Vođa strepi od gubitka kontrole nad resursima moći

Srbija je suočena sa traumatičnim iskustvom ubistava čiji su počinioci i pretežne žrtve maloletnici. Ili jedva punoletne osobe. Priče o vršnjačkom nasilju i malignom uticaju Zapada ne pogađaju suštinu i često služe kao izgovor. Kao što i zakasnela (a preterana i popularna) primena represivnih rešenja otklanja trenutno posledice ali ne dopire do razloga i uzroka. Svako normalan zapitaće se ko su nam uzori i gde smo to pogrešili ili šta smo to propustili da uradimo kao roditelji, građani ili predstavnici institucija? Svako iole pošten priznaće, sebi makar, da smo društvo obolelo od krize morala i vrednosti. Ko to u društvima sa razvijenom kulturom solidarnosti, dijaloga, tolerancije i empatije – saosećanja i brige za druge, čini ono što se u nas čini? Od bahatog primitivizma, infantilnosti i ravnodušnosti do nasilja, kriminala i beščasne korupcije. Očito, radi se o dubokoj društvenoj krizi koja ulazi u svoju akutnu fazu u kojoj se, u vremenskoj iznudici i stanju izukrštanih pritisaka, moraju donositi odluke koje u svim svojim varijantama imaju visoku cenu. Iskustvo nam govori i da sve dublja polarizacija i pretnja iracionalizacije krize ograničava racionalni „antikrizni menadžment“ i smanjuje šanse za njen povoljni ishod. Režim Iako nije samo politička, kriza se kanališe i razrešava u prostoru politike. Velika je zato odgovornost svih aktera, posebno onih na vlasti koji raspolažu monopolom nad resursima moći. U procenama uzroka i šansi za izlazak iz krize, logično se otvara i pitanje tipa režima i, u uslovima postojanja njegove visoke personalizacije, političkog vjeruju, namera i osobenog političkog stila vođe. U pozadini je i pitanje zašto, kada i kako dolazi do promena. Politički poredak uspostavljen u Srbiji, na osnovu merljivih pokazatelja poput vladavine prava, kontrole korupcije ili participacije građana, određuje se kao hibridni, poludemokratski režim i zarobljena i stabilokratska država. Zarobljena država bi se dala odrediti kao metaorganizacija i institucionalizacija korupcijskih odnosa koja vodi virtuelnoj privatizaciji upravljanja (Abby, Innes, 2014). Stabilokratska je ona država u kojoj vođa, stvarajući probleme u postratnom okruženju, a onda ih prividno rešavajući, uživa i (ograničenu) spoljnu podršku dok obezbeđuje „stabilnost“ i ostaje, u uslovima imperijalnih borbi za moć, „loš momak ali iz naših redova“. NJegovu suštinu Milan Podunavac određuje kao cezarizam - tip vladavine uzurpatora koji proizvodi plebiscitarnu podršku zasnovanu na stalnoj i permanentnoj mobilizaciji „svoga“ naroda. Rekao bih proizvodnjom, na gotovo dnevnoj bazi, pseudodogađaja kojima se stvara privid visoke dinamike promena pravila, zakona, čak, najavljenim stvaranjem državotvornog pokreta, i samih aktera. Rečju, proizvođenjem pseudopromena nakon kojih sve ostaje manje-više isto. Od „istorijskih“ obraćanja vođe do najavljivanja i raspisivanja izbora kad god su oni, zbog neravnoteže uslova, unapred dobijeni. Ili „liderstva u regionu i nikad boljih razvojnih rezultata“ iza kojih u komparativnom poređenju ostaje samo slika podoptimalnog rasta. Cezarizam je istovremeno režim povezan sa padom društva i korumpiranjem i degradacijom građana, njihovim svođenjem na status podanika. Vođa Iako nama izgledaju moćno poput sveprisutnog Vučića, autoritarni i populistički lideri su to, najčešće samo u odnosu na sopstvene građane. Oni su ograničeni uticajem „veto“ igrača, spoljnih i unutrašnjih i njihovom podrškom. Ili bar aktivnim nesuprotstavljanjem. Od čega vođe strepe? Od gubitka kontrole nad resursima moći, posebno od širenja saznanja da je „car u stvari go“ - od skidanja prenašminkane slike stvarnosti. Od posledičnog slabljenja podrške koja završava bežanijom interesno formirane klike na vlasti koja počinje da sumnja u nepobedivost vođe i večitost, lojalnošću stečenih a nezasluženih, sopstvenih privilegija. Na drugoj strani, od mogućnosti da se poslovično razjedinjena politička i društvena opozicija ipak objedini. Oko jasno formulisanih i najširoj javnosti razumljivih i prihvatljivih zahteva. Znajući da se fenomen opstanka (relativno) neuspešne vlasti bazira na odsustvu svesti o alternativi, imamo li mi u Srbiji takvu građanima vidljivu opoziciju? Strategija održanja na vlasti je proizvođenje uverenja da su naprednjaci velika uspešna firma koja može deliti desetine hiljada pozicija i nameštenja. Lojalnosti i uverenja da vas „šef“ neće ostaviti na cedilu. Uspešne prakse stvaranja sopstvene vladavinske grupe i (srednje) klase njenih lojalnih izvršilaca i propagandista. Održanja pink režije i mnjenja da vam je Vučić lično dao puteve, veće plate i penzije i da biste mu zato trebali biti zahvalni. Dodatni osigurač je širenje dileme: a ko ako ne Vučić? Radi se prvo o veštini marginalizovanja sopstvenih doglavnika do nivoa raštimovanog (vladinog) orkestra prenaviknutog na dirigentsku palicu. Naravno, uz istovremeno diskreditovanje političkih suparnika, kad zatreba i atributima poput lopovi, ništarije, ološ. Staro pravilo vladanja