Moramo da se zaustavimo

Šok i dalje traje. I dok je u onih prvih nekoliko grozomornih dana trebalo samo plakati i ćutati, sad smo u onoj fazi tugovanja kada imamo potrebu da pričamo, kada imamo potrebu da shvatimo šta nam se dogodilo i zašto. I dalje ne možemo da prihvatimo da se sve to zaista dogodilo, ali ako bismo shvatili zašto, možda bi nam to pomoglo da prihvatimo ono što se desilo i, što je još važnije, da lečimo uzroke, a ne posledice. Da nam se ne bi dogodilo više nikad. A rane na duši i srcu svih nas, kako kolektivno, tako i pojedinačno, ostaće zauvek. Podsećaće nas da smo kao društvo doveli do toga (i dozvolili sebi) da jedno dete od 13 godina napuni torbu oružjem, ode u školu i napravi masakr nad svojim vršnjacima, čuvarom i nastavnicom, te da samo dan nakon toga na sličnu ideju dođe nešto stariji mladić i napravi krvavo putešestvije po mladenovačkim selima. Zato moramo da stanemo. Moramo da prikočimo, iako smo u zid već snažno udarili. Moramo da stanemo i da najzad spustimo tenzije u ovom društvu i državi. Drugo nemamo i drugu nemamo. Moramo da ohladimo glave, moramo da snizimo nivo besa i raznoraznih frustracija, koji je odavno probio plafon i odleteo u nebesa. Moramo da prestanemo sa normalizacijom agresije i nasilja, koji su postali normalni kao nekad „dobro jutro“ i „dobar dan“. Za to vreme, „dobro jutro“ i „dobar dan“ su postali nenormalni. Oni koji uporno gaje osobine poput ljubaznosti, obzirnosti, empatije i solidarnosti bivaju prokazani slabićima i budalama koje nisu baš najbolje shvatile gde i u kakvom vremenu žive. A možda bi već veliki iskorak bio da samo budemo ljubazniji jedni prema drugima, za početak, da deca od nas vide i nauče ljubaznost, a ne psovke upućene komšiji, drugom vozaču ili televizoru. Svakodnevica koja je doslovno natopljena agresivnošću i nasiljem u gotovo svim segmentima ne daje mnogo šanse mladim bićima koja se tek formiraju. Čak i najobazriviji roditelji mogu u određenoj meri da ih zaštite od takvih štetnih uticaja, ali je potpuna zaštita nemoguća. Još ako su nevaspitanje, primitivizam, agresivnost i nasilje prodrli u porodično okruženje i kućnu atmosferu i tu postali normalna stvar, a znamo da deca mnogo toga uče po modelu, e tek smo onda u problemu. Jednostavno, kada poput nekakvog paklenog kuvara u svoj pakleni lonac nemilice i neumereno trpaš sastojke kao što su mržnja, nasilje, netrpeljivost i druge slične otrove, a ne daš mu čak ni da isparava koliko bi trebalo, eksplozija je u nekom trenutku neminovna. Nama se desila. Sada nam je potrebna deeskalacija. Ta rogobatna, ali prilično precizna reč korišćena je proteklih meseci u nekim drugim kontekstima, ali ni u snu (ili noćnoj mori) nismo zamišljali da bismo mogli da je koristimo u jednom ovakvom. Potrebno nam je da svi kolektivno duboko udahnemo i izbrojimo do 10. I da budemo u tome jedinstveni. Ne zbog nas, za nas je kasno, već zbog naše dece.