Mihal Ramač (1951-2023)

U danima kad se još nismo oporavili, shvatili i prihvatili posledice dve velike tragedije, u nedeljama nikad većeg političkog meteža u vrhu vlasti, u narodu kratkog pamćenja i premale čitalačke kulture, možda bi se moglo desiti i da smrt jednog novinara ostane u senci tih događaja, ali tako nije moglo biti, niti će biti, kad se od velikog brega srpskog i jugoslovenskog novinarstva i književnosti odvali jedna takva gromada kakav je bio Mihal Ramač, jugoslovenski Rusin iz Ruskog Krstura na severu Bačke, novinar Dnevnika i lista Nezavisni, glavni i odgovorni urednik Vojvodine, Naše Borbe i Danasa. I pripovedač, i pesnik, i prevodilac, i prijatelj, i savetnik, i pomagač, i po sveznanju živi Gugl pre ovog današnjeg, on bi rekao – električnog. Verovali smo da se svega onog što nam se u vojvođanskom novinarstvu desilo na početku serije građanskih ratova i raspada Jugoslavije ne bi prihvatio ni Dušan Kovačević, jer je prejako čak i za neku njegovu urnebesnu tragediju – iz razloga sasvim jednostavnog: teško je i zamisliti kakva bi i koja pozorišna publika trpela i do kraja izdržala scenario da na TV Novi Sad za tehnološki višak bude proglašeno i sa radnog mesta otpušteno baš stotinu najboljih novinara, a u našem listu Dnevnik isto tako prođe – 40 najpismenijih, najiskusnijih i najhrabrijih kolega. Zato su poezija i drama često jednostavniji i uvek čistiji od života, zato u literaturi piscima verujemo na reč, a samo u stvarnom životu – nužna su i dva svedoka. Verovali smo, dakle, da je to čudo neviđeno, ne samo urnebesna tragedija nego i klaustrofobična komedija sve dok nismo videli da se isto dešava kolegama u Zagrebu, Sarajevu, Splitu, Titogradu... svuda su samleli najkrupnije kamenje – kako se valjda i trasira „put u svetlu budućnost“. I još nešto je bilo i ostalo zajedničko u svim tim centrima: bez obzira na to što su za dan, za noć, popadali kao pokošeni, bilo je, i danas je, čast biti na tim listama, a sramota ne biti. Konačno, baš to „samleveno kamenje“ danas su prva i novinarska i publicistička, pa i književna pera od Beograda i Novog Sada do Splita i Zagreba. I nikad ovo „pokošeno“ pokolenje našeg novinarstva neće zaboraviti imena sa tih lista. Prva četiri na našoj, Dnevnikovoj, sportskim izrazom „osvojili su“: Jan Briza, Petar Petrović, Mihal Ramač... i moja malenkost. Tim redom su i otišli, na druge obale, prva trojica. Meni je još ostalo da ih ovako ispratim, e, dabogda mi se pero skrljalo, ako ga i sam od muke i tuge ne slomim. Miša Ramač je iz siromašne zemljoradničke porodice u Ruskom Krsturu (a koji bački paor posle „obaveze“ nije bio siromah?). Ali da ne bi te sirotinje, Miša možda ne bi bio najobrazovaniji novosadski novinar. Crkva ga je posle osnovne škole poslala u Vatikan, gde mu je u liceju latinski predavao bavarski biskup Jozef Racinger, potonji papa Benedikt 16, koji je latinskom nešto ranije učio i sadašnjeg papu Franciska. Sve smo to od Miše slušali, u veselim i lakim razgovorima, te da mu je prethodni papa bio nastavnik, a potonji školski drug... Veselja međutim nije bilo kad bi sedao za mašinu – nikad nisam sreo čoveka takve rudarske energije. I kad smo danima i nedeljama krstarili (predratnim) Kosmetom pa je Dnevniku slao šest-sedam kucanih strana dnevno, a petkom uveče, daleko iza ponoći, sedao da napiše još četiri šlajfne nedeljne kolumne. Ustanem ujutru i čitam kolumnu, a vidim da se noćas javljao Radiju Slobodna Evropa i agenciji Ukrinform. Ili kad je pred 5. oktobar sam uređivao list Vojvodina, pa smo sa nedeljnog prešli na dnevno izdanje, tj. svaki dan 16-24 strana velikog formata, od čega pola napiše sam. A kad nije pisao, ni uređivao, onda je „samo“ prevodio. Tako jedno tridesetak knjiga sa srpskog na rusinski i sa rusinskog na srpski. Ipak, ono što je uradio sa mlađim bratom Jankom (stradalim u saobraćajnoj nesreći pre osam meseci) bilo bi dovoljno za ceo stvaralački vek. Dva rođena brata prevela su kompletnu Bibliju (Sveto pismo Staroga i Novoga zaveta) sa starogrčkog na rusinski i objavili u jednom tomu od skoro dva kilograma. A naš Novi Sad je tako postao jedini grad na planeti Zemlji u kojem je Biblija prevedena na tri jezika: na srpski, mađarski i rusinski. Voleo sam njegove pesme, koje su pokušavale da budu satirične, a uvek se završavale sa puno neizdržive tuge. Još više njegove eseje Povest o početku kraja, a predstavljanje njegove dve najnovije zbirke bile su nezaboravni, gotovo spektakularni događaji na mom Književnom brodu „Cepelin“ na Dunavu. Rusina u našoj državi ima još možda 12.000-13.000, a niko im u Vojvodini nije ravan po obrazovanju, muzikalnosti, društvenosti i lepoj, mirnoj naravi. Naravno da se svi poznaju i ponekad mi se učini da na svako književno veče svakog Rusina - ili koncert, ili amatersku pozorišnu predstavu – dođi svi. Možda to i nije tako, ali volim da mislim da je tako. Poslednju Ramačevu knjigu nismo predstavili na Književnom brodu, zbog pandemije i hirovitog proleća. A knjiga se zove - Druge obale. Sad je sa ove obale nećemo ni predstavljati, jer kakvo je to književno veče bez autora, a autor je otišao - na druge obale. Đorđe Randelj