Erdoganov susret sa istinom

Od 1950. godine, kada su održani prvi pravi izbori u Turskoj, nijedni nisu privukli toliko pažnje u čitavom svetu kao izbori koji će se održati naredne nedelje, 14. maja. Dugo najavljivani kao konačna potvrda svemoći nakon dve decenije vladavine turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, ovi izbori su sada proglašeni za najvažnije izbore 2023. godine, čiji će ishod uticati umnogome ne samo na dalji razvoj i politiku Turske, već i na širi region, kao i na odnose među najmoćnijim svetskim državama. To je slika koju Erdogan nikako nije želeo da stvori uoči za njega presudnih izbora, i koja mu nimalo ne ide u korist. Upravo se formulacija „najvažniji izbori 2023. godine“ nalazi na čitavoj naslovnoj strani magazina Ekonomist od 4. maja, sa stikerima koji pozivaju na glasanje i na odlazak Erdogana. Ne čudi ljutita reakcija turskog predsednika i njegovih najbližih saradnika na ovakvo direktno pozivanje na glasanje protiv njega, ali je sam Erdogan najveći krivac za potpuno usmeravanje svih negativnih osećanja i stavova ka sebi. Već pune dve decenije na vlasti, on se više ne može pozivati na greške nekih prethodnih vlada i njihovih politika, niti pravdati svoje neuspehe teškim stanjem, najpre u ekonomiji, koje je zatekao kada je osvojio vlast u Turskoj pre dvadeset godina. Možda politički najpogubnije za Erdogana, poslednjih deset godina njegova vladavina je poprimila drugačiji karakter u odnosu na prvu deceniju učvršćivanja vlasti. Sve snažnija samovolja, politička autarhija i preuzimanje čitave vlasti u sopstvene ruke, uslovile su odlazak svih njegovih najbližih i najsposobnijih saradnika, koji su velikim delom doprineli značajnom ekonomskom usponu Turske u prvoj deceniji 21. veka. Svi oni od reda sada su politički protivnici turskog predsednika i čine onaj segment turske političke elite čija snaga može presudno uticati na Erdoganov poraz na izborima. Sva predviđanja ishoda izbora u Turskoj 14. maja nedvosmisleno upućuju da je razlika između opozicione Narodne koalicije i Erdogana mala, ali ipak jasna u korist suparnika turskog predsednika. Zajedno sa predsedničkim izborima, odnosno kako se predviđa prvim krugom predsedničkih izbora, jer je malo verovatno da će bilo Erdogan bilo njegov suparnik Kemal Kiličdaroglu osvojiti preko 50 odsto glasova, 14. maja će se održati i parlamentarni izbori. Iako je problematičnom ustavnom reformom iz 2017. godine Erdogan drastično umanjio značaj u modernoj turskoj republici inače vrlo moćnog parlamenta, ovi izbori imaju veliki značaj jer opoziciona koalicija obećava povratak na parlamentarni sistem sa predsedničkog koji je ovom reformom uveden. Time će i budući odnos snaga u parlamentu uticati na dalji razvoj političkih prilika u Turskoj, nezavisno od rezultata predsedničkih izbora. Kao što je to slučaj i sa predsedničkim izborima, sva istraživanja ukazuju da i na parlamentarnim izborima ujedinjena opozicija ima prednost. Prvi put u svojoj dugačkoj političkoj karijeri, Tajip Erdogan je suočen sa ujedinjenim političkim protivnicima, čija šestopartijska Nacionalna koalicija ima prvenstveno jedan cilj: njegov odlazak sa vlasti. Poseban problem za Erdogana predstavlja činjenica da Nacionalnu koaliciju čine iskusni političari, od kojih je većina bila na visokim državnim pozicijama, sa kojih su uglavnom otišli ne slažući se sa njegovim političkim odlukama, kao što je to slučaj sa Ahmedom Davutogluom, nekadašnjim premijerom i ministrom spoljnih poslova, ili njegovim pogrešnim ekonomskim potezima, koji su tursku ekonomiju doveli u težak položaj sličan onome koji je Erdogana i izbacio na vrh političke piramide. Takav je slučaj sa Alijem Babadžanom, nekadašnjim ministrom finansija, koji se i unutar i izvan Turske smatra tvorcem ekonomskog razvoja Turske u