je - ako ne možeš da ih kupiš ti ih konstantno obezvređuj. Naravno, i zauzimaj središnji deo političkog polja i produbljuj interne podele unutar opozicije, ostavljajući je uvek na političkim polovima. Vučić je u jednom u pravu. Javna scena Srbije je umnogome prostor političke zoologije – ogledne životinjske (političke) farme po kojoj se kreću brojni primerci glodara, parazita, krtica, kameleona i lešinara. Samo što ih predsednik pogrešno (javno) traži isključivo na opozicionoj strani. Vratimo se strahu i osećaju neizvesnosti u Srbiji gde se ljudi plaše svega i svačega - od gubitka posla i pada u vrtlog siromaštva i izolacije do elementarne bezbednosti. U svojoj Psihologiji patnje Salmar Ahtar tvrdi da su totalitarni i autoritarni režimi i maligno narcističke vođe skloni stvaranju „kulture straha“ kod svojih podanika jer je ona efikasno sredstvo očuvanja vlasti. Obmanjivanje, u širokom registru od proizvođenja lažnih vesti do suptilnijeg kreiranja korisnih, spinovanih postistina, odnosno selektivne obrade podataka koji mi onda idu u korist je funkcionalna alatka za „uterivanje“ straha . Dok poricanje podrazumeva samoobmanjivanje, laganje podrazumeva obmanjivanje drugih. U svakom slučaju, rezultat je potkopano poverenje. Još od Makijavelijevog saveta vladarima da će biti sigurniji bude li ih se narod plašio nego bude li ih voleo, strah je alatka vlasti. Strah ima najčešće racionalnu osnovu ali se da strateški proizvoditi i dovoditi do stanja u kome smo sluđeni, paralizovani ili dovedeni u stanje histerije i opsednutosti. Svrha kriznog proizvođenja dodatnog straha je naše povlačenje iz društvene arene, dakle stvaranje okvira u kome su moguće promene pozicija, uz paralelno održanje na vlasti. Srbija je školski primer postojanja „kulture straha“ zato što je karakteriše razorna kombinacija siromaštva i „lošeg stanja zdravlja“ političke obaveštenosti, veština i znanja, odnosno deficit demokratskog dijaloga. Na drugoj strani, time što izaziva zajedničku reakciju zbog neke pretnje, racionalno ovladavanje strahovima omogućava i postizanje jedinstva. Kojim putem ćemo krenuti zavisi u velikoj meri od karakteristika vođa. Meni je, kad su Srbija i Vučić u pitanju, posebno zanimljiv stil egokrata. Egokrate su nezajažljivo opsednute vlašću i sticanjem moći - egokrat je sveprisutna osoba koja uživa uticati na druge, kontrolisati ih jer u tome doživljava svoju vlastitu snagu. Specifičan politički stil egokrate je da prvo zavodi i instrumentalizuje svoje okruženje svodeći svoje saradnike i partnere na nivo konformističko-snishodljivog trabanta i branioca lika i neupitnih dela vođe. U političkoj areni, kako to ističe Esad Zgodić, „umjesto da osmišlja politički program te se izlaže rizicima njegovih (ne)ozbiljenja, egokrat je – suočen sa kritikom opsednut izazivanjem ganutljive sentimentalnosti i produkcije suzne prisnosti prema sebi. Umesto rasprave s kritičarima – brani se dakle tako što razgolićuje vlastitu intimu s grcajem u grlu, a taj je grcaj, kad to zatreba u škripcu, zapravo, glavni protivargument“. Nema, dakle, dijaloga – brani se i napada sentimentalnom intimizacijom politike: pobeda po svaku cenu je njegov stil. Proizvođenje političkih skandala i afera sastavni su deo ovog političkog stila. Ako se, međutim, afere proizvode u nizu, bez sudskog epiloga i uz zaborav optužbi čim se promene političke prilike, radi se tek o korišćenju opasne, emocijama prenatopljene retorike etiketiranja „lopova i izdajnika“. Šta sada? Šta će suočen sa mirnim protestima građana i zahtevima opozicije preduzeti predsednik Vučić? Izložen unakrsnim pritiscima on počinje da pokazuje znake nesigurnosti. Hoće li posegnuti za oprobanom kombinacijom delimičnih i privremenih ustupaka i (nerealizovanih) pretnji? Hoće li u postnavijačkom maniru „pokazivanja mišića“ organizovati kontramiting (ne)voljno prikupljenih pristalica kojim pokazuje ko ima veću podršku i ko je gazda u Srbiji? Kombinovati ga sa ustupcima kojima, u povoljnoj prilici sledi, kao u slučaju zakona o eksproprijaciji i referendumu, odnosno eksploataciji litijuma, teatralno kajanje zbog popuštanja pod pritiscima? Možemo li očekivati smislenu i argumentovanu parlamentarnu raspravu o „stanju nacije“ i bar kozmetičko popuštanje stiska nad medijima? Ili još pre ritualno smenjivanje „mangupa iz naših redova“ kao dokazu svojevremeno obećane nulte tolerancije na korupciju? Želim da verujem da će ishod zavisiti i od ponašanja opozicije, ali i od naše kuraži da se uspravimo kao građani. Prekinuti sa kulturom fatalizma i dogmom da nema alternative, znači da umesto veličanja pasivnosti i ranjivosti treba poverovati da možemo humanizovati naše postojanje. Umesto da igramo ulogu publike koja je prisiljena da gleda još jednu predstavu politike trpljenja, možemo da pokušamo da promenimo uslove koji su doveli do njezinog nastanka. Održani protesti protiv nasilja, svojom dostojanstvenom odlučnošću, bude nadu. Autor je redovni profesor FPN-a, bivši predsednik UGS Nezavisnost i član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije