I Turci su birali najbolje, a Vučić je doveo talog

Kada je januara 2019. potpisao „Univerzitetsku podršku“ građanskim protestima, profesor Medicinskog fakulteta Boško Đukanović je potpis ovako obrazložio: „Građani treba da uzmu svoju sudbinu u svoje ruke, a kada to rade obični ljudi, to treba da rade i najobrazovaniji. Moj motiv za podršku protestima je isti kao i građana koji šetaju - stop teroru, hoćemo bolju Srbiju, hoćemo pravedniju zemlju, a ljudi koji su napravili ovo zlo zaslužili su da odu. Protesti su bili neminovni, jer je ovo u čemu se nalazimo zaista užas, što je svima jasno, pa čak i ljudima iz SNS sa kojima sam nekad u kontaktu. Ni oni ne mogu da veruju dokle je ovo došlo“, rekao je Đukanović za Danas. Četiri godine i četiri meseca kasnije građani se mahom više ni ne sećaju protesta „Jedan od pet miliona“ - ili tu uspomenu nelagodno potiskuju - i njihova je sudbina još u tuđim rukama. Najobrazovaniji se još nisu proslavili i njihov se glas uglavnom čuje kada odlaze. „Oni koji su napravili ovo zlo“, pak, ne odlaze nikud. Napredovali smo jedino u kolektivnoj neverici „dokle je ovo došlo“. Boško Đukanović je penzionisani profesor kardiohirurgije. Bio je direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje” od 2000. do 2016. godine. Pre toga i posle toga bio je hirurg u istoj ustanovi. Za NIN, između ostalog, govori o situaciji u zdravstvu, vlasti sa kojom je u permanentnom sukobu, opoziciji i potrebi za moralnim preobražajem društva... Nedavno su vaše niške kolege obrisale listu čekanja radeći vikendom. Umesto pohvala, od ministarke zdravlja Danice Grujičić su dobili kritike, u kojima ih je poredila i sa Institutom Dedinje. Da li su Nišlije u nečemu pogrešile ili su pokazale kako se može bolje? Niš je napravio veliki korak u kardiohirurgiji, i svaka čast niškoj kardiohirurgiji i Draganu Miliću. Nisu oni Dedinje. Porediti ih sa Dedinjem je isto što i porediti Metalac iz Valjeva i Real Madrid. Dedinje im je ranije pomagalo, davalo materijal i dobrim delom stvorilo tu nišku priču, koja je veoma zdrava. I sam sam tamo operisao dvaput. Doduše, teško mi pada to što su zdravstveni radnici radili besplatno. Ne može medicinska sestra koja ima platu 35.000 dinara vikendom da radi džabe. To nije u redu. Da li je i drugde u Srbiji moguće tako skresati liste čekanja? Ne verujem da je moguće, jer je velika diskrepancija između mogućnosti i potreba. Ali to je srpsko zdravstvo. Kako u takvom zdravstvu zadržati ljude koji su traženi i u inostranstvu? Nikako. Možemo ih zadržati samo tako što ćemo im dati bolje uslove za rad. Pročitao sam pre nekoliko dana da lekar supspecijalista u Rumuniji ima platu sedam hiljada evra. Odlaze medicinske sestre, odlaze lekari, pa i moji najbolji đaci hirurzi odlaze u inostranstvo, i to mi teško pada, ali kako da ih zadržim? Kada moj đak u Sloveniji dobije platu od dvadeset hiljada evra, treba li da ga zadržavam emotivnim pričama o Srbiji? Šta mislite o dosadašnjem radu nove ministarke Danice Grujičić? Iskreno, ministarku veoma cenim. Ona ima stručnu legitimaciju i moralno je čista osoba. Jedina je svetla tačka Vlade Srbije, ali nosi teret Vučićeve vlasti. U Vučićevom je društvu, i za to joj nisam kriv. Može li srpsko zdravstvo da podnese teret koji će mu nametnuti nove mere Vlade, poput šestomesečnih psihijatrijskih procena vlasnika oružja? Tu psihijatrijsku procenu bi prvo trebalo da prođu predsednik države i ministri, što je Zoran Đinđić davno predlagao. Konkretno, ljudi