prvih deset godina Erdoganove vladavine, i čijim je odlaskom sa pozicije „cara ekonomije“ Turske počeo ekonomski sunovrat, inflacija i ubrzani pad vrednosti turske lire, koja je samo u poslednje dve godine dvostruko oslabila u odnosu na dolar. Erdoganovom potpunom kontrolom turske ekonomske i fiskalne politike, najpre preko svog zeta Berata Albajraka, jednog od najnepopularnijih ljudi u Turskoj, a zatim i preko niza brzo smenjivanih aparatčika, turski predsednik je doveo i ogroman broj turskih građana, ali i najveće turske kompanije u ozbiljne ekonomske probleme, prinuđene da otplaćuju kredite u sve skupljim dolarima i evrima. Ekonomija nesumnjivo predstavlja najvažniju temu skorih izbora u Turskoj, ali su i sveprožimajuća korupcija, koja je na najtragičiji način izbila u prvi plan nakon katastrofalnog zemljotresa 6. februara, nesposobnost države i čitavog političkog sistema vrlo važni činioci u odluci građana kome će dati svoj glas. Nijedan od ovih faktora ne ide u korist Tajipa Erdogana. Nekadašnji prgavi centarfor lokalnog kluba iz jedne od najsiromašnijih četvrti starog Istanbula, već više od deset godine živi u palati u Ankari od preko 1.100 soba, sa sultanskom svitom oko sebe. Dok ogroman broj turskih građana ima poteškoća da zadovolji osnovne životne potrebe, počevši sa sve skupljom hranom, Erdogan obećava nove nosače aviona, pronalazi naftu na granici sa Sirijom, zemni gas u Crnom moru i pokušava da vodi veliku svetsku politiku, suštinski udaljenu i u potpunom nesaglasju sa stvarnošću njegove Turske u kojoj je gotovo 55.000 ljudi nastradalo u zemljotresu koji je srušio fasadu njegove svemoći i spasiteljskih kompetencija da jedino on vodi državu. Poseban problem za Tajipa Erdogana predstavlja ličnost njegovog suparnika na predsedničkim izborima. Kiličdaroglu je sa svoje 74 godine jedini važniji političar stariji od 69-godišnjeg turskog predsednika. Upravo njegove godine i jedinstvena staloženost i mirnoća čine nemogućim uobičajene agresivne napade Erdogana na političke protivnike, i istovremeno privlače sve one turske građane koji nisu ili uključeni u sistem Erdoganove privatizovane države, ili nisu emotivno vezani već decenijama za njegovu vešto propagisanu „očinsku figuru“. Iako predviđanja za prvi krug izbora upućuju na to da Kiličdaroglu ima nekoliko procenata prednosti u odnosu na Erdogana, čini se da ipak neće uspeti da pređe preko potrebnih 50 odsto za pobedu u prvom krugu, iako ni to nije nemoguć ishod, s obzirom na to da se njegovi procenti kreću izmeću 48 i 49,4 u različitim istraživanjima poslednjih nedelja. Razlog tome je pre svega učešće zvanično nezavisnog, a zapravo proerdoganovskog Muharema Indžea, jedinog kurdskog političara na predsedničkim izborima, čiji je uticaj među brojnim kurdskim glasačima ipak usko ograničen. Veliki deo glasova Kurda, koji u turskom biračkom telu tradicionalno osvajaju između 8 i 14 procenata, otići će nesumnjivo već u prvom krugu Kiličdarogluu. U potencijalnom, i očekivanom drugom krugu 28. maja, Kemal Kiličdaroglu, stari predsednik Republikanske narodne partije koju je osnovao Kemal Ataturk, po svim procenama, upravo zahvaljujući kurdskim glasovima, trebalo bi da odnese dovoljno ubedljivu pobedu nad Erdoganom da sam ishod izbora bude nedvosmisleno jasan. To, naravno, ne znači da Tajip Erdogan neće osporiti ili poništiti rezultate izbora, niti da neće pokušati sve kako bi ostao na vlasti. Ali, to bi već bili potezi gubitnika, koji bi protiv njega dodatno ujedinili turske građane, kao što se to desilo kada je Erdogan poništio rezultate lokalnih izbora 2019. godine u Istanbulu, da bi tri meseca kasnije na ponovljenim izborima izgubio sa do tada nezapamćenom razlikom u najvećem turskom gradu. Autor je redovni profesor na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu