Opasni moza(i)k

Ako je suditi po izveštajima provladinih medija, 8. i 12. maja, u protestima protiv nasilja, nakon dva masovna ubistva uglavnom dece, učestvovala je šačica „četnika“, „migranata“, „antivaksera“, plus raščinjeni monah Antonije Davidović. Ali, eto i oni su bili dovoljni da izazovu Aleksandra Vučića da za 26. maj zakaže okupljanje svojih pristalica, kojima će onda saopštiti važne vesti, koje nije uspeo da im predoči preko Hepija. Da ga nije Milomir Marić izbacio iz takta i zbunio provokativnim pitanjima, pa je to jednostavno smetnuo s uma? Ili su s uma smetnuli svi koji su poverovali da će zaista reći nešto novo i epohalno? Bilo kako bilo, ostaje nam da sačekamo još malo i konačno saznamo hoće li, po Ustavu predsednik svih građana Srbije, i dalje biti predsednik SNS-a ili novog pokreta za državu i narod. Što je, priznaćete, malo šizofreno. Jer, ako (p)ostane predsednik SNS-a ili novog pokreta, kako može da bude i predsednik onima koji se ne učlane? U stvari, postoji rešenje! Ako bi dekretom svi punoletni građani automatski postali članovi novog Vučićevog pokreta, on više ne bi kršio Ustav. Konačno bi postao predsednik svih građana! I da se odmah zna, oni koji odbiju da se učlane u njegov novi pokret zapravo će biti krivi što on i dalje krši Ustav. Pa vi sad vidite da li hoćete da živite u pravnoj državi ili ne. Izbor je na vama. Da vam posle ne bude kriv neko drugi. Ko zna, možda ćemo 26. maja čuti i da li će se, osim SNS-a, u novi pokret kolektivno učlaniti i SPS, s obzirom na to da se i Ivica Dačić na Pinku javno zakleo da će i socijalisti doći na Vučićevu žurku. Šef je već rekao da ne da Gašića i Vulina, čije ostavke ili smene traži opozicija. A da li će dati celu Vladu, na čelu sa Anom Brnabić da bi već za septembar raspisao još jedne vanredne parlamentarne izbore, četvrte po redu (2014, 2016, 2022, 2023) u poslednjih devet godina? Da li je to jedan od mogućih scenarija ili takvim najavama samo vuče za nos i opoziciju, ali i sve građane, željne mira, tolerancije, normalnog života, bez izliva mržnje u javnom prostoru i neprekidne proizvodnje novih državnih neprijatelja i izdajnika, po čemu smo sigurno lideri u regionu i svetu. Jedino što je izvesno jeste da će Vučić 26. maja uveče saopštiti da je to „najveći miting u istoriji Srbije“. Za to je već dobrano utabao teren, navodeći kao najmasovnije skupove iz 1908, povodom aneksije BiH i miting SNS-a od 19. aprila 2019. (odgovor na protest opozicije 13. aprila) i izražavajući nadu da će skup planiran za 26. maj biti „najveći u istoriji“. Ako mu već toliko smeta 5. oktobar 2000, da li je moguće da je „zaboravio“ i Gazimestan 1989? Ili je samo procenio da ne bi bilo politički oportuno da ga pominje neko ko je prihvatio nemačko-francuski predlog za Kosovo? Izvesno je, takođe, da će vest o „najvećem skupu u istoriji Srbije“ bez trunke sumnje preneti svi provladini mediji, pa i oni koji su pre 34 godine pisali da je mitingu na Gazimestanu prisustvovalo „između milion i dva miliona ljudi“, dok ih je, prema izveštajima Rojtersa, bilo oko 300.000, a na skup su stigli u 5.000 autobusa, 50 redovnih i vanrednih vozova i nekoliko desetina hiljada automobila. Danas Srbija i nema toliko vozova, a i da ih ima, putnici izvan Novog Sada bi na skup u Beogradu morali da krenu dan ranije, da bi stigli na vreme. Ah, umalo da zaboravim, mnogi su na Gazimestan išli i o svom trošku, bez dnevnica. One su kasnije patentirane. I danas su veće nego što su pre tri decenije bile prosečne plate i penzije (pet-šest nemačkih maraka ili 2,5 do tri evra). Uprkos tvrdnjama omiljenog predsednikovog novinara da je „Plan opozicije: davi, ruši, razaraj!“, dva protesta građana sa motom „Srbija protiv nasilja“ protekla su bez većih incidenata. Zašto se onda iko plaši skupa koji bi trebalo da promoviše „pristojnu, modernu i normalnu, Srbiju budućnosti“? Možda zato što će i mozak pojedinaca, koji jedno govore, drugo pričaju, a treće rade uticati na to kako će se na kraju složiti sve kockice političkog mozaika u Srbiji. I što je situacija toliko naelektrisana da jedna šibica može da izazove požar. I nema te vatrogasne brigade koja bi mogla da ga ugasi. Pogotovo ne u zemlji u kojoj patrijarh SPC Porfirije, za slavskom trpezom, na dan Svetog Vasilija, izgovara reči poput „bedo jedna“ i „jadnice“. I to samo zbog drugačijeg mišljenja. Rečnik dostojan urednika najgoreg tabloida. Ah, umalo da zaboravim, pa neki od njih mogu da se pohvale i zahvalnicama SPC. Da li je to, možda, bedno i jadno? Ne kažem, samo pitam.