poseduju oružje u svim zemljama sveta. Neki su lovci, neki ga prosto vole. Nije problem u oružju, nego u svetskoj psihopatološkoj priči koja je preslikana i ovde. Svet je u mentalnoj krizi, a mi kao narod sa malo znanja a mnogo pametovanja, prihvatamo sve što je najgore. Svi dižu dževu na Zapad, a ovde nijedna struka nije bez Zapada nastala. Moj otac je bio stolar. I to se učilo na Zapadu, kao što su učili i lekari i inženjeri. Posle Prvog srpskog ustanka Miloš Obrenović je i kapelnike za horove dovodio sa Zapada. Zapad nam je doneo i mnogo nevolja i mnogo dobrog. Doneo nam je i bombardovanje i nauku. Ako smo pametni kao narod, uzećemo ono što je dobro, odbaciti ono što je loše. Imamo mobilni telefon kao primer. Na njemu možemo ceo dan da igramo igrice i time uništimo i vreme i pamet, ali možemo i da čitamo istoriju, filozofiju i šta god hoćemo. Poznati ste po bliskim odnosima sa mnogim političarima. Ko vas je u opoziciji najviše razočarao i da li vas je iko prijatno iznenadio? Ne može da me razočara onaj od koga ništa nisam ni očekivao. Kao primer pozitivnog izdvajam Savu Manojlovića, Miroslava Aleksića i Srđana Milivojevića, ali u opozicione političare ne verujem mnogo. Tu ima mnogo Vučićevih uljeza, pogotovo na desnici. Neki ljudi među njima jedva su prešli cenzus u rodnom gradu, to je njihova legitimacija, a hoće da odlučuju o Srbiji. Neka se nad time zamisle. Prava opozicija - to je velika većina građana Srbije. Poznajete i ljude iz vlasti. Ko je čini? Srpska politička elita se udružila sa mafijom. Zoran Đinđić je rekao da neke države imaju mafiju, a da srpska mafija ima državu. U Vladi sede ljudi koji su falsifikatori diploma. Šta država može da očekuje od takvih? Vidim da, recimo, Zorana Mihajlović želi da napravi stranku. Članstvo će moći da stane na trotinet. Nekada smo imali „kombi stranke“, sada ćemo imati „trotinet stranke“. Ona je godinama saučestvovala u ovom zlu. Želela je da reke Srbije stavi u cevi, da dovede Rio Tinto, da Srbija bude rudnik. Aleksandra Vučića sam upoznao 1995. godine, kada ga je u moj kabinet doveo Tomislav Nikolić. Već tada sam shvatio da taj čovek želi da bude na pozorišnim daskama, da želi da bude trener na fudbalskoj utakmici, da mu svi aplaudiraju. O njemu ne želim da kažem više nego što sam govori, jer je više lošeg sam rekao o sebi nego što bih ja mogao. NJemu će istorija dati zasluženi pečat. Ozbiljna nauka će reći šta je bio čovek koji je uništio osnovno, uništio institucije, na kojima počiva svaka ozbiljna država. Turci su birali najbolje da u njihovo ime upravljaju Srbijom, a Vučić je doveo talog. Da je đavo birao ljude iz vlasti, ne bi gore izabrao. Biće nam potrebno pedeset godina da uspostavimo iole ozbiljnu državu. Imajući u vidu vašu profesiju, moglo bi se reći da dobro poznajete srce ovog naroda. Kakvim vam se to srce čini? Mnogi moji prijatelji, inače dobri ljudi, navijači su u ovom nesrećnom ratu u Ukrajini, u toj nesreći. Ne osećaju saučešće prema narodu koji gine. Umesto da razmišljaju o milionima dece koja tamo pate, navijaju kao na utakmici. Školovao sam se u Sjedinjenim Američkim Državama, u Teksasu, i prema Americi imam respekt, ali nisam „amerikanofil“. Poštujem i rusku priču, ali se nadam da će na sledećim izborima Srbi izabrati Evropu, demokratiju i slobodu umesto jeftinog srpstva koje današnja desnica prodaje. Srbiji je potreban preobražaj. Potreban je celom svetu, pošto je u haosu koji je očigledan svakome. Moralni preobražaji su teