Zatvoreno (ne samo) ponedeljkom

U sceni iz kultnog filma Maratonci trče počasni krug Danilo Bata Stojković besno i preteći pita Pavla Vuisića: „Šta će biti s kućom“, a odmah zatim daje i odgovor: „Šta će biti s kućom… zapaliću je“. Isto pitanje možemo i trebalo bi da postavimo svi mi, šta će biti sa kućama, legatima i muzejima koje su naši veliki umetnici plemenitim gestovima ostavljali kao poklon gradu Beogradu i njegovim građanima. Šta će biti sa (tim) kućama? Dakle, šta će biti s kućom Tome Rosandića na Senjaku, kao i kućom Nadežde Petrović u Profesorskoj koloniji? Možda te kuće nećemo zapaliti, ali definitivno ih i ne spasavamo od „plamena“ zapuštenosti i napuštenosti koji proždiru jednako kao vatra. Naime, ova zdanja još jedva stoje, naherena, oguljena, memljiva i obrasla korovom. Možda će se na kraju i zapaliti, što bi gradu konačno rešilo problem: šta će biti sa kućom – pa zapalila se, a taman se spremala neodložna rekonstrukcija i sanacija, postoji urađen projekat sanacije, evo samo što se nisu obezbedila sredstva pa da pređemo na građevinske radove. I tako unedogled, po trideset i po četrdeset godina. U umetnosti za to vreme prođu čitave epohe, čitavi ciklusi, ali eto, za sanaciju muzeja u Beogradu to je jedan kraći period, samo što nije. Zarđala kapija na Senjaku u Ulici LJube Jovanovića br. 3 krije dva natpisa. „Muzej Tome Rosandića“ na levom stubu kapije koji se urušava i „ne radi ponedeljkom“, na desnom stubu kapije koji se urušava. Vireći kroz grube drvene letve rudimentarne ulazne kapije, zarasle u korov, u dvorištu se jedva nazire ljupka mala skulptura, ženski sedeći akt ne viši od šezdesetak centimetara, što je gotovo u visini travuljine koja gospodari dvorištem kao u savani. Dalje ka „muzejskoj zgradi“ odnosno nekadašnjoj kući i ateljeu Tome Rosandića vide se dve rasparene rasklimatane fotelje iz pedesetih, kao i jedan stočić gde valjda kućepazitelj/muzejski radnik može da stavi svoju pikslu. Dakle, samo da se kuća ne zapali. Ovako u proleće 2023. godine izgleda adresa na kojoj je 1963. godine otvoren prvi memorijalni muzej u okviru grada Beograda. U trenutku smrti velikog vajara Tome Rosandića, kuća kao i celokupni inventar, Rosandićeva pokretna i nepokretna imovina, izričitom željom i testamentom ovog umetnika odlaze gradu Beogradu na poklon i čuvanje sa ciljem da kuća postane muzej, a umetnička dela dostupna javnosti. Šta se sve tu nalazilo? Prema izveštajima popisne komisije, 138 skulptura, tridesetak dela primenjene umetnosti, radovi slikara Petra Dobrovića, Save Šumanovića, nekolicina Mila Milunovića, Ignjata Joba, i drugih istaknutih umetnika, savremenika i prijatelja Tome Rosandića. Na stotine dekorativnih predmeta, čitav jedan kabinet čuda, vredne knjige, lične prepiske, lični predmeti, vajarski pribor, sve što je jugoslovenski vajar, rođenjem Splićanin, poreklom Italijan a ličnim izborom Beograđanin, posedovao i stvarao. I šta Beograd čini s tim? Kako se grad odnosi prema vrednom poklonu iz ruku jednog od najvećih umetnika naših prostora? Ukoliko uopšte možemo da verujemo da se radi samo o nemaru, i da tokom decenija nemara nije bivalo i lopovluka uz nemar, Toma Rosandić bi još mogao da bude zadovoljan time kako je prošao. Navodno je inventar sklonjen na sigurno, u neki depo muzeja grada, daleko od očiju, ali nadamo se bar na suvo, a hoće li ikada ugledati svetlost dana i u kom obimu možemo samo da nagađamo, ali bez mnogo razloga za optimizam. Prilikom posete Beogradu 1955. godine veliki britanski vajar Henri Mur posetio je Rosandića u njegovoj kući i ateljeu na Senjaku i Rosandiću rekao mu: „Moj utisak o vama je potpun. Za mene je veliki doživljaj da stojim kraj velikog čoveka i njegovog dela Ecce Hommo, koje ubrajam u najveća svetska skulptorska dostignuća.“ Ostale su nam fotografije tog susreta. Sa slika se može videti da je i tada dok je Rosandić sa suprugom još uvek živeo u kući, ovaj prostor namenio budućim pokolenjima i gradu Beogradu, i da je njegovo stanovanje tu privremena pojava. Kuću je već tada uredio kustoski kao muzej, pun originalnosti, osobenosti i lepote. Uz neke od Tominih najpoznatijih dela, Ecce Homo, Mladosti, Raspeće i Arhanđela Mihaila ova dva genijalna umetnika, institucije u svojim zemljama i uzori celom umetničkom svetu provela su prijatno popodne u Beogradu družeći se. Posmatrajući tu kuću danas nisam sigurna da bi mogla da ugosti bilo koga sem ekipe deratizacije što bi uznemirilo par mačaka koje tu sada žive. Proročanske su reči drugog jednog umetnika, Dalmatinca i Jugoslovena, koji je takođe izabrao Beograd da u njemu živi, pisca Augustina Tina Ujevića, objavljene pre više od sto godina, 1920. u katalogu Galerija naših umetnika. Ujević primećuje „Nije samo krivica Rosandića što se atmosfera genija još nije ustalila u našoj sredini; ali on pati od te krivice prilika. Umetničko i književno stvaralaštvo kod nas je lišeno potpore društva i bez organizacije, strada od nedostatka interesa i nadostatka sredstava.“ Sto godina kasnije Ujevićeve reči su aktuelnije nego ikada. Imaćemo nacionalne fudbalske stadione koji će nas koštati više stotina miliona evra, ali i osrednji fudbal, istovremeno za vrhunska umetnička dela, neće moći da se reši problem vlage u porodičnoj kući u samom srcu grada i onda ta umetnička dela neće moći da se vide. Kuća nam uveliko „gori“, ali se od dima ništa ne vidi. Turobnu sudbinu zadužbine Tome Rosandića deli i memorijalni muzej Nadežde Petrović i Rastka Petrovića. Ulazna kapija sa vratima, odnosno njihovi ostaci, fragmenti i relikti, u Ulici LJube Stojanovića u Profesorskoj koloniji u Beogradu zabravljena je i zarđala već više od trideset godina. Poslednji posetioci kuće u kojoj je živela i stvarala jedna od najvećih srpskih slikarki i prva žena ratni fotograf na Balkanu, ovde su bili davne 1986. godine! Tada su se još uvek u kući mogla videti vrhunska dela primenjene umetnosti, predmeti srpske moderne, nameštaj iz epohe kao i lični predmeti Petrovića. Vilu u kojoj su živeli, gradu Beogradu poklonila je njihova sestra sa izričitom željom da kuća bude muzej otvoren za javnost. I šta će biti sa kućom? Za razliku od muzeja Rosandić koji formalno-pravno pripada Muzeju grada, Muzej Petrović kao objekat ima čast da pripada Narodnom muzeju (baš poput Galerije fresaka koja takođe ne radi više od decenije). Sva tri muzeja su objekti od izuzetnog značaja koji su neshvatljivim nemarom i spletom sve gorih i gorih okolnosti po kulturu i kulturni život Beograda postali duhovi, siročad grada, adrese na kojima gori po jedna slaba sijalica, bez radnog vremena, bez posetilaca, i kako se čini bar za sada, bez jasne budućnosti. Produhovljeni lik Nadežde Petrović gledamo svakoga dana na novčanici od 20 dinara, a njene radove je svakako trebalo da vidimo na reprezentativnoj izložbi Nadežda Petrović. Modernost i nacija u Narodnom muzeju, koja je trajala do 15. aprila. Dve monumentalne skulpture konja i divova Igrali se konji vrani i sa njima div junaci koje je izradio Toma Rosandić gledaju naši parlamentarni predstavnici svaki put kada se zapute u Narodnu skupštinu. Nadeždi Petrović i Tomi Rosandiću dugujemo kolektivno izvinjenje. Ines Kljaković