Putin nema naslednika, pojaviće se novi Brežnjev

Ideje koje je Zapad gajio od kraja Hladnog rata pokazuju se kao iluzorne – od teleološkog mita o kraju istorije, preko ulaska u večnu vladavinu globalizacije i civilnog društva do nekakve održive globalne bezbednosti. Realnosti međunarodne politike se nisu promenile, ni od tad, ni od kraja Drugog svetskog rata, ni unazad dvesta godina, i sumnjam da će izgledati drugačije kroz dva veka. Geopolitički nered je zapravo zakonomernost, a ne obratno, i kada velike sile gube snagu, bore se za prostor, resurse i ugled, kaže za NIN profesor međunarodnih odnosa u penziji Kristofer Koker, direktor vodećeg britanskog akademskog tink-tenka za spoljnu politiku pri Londonskoj školi ekonomije, LSE IDEAS. U organizaciji Fondacije BFPE za odgovorno društvo i Centra za britanske studije FPN-a je na istom fakultetu održao predavanje na temu globalnih posledica rata u Ukrajini. Čini se da je rat u Ukrajini posledica pogrešnih kalkulacija, kako na Zapadu, tako u Rusiji. O kojim lošim računicama govorimo? Kriju se u narativima koje pričamo i koje slušamo. Takva smo bića, potrebna nam je priča kako bismo proizveli smisao, podigli moral ili uspeli da se umirimo u teškim vremenima. Sada se te priče sučeljavaju. Ako pogledate knjige pojedinih zapadnih autora poput Stivena Pinkera, pročitaćete da su veliki ratovi stvar prošlosti. Ali, u knjizi Prosvetljenje sad iz 2017, tvrdio je i da je vreme globalnih pandemija je prošlo. A sada znamo da nam vreme globalnih pandemija i s njima u vezi klimatskih promena tek dolazi, kao što je 20. vek bio obeležen takođe povezanim revolucijama i koncepcijom totalnog rata. Političari te knjige čitaju, ili makar recenzije i apstrakte, zato su važne i kada iznesu loše predviđanje. S krajem Hladnog rata jeste nastupio kraj u ratovima velikih sila, uglavnom zato što nisu imale htenja ili sredstava da ga sprovedu, ali treba podsetiti da je svet od 2001. godine prošao kroz 106 oružana sukoba. Iz nekog razloga, mi, na Zapadu, odlučili smo da se ti konflikti ne računaju. Provukli smo ih kroz prizmu rata protiv terorizma i on je pružio neke spojnice. Rat na daljinu, slanje trupa, smena režima, i tako dalje. Ali mnoge je bilo nemoguće ukalupiti u taj obrazac. Jer, i rat je nekakav virus i u skladu s tim proizvodi varijante, pa danas imamo sajber ratovanje, hibridno ratovanje, a sutra ćemo imati i svemirsko ratovanje. Sve je to predviđeno još u NATO doktrinama iz šezdesetih, ali je tada bilo nemoguće sprovesti većinu neophodnih procesa. Kada se desila aneksija Krima 2014. godine, Angela Merkel se s Putinom čula 38 puta i rekla je da on živi na drugoj planeti. Isto bi verovatno rekao i on. Englezi su obavljali poslove Amerikanaca, ali su Evropljani bili zalepljeni onim što je Kundera, kada je opisivao odnose Francuza i Nemaca, okarakterisao kao „antropološku nesposobnost“ međusobnog ratovanja u budućnosti. Mislili su da je to primenjivo na ceo svet, ali ratovanje je bilo i ostalo u kulturnog DNK drugih zemalja poput Amerike, Rusije, a po svoj prilici i Kine. To će promeniti i priče koje pričamo. Na kojoj planeti živi Kina? Dominik Mojsi je napisao knjigu Geopolitika emocija u kojoj, ugrubo, tvrdi da postoje tri kulture: pesimizam, bojazan i optimizam. Kina je optimistična, tvrdi da 21. vek pripada njoj. Indija takođe gaji nadu o svojoj budućnosti, mada manje opravdano, mislim. Bojazan je karakteristična za Rusiju i u manjoj meri