošli put pao s vlasti kada je, nakon NATO bombardovanja, značajan broj ljudi shvatio da „gledanje svog posla“ nije dovoljna zaštita od posledica neodgovorne politike: ugroženi su bili svi. Promena raspoloženja nije bila totalna – za Slobodana Miloševića je na izborima 24. septembra 2000, uprkos svemu što nam je uradio tokom 12 godina vlasti, glasalo 1.826.799 birača ili 37,15 odsto. Nije to bilo malo, naprotiv. U atmosferi kakva je postojala, ipak je bilo nedovoljno da zaštiti pripadnike autokratskog režima od traume buđenja u promenjenom društvu. Danas, na početku 12. godine naprednjačke vlasti, imamo sličan otrežnjujući trenutak, sažet u jednu od najčešće citiranih rečenica proteklih dana: godine ćutanja dovode do minuta ćutanja. Nema tog roditelja koji nije zadrhtao u strahu za bezbednost svog deteta, a mnogi su, na najbolniji način, prvi put prinuđeni da shvate da u zemlji bez pravde i funkcionalnih institucija, nema bezbednog ćoška za običnog čoveka. Za vlast to jeste ozbiljan razlog da upali sve alarme i na vreme preduzme odbrambene mere. Ali, to je i dalje samo mogućnost, ali ne i sigurna najava njenog skorog kraja. Jer, čak i ako se, posle prošlonedeljne tragedije, rejting vlasti spustio ispod 40 odsto, nije sve uporedivo sa primerom kraha prethodnog autokratskog režima, čiji je član Vučić postao u najgoroj, terminalnoj fazi. I iz nje mnogo naučio. Današnja opozicija daleko je slabija od one s kraja devedesetih, delom zbog sopstvene nedoraslosti, delom zbog Vučićevog temeljnog rada na uništavanju stranaka i političkog života u celini. Uzdrmani vođa, ipak, ne može biti siguran da će energija probuđena tragičnim okolnostima i nezadovoljstvo koje se oseća u vazduhu biti lako rasuta, uobičajenim sinergijskim delovanjem razočaranosti zbog odsustva brzog rezultata protesta i unošenjem razdora među organizatorima. Razlog za pobunu je jak, društvo je ozbiljno ranjeno i neće biti lako polepiti nakaznu konstrukciju sačinjenu od totalne kontrole, intenzivne manipulacije, masovne zloupotrebe i sveprisutne negativne selekcije. Još je jedan važan faktor koji pravi razliku: podrška Zapada, koja se, na kraju devedesetih, sa Miloševića preusmerila na njegove kritičare, danas je i dalje na strani Vučića, od koga se očekuje konačno rešenje kosovskog problema. Ni tu, međutim, nema potpune garancije za režim. Pominjani tekst u uticajnom NJujork tajmsu nije bio loša vest za vlast samo svojim objavljivanjem, već i neuobičajenim višednevnim ponavljanjem na Tviteru. Iz Vučićevog nastupa u ponedeljak, ipak, moglo bi se zaključiti da je Amerika i dalje njegov glavni oslonac, mada možda ne sasvim stabilan: oda ambasadoru u Beogradu Kristoferu Hilu („on ima svoje ja, on je ličnost, ne mora da sluša naredbe baš svakoga“) koju je izrekao nakon što je osuo drvlje i kamenje po specijalnom izaslaniku DŽejmsu Rubinu („plaćeni albanski lobista“, „obradovao se tekstu u NJujork tajmsu“) deluje kao da računa na neke podele i neslaganja u američkoj administraciji. Do sada je, međutim, umeo dramatično da omaši u takvoj vrsti procena. U takvim okolnostima, moguće je da je, zapravo, sa stanovišta sopstvenih interesa, vlast posegla za jedinim mogućim odgovorom na situaciju koja je zaista ugrožava. I to bez obzira na činjenicu da niko normalan ne bi mogao reći da je kriva za masakre koji su se desili. Odgovornost je međutim, nešto drugo: uz apsolutnu vlast, uvek je apsolutna. Između ostalog, i za toksičnu atmosferu koja pogoduje bujanju društvenih i ličnih patologija. Uz inflaciju koja ruši ekonomsku kulu od karata, sve vidljiviju propast kosovske politike i približavanje momenta u kome će klecnuti (bar) jedan od četiri stuba spoljne politike, Vučić i nema mnogo toga da ponudi sem onog što najbolje zna - još brutalniju propagandu i dodatno stezanje sloboda građana. Dok istraživači javnog mnjenja ispituju opseg i dubinu promena raspoloženja prouzrokovanih tragedijom koja traje, brusi se i plan delovanja. Za sada ne deluje previše verovatno da bi neki izbori mogli biti raspisani pre lokalnih, koji na red dolaze sledećeg proleća – a kojima bi se, kao što smo pisali, mogli priključiti parlamentarni, kao neophodan „motor“ za guranje rasklimatane mašine. Do tada, kupuje se vreme. Baš kao u pokaznoj vežbi tokom vikenda – subota je bila dan za medijsku najavu Vučićevog važnog saopštenja u ponedeljak, u nedelju je umetnut TV nastup na RTS-u, tokom koga je najavljivao o čemu će govoriti u ponedeljak na Hepiju. A onda smo dobili - najavu zanimljivih događaja krajem maja. Mada, posle 3. maja, dosadu niko i ne očekuje. Vera Didanović