Šta pravnik i inženjer znaju o ekonomiji

Istaknuti predstavnici pozicije i opozicije, naizgled ljuti politički protivnici, jedan drugog optužuju za lopovluk, ali zajedno čine savršen tandem koji smatra da ne bi trebalo odbiti plan po kome bi Srbija trebalo da prihvati KiM kao suseda, nezavisnu državu i u prilog tome navode ekonomske argumente, jer bi navodno „odbacivanje predloga EU vodilo Srbiju u izolaciju, pad životnog standarda i smanjenje plata i penzija“ i da bi usledio „prestanak investicija i povećanje nezaposlenosti“. Osnovna hipoteza je da bi multinacionalne kompanije, kao generatori stranih direktnih investicija, prekinule da posluju u Srbiji ako bi EU blokirala njeno članstvo (kao da strani kapital ne ide i u zemlje koje nisu članice EU) a zatim se na njoj gradi čitav niz logičnih objašnjenja da bez investicija nema zaposlenosti, rasta plata… Problem je, međutim, što su bilo kakva objašnjenja zasnovana na pogrešnoj hipotezi - ništavna. Ovakav način rasuđivanja Aristotel naziva „nesrećno stanje uma“ zato što biti logičan ne znači biti u pravu. Problem sa ovakvim manipulativnim načinom razmišljanja je u tome što nedostaje univerzalnost hipoteze i njena teorijska potkovanost, a to je osnovni uslov za validnu dedukciju. Zato je neophodno da ukažemo na neutemeljenost ovakvih pseudoargumenata. Ne postoji teorija koja bi objasnila da međunarodni tokovi kapitala zavise od članstva bilo koje države u nekoj političkoj organizaciji. Naprotiv, on se pretežno kreće iz zemalja u kojima ga ima u izobilju i gde su prinosi na kapital mali ka državama u kojima je oskudan i gde su prinosi veliki. Profitne stope stranih kompanija u Srbiji značajno su veće nego u matičnim zemljama. Primera radi, nemačke kompanije, u proseku, imaju profitnu stopu u Srbiji od oko 15, a u Nemačkoj oko šest odsto. Multinacionalne kompanije pribegavaju stranim direktnim investicijama iz četiri osnovna razloga - tražeći nova tržišta, resurse, znanje ili načine da povećaju efikasnost. U Srbiji ih pretežno, nažalost, motiviše efikasnost - pristup jeftinoj radnoj snazi i niskim troškovima energenata. Lokacione prednosti određuju privlačnost neke države za SDI, a geografski položaj, ljudski kapital ili razvijena infrastruktura nisu nešto što Srbiji bilo ko može oduzeti. Neki bi rekli da se mora u EU jer je pravna i politička sigurnost važna lokaciona prednost. Da, ali odakle ideja da se takva sigurnost stiče članstvom u EU? Institucije ne mogu da se izgrade preko noći, za to je potrebno vreme. Stopa korupcije i organizovanog kriminala u Hrvatskoj nije manja zbog članstva u EU, niti se u Velikoj Britaniji povećala posle izlaska iz Unije. Političari se koriste analogijama da bi dokazali smislenost svojih tvrdnji. Navodi se da su zbog sukoba Rusije i EU tu zemlju napustili strani investitori. Polazi se od toga da ukoliko postoji veza između EU i SDI „ovde i sada“ onda veza postoji „uvek i svuda“, te se preti povlačenjem investicija iz Srbije. Primerima o broju zaposlenih u nemačkim fabrikama dočarava se neophodnost servilnosti prema EU. Insistira se na donacijama iz EU fondova kao i na rastu BDP-a. Sve ovo bi trebalo da ubedi građane Srbije da imati svoju suverenu državu i nije tako važno sve dok se radi za strane poslodavce. Mnogima muke zadaju uzročnosti. Ko ne razume šta uzrokuje varijacije ekonomskih varijabli lako je zastrašen siromaštvom. To religijsko poimanje EU dovelo je do manipulativnog narativa da bez prihvatanja njenog plana za KiM nema ni ekonomskog razvoja Srbije. A ako bismo se, poput nekih političara, služili istim manipulativnim načinom rasuđivanja, mogli bismo zaključiti da što je veći priliv SDI u procentima BDP-a, to je broj stanovnika u Srbiji manji (grafikon broj 1). Da li to onda znači da bismo imali još više stranih investicija ako bi se još više smanjio broj stanovnika? Baš kao što se u ovom slučaju ne mogu izvoditi takvi zaključci o kauzaciji, zbog pristrasnosti izostavljene varijable, na isti način ne mogu se izvoditi ni zaključci o uzajamnoj zavisnosti EU integracija i priliva SDI. Ni to što su neke multinacionalne kompanije napustile Rusiju, koja je praktično u ratu sa NATO, nema nikakve veze sa Srbijom. Prema istraživanju Jejla, Rusiju je napustilo oko 1.400 ili oko devet odsto multinacionalnih kompanija. S druge strane, iako nije uvela sankcije Rusiji, Srbija je 2022. imala rekordnih 4,4 milijarde evra SDI, a u prvom tromesečju ove godine njihov priliv je praktično na istom nivou kao i u prvom tromesečju 2022. Konačno, EU je ukupno do sada donirala Srbiji oko 3,7 milijardi evra ili oko 150 miliona evra godišnje, što je zanemarljivih 0,25 odsto sadašnjeg BDP-a Srbije ili svega 0,02 odsto BDP-a EU. Poređenja radi, Vlada Srbije je samo tokom pandemije potrošila čak dve milijarde evra na direktne isplate građanima po raznim osnovama. Ovdašnji političari svesno zanemaruju osnovni princip diversifikacije u međunarodnoj ekonomiji i stalno govore da „smo“ otvorili stotine fabrika, a zapravo nismo „mi“ nego „oni“. Naši kreatori ekonomske politike svesno stavljaju Srbiju u položaj zavisnosti. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, strane podružnice zapošljavaju 20 odsto radnika u Srbiji, s tim što u kompanijama iz EU radi sedam odsto zaposlenih. Pri tome, ekonomski rast nije uvek direktno vezan za povećanje broja zaposlenih, jer se rast može ostvariti i sa istim brojem radnika, uz veću produktivnost. Prosečna stopa rasta BDP-a Srbije u poslednjih deset godina od oko tri odsto jedna je od najnižih među zemljama u razvoju. A čak ni takav rast se ne može pripisati prilivu SDI, jer u meri u kojoj SDI doprinose privrednom rastu tako i rast BDP-a doprinosi prilivu novih SDI. Konačno, ako se već pitanje KiM stavlja u kontekst investicija, otkud tolika snishodljivost vlasti prema predstavnicima SAD ako su američke kompanije 2022. u Srbiju uložile svega 100 miliona evra, dok se iz Kine slilo više od milijardu evra. Štaviše, ako je servilnost prema zapadnim silama korisna za investicije, zašto je Albanija i dalje jedna od najsiromašnijih država Evrope i zbog čega onda ta zemlja konstantno ima manji priliv SDI u odnosu na BDP od Srbije (grafikon broj 2)? I kako to da se vlasti u Prištini ne brinu zbog toga što secesiju KiM ne priznaju najveće ekonomije sveta poput Kine, Indije, Rusije, te ne mogu da imaju nikakvu ekonomsku saradnju sa njima. Tamo nema političara koji zagovaraju reintegraciju sa Srbijom plašeći se da u suprotnom neće moći da imaju SDI iz nekih od najvećih zemalja sveta. Konačno, paradoksalno je da plan za KiM najviše podržavaju zagovornici članstva u EU koji istovremeno ukazuju na nedostatak pravnog poretka u Srbiji. Paradoks je u tome što se ne može uspostaviti pravna država ako ona počiva na protivpravnim aktima kao što je ovaj iz EU. Takav akt bi stvorio opštu pravnu nesigurnost, nezaštićenost prava privatne svojine, jer više niko nema motiv da privređuje i stvara ako zna da država to neće zaštititi. Prema tome, ekonomska šteta po Srbiju nastaje tek ukoliko bi se prihvatio plan EU. Ne samo zato što je zemlja trajni resurs bez amortizacije koja ostvaruje prinose, već zato što se šalje i jasan signal međunarodnoj javnosti da je Srbija laka meta, da je dovoljno zapretiti sa malo investicija i Srbija pristaje na sopstveno nestajanje.