Zapad. Pesimizam je karakterističan za Južnoafričku republiku i Brazil, recimo, za regionalne sile koje jednostavno ne proizvode dovoljno ugleda, vojske i bogatstva da bi zadržale svoj status. Pre devet godina sam napisao Neverovatni rat: nadolazeći rat između SAD i Kine i nisam baš bio omiljen na nekim mestima. Do 2016. su je već mnogi uzeli u ruke. Mislite da je taj rat sada izvesniji? Da li bi doveo do globalnog sukoba? Izvesniji jeste, ali ne mislim da će se obavezno desiti. Si Đinping je u januaru svojim generalima rekao da se do 2027. spreme za invaziju na Tajvan i da danas to ne mogu da sprovedu. Pitanje je da li će moći i za četiri godine, nemaju konvertibilnu valutu, zavise od zapadne tehnologije, njima globalizacija zapravo treba. Reč je o zemlji koja nije ratovala od 1979, koja trenutno ne može da se suprotstavi NATO-u i čija mornarica možda jeste najveća, ali je u velikoj meri regionalna. Pre će Amerika da zatvori Tajvanski moreuz nego Kina. Već kontroliše Indijski okean, odakle Kina u velikoj meri dobija energente. Ipak, moguće je da je ovaj Sijev signal bio pre poslat Americi, da pripazi i razmotri opciju neintervenisanja. Jer, iz kineske perspektive, Tajvan će pre ili kasnije priključiti matici. Samo je pitanje trenutka, a kineska doktrina ratovanja nalaže da u sukobu treba pobediti bez ijednog ispaljenog metka. Zato je Sijev desant na Hong Kong bio katastrofalan potez; budući da Tajvan nije preterano raspoložen za rat, pa čak ni ulaganje u odbranu – pojedinci u Americi su čak razmatrali uvođenje sankcija Tajvanu, kako se ne bi oslanjao isključivo na američku pomoć –, ne bih isključio mogućnost da bi Tajpej pristao na status kakav je do intervencije imao Hong Kong. Jedna zemlja, dva sistema. No, rat jeste moguć i u tom slučaju bi se desilo nešto još gore od globalnog rata. Naime, jedine dve vojne svile u svemiru su Kina i Amerika i ne bi me čudilo da se konflikt dugoročno preseli gore. Posledice mogu biti katastrofalne. Do tada, mnogo će zavisiti od stvaranja novih blokova ovde, na zemlji. Opasnost predstavlja i krah globalne ekonomije. Recimo, prekid u lancima snabdevanja neophodnih za proizvodnju poluprovodnika, od kojih globalno šezdeset odsto godišnje napravi upravo Tajvan, dovešće do sloma Interneta bez kojeg je ekonomija danas nezamisliva. Zato se više ne priča o delinkingu – prekidanju ekonomskih veza među zemljama – nego deriskingu, smanjenju rizika usled konfliktnih okolnosti. To jeste problem, jer povećava mogućnost da se velike sile „spotaknu u rat“, što se istorijski najčešće i dešavalo. Nisu svi Hitler, pa da planiraju rat velikih razmera. Koja je bila Putinova greška u koracima? Uverenje da je Zapad slabiji nego što jeste, uverenje koje deli i Peking. Zapad jeste u relativnom opadanju, ali Rusija je ta koja je u terminalnoj fazi opadanja. I tu dolazimo do pitanja međunarodnog ugleda kao važnog resursa, možda i najvažnijeg. Rusija je u jezivoj krizi ugleda i samorazumevanja, već dugo, zato što je istorijski bila isključivo velika sila i ne može da zamisli da bude ono što će verovatno postati, a to je nekakav evroazijski Iran. NJihova koncepcija velesile je duboko antizapadna. Zapadne sile su ugled zasluživale resursima, vojnom ili diplomatskom snagom, tu postoje pravila koja velesila mora da sledi da bi bila u klubu izabranih, a Rusija u njih tradicionalno ne veruje. Moskva veruje da ju je izabrao Bog, neko izvan realne politike, i onda se boji nepoštovanja koje upravo Putin Zapadu često spočitava. A ako nemate tradiciju vladavine zakona, poštovanje ćete izazivati strahom. Na Zapadu to nije slučaj. No, sada imamo presedan koji pokazuje da već živimo u multipolarnom svetu: Rusija je definitivno okrenula leđa Evropi što se do sada nije desilo – zamislite samo da neki od njihovih careva odluči da ne sarađuje s Nemačkom ili Francuskom! – u prve tri nedelje rata u Ukrajini je spiskala dve decenije vojne proizvodnje, ima ogromne probleme u naoružavanju i mobilizaciji, umesto brzog rata ulazi u faze rovovske borbe nalik na one iz Prvog svetskog rata, ostaje bez meke moći svuda, pa i centralnoj Aziji, i praktično je samu sebe svela na zavisnost od Kine. Ne bi Kazahstan nedavno toliko lako zaboravio na raniju podršku Moskve da mu Peking nije došapnuo: ne brini, tu smo za tebe. Na Zapadu se mogu čuti i pozivi na rasformiranje Ruske federacije? Ne mislim da će se to desiti u skorije vreme. Velika bojazan Henrija Kisindžera bila je upravo raspad Rusije, jer bi to stvorilo probleme na istoku zemlje gde bi lokalne vođe imale pristup nuklearnom naoružanju. Zato Zapad i ne isporučuje ono naoružanje za koje Ukrajinci smatraju da im je potrebno da rat privedu kraju. Ali, tu je jedan drugi problem. Nekih dvadesetak odsto Moskovljana je islamske veroispovesti, projekcije kažu da će sedamdeset odsto građana Rusije biti muslimansko do 2070. godine. Možete li da zamislite takav scenario? Uz to, obratite pažnju na etnicitet palih vojnika ruske vojske u ovom ratu. Reč je uglavnom o ljudima iz Sibira. Tamošnji resentiman prema Kremlju raste i pobune su vrlo moguće. Povrh svega, Putin nema naslednika – pojaviće se neki novi Brežnjev do dolaska novog cara, makar u bližoj budućnosti – i okružen je klimačima glavom. Isto važi i za Sija, ne mislim da je dobar diplomata. Kako gledate na kinesku inicijativu za okončanje rata u Ukrajini i smatrate li da zapravo jedino Vašington i Peking, kako se može čuti, mogu da završe sukob? Kina može da ponudi kancelarije, i to je to. Si je mnogo pogrešio time što nije osudio rusku invaziju u Savetu bezbednosti UN, jer bi mu to donelo mnogo poena i podrške da uspe u onome u čemu Putin nije, naročito na „globalnom Jugu“. Ne treba zaboraviti, Putin je nastojao da bude posrednik između Vašingtona i Pekinga. Mislim da ni Kina neće uspeti da se sada nametne kao posrednik. Današnja Kina je digitalna totalitarna država, ne liči na Maovu, Si kontroliše vojnu vrhušku, a ona zauzvrat dobija odrešene ruke i ogromna sredstva i Kina globalno jednostavno nema šta da ponudi. Nije to pitanje izbora između demokratije i autokratije – uostalom, autokrate se neretko ispostave kao veći geopolitički pragmatičari od diplomata, što pruža stabilnost i prostor za saradnju. Pogledajte Izrael, koji ubrzano radi na poboljšanju odnosa s arapskim državama. Nije se slučajno Kina toliko fokusirala na Aziju. Da li nova multipolarnost može da proizvede dugoročni globalni mir? Rusija je zapala u zamku egocentrizma u koju je svojevremeno upala i Vajmarska Nemačka. To je proizvelo Hitlera. U Rusiji se to neće desiti, tamo revolucije nikada nije bilo, uključujući i Oktobarsku, već su prosto jedni režimi smenjivali druge. Devedesetih su KGB-ovi operativci preuzeli dizgine i to je proizvelo Putina. I očekujem da u nekom trenutku kroz pregovore, koji se na Zapadu sve više zagovaraju, svom stanovništvu kaže da je Rusija pobedila, šta god to značilo. SAD će biti istisnute iz mnogih regionalnih borbi za moć, jer će Kina raditi na razgradnji sistema američkog savezništva. Zagovaraće uklanjanje njihovih vojnih baza i Amerika više neće moći da ratuje na daljinu. Uostalom, rat protiv terorizma je kao velika obmana Americi doneo neuporedivo više štete nego koristi, kako na terenu, tako i u smislu međunarodnog ugleda. A Kina je Americi veoma potrebna, jer jedina može da obuzda ruski ekspanzionizam. Si Putinu ne može da kaže šta da radi, ali može da mu kaže šta da ne radi, jer ne može da se oklizne niz neke stepenice u Moskvi ili da greškom ispadne kroz prozor. I to već čini – znamo da ga je odgovarao od upotrebe nuklearnog i hemijskog naoružanja. Vidite li otvoreni sukob NATO-a i Rusije? Ne. Rusi nemaju ljude, nemaju oružje i municiju, a Finska bi mogla da na granicu rasporedi 850.000 vojnika. NATO se širi, Baltičko more postalo je jezero alijanse, preživeo je reputacionu i logističku krizu posle Avganistana, ali istovremeno ne želi da prelazi Putinove crvene linije. Da li je u interesu EU da pridruži zemlje Zapadnog Balkana? Prioritet se sada stavlja na Ukrajinu, a ubrzano članstvo zemljama Zapadnog Balkana bi Kijevu poručilo da ipak mora da sačeka, i to dosta, dok ne sprovede unutrašnje reforme kao i svi ostali. Poljska to ne želi, a sve je više uticajna u uniji. Mada, mislim da Evropa neće dobiti drugu šansu da postane globalno važan igrač. Ekonomski, kulturno, privredno, u mnogome je uspela, ali ugleda nema bez vojne snage i strateške autonomije. Nemačka vojska je šala i povećanje od tri odsto za ulaganja u odbranu doslovno služi za krpljenje rupa. Južne zemlje se više boje dešavanja na severu Afrike i migrantske krize nego rata u Ukrajini. Pri tom, i unutar EU postoje kulturno-civilizacijske razlike koje su se videle i tokom rata na Kosovu. Skandinavske zemlje su beležile podršku Prištini od po 89 odsto, Nemačka, Francuska i Velika Britanija brojale su do 65 odsto, Španija do oko pedeset. I Ukrajina i Rusija tvrde da se bore za antifašizam, a protiv nacizma. Preti li nam prevrednovanje ne tako davne, krvave istorije, pa i ideologija? Veliki otadžbinski rat je za Sovjetski savez, a sada i za Putina, veoma važan narativ. Zanimljivo je kako broj poginulih vojnika konstantno raste – za vreme Hruščova je bio dvadeset miliona, kod Jeljcina se popeo na 27 miliona, a Putin broji do 31 miliona. Reč je o lepku koji rusko društvo drži na okupu. Za Evropu, kraj Drugog svetskog rata značio je mir u kojem nijedan lider neće biti vojskovođa; za Rusiju, značio je: fašisti su uvek negde u blizini, treba biti pripravan. Zanimljivo je to uporediti s Amerikom. Tamo je predsednik vrhovni zapovednik koji iza sebe ima ogromnu industriju, svaka država ima svoje vojne baze, postoji Nacionalna garda – trideset pet odsto vojnika u Iraku poticalo je odatle – a tu su i tri mitotvorna rata: rat za nezavisnost, građanski rat i Drugi svetski rat. Važna je i religija – mi danas o generalu Metisu mislimo kao o nekome ko je u Trampovoj administraciji bio glas razuma u vojsci i NATO-u, a trupama u Iraku je govorio: „Idite u pustinju i opštite s Bogom“, ili da su američki vojnici „oruđe volje Božje“. Da je Bler rekao nešto slično, bio bi ismejan. Pri tom, glavnina američke pešadije potiče iz „pojasa Biblije“, regije SAD gde je religioznost visoka i gde mnogi građani nemaju ni pasoš. Paralele s Rusijom su jasne, kao i razlike u odnosu na EU. Stefan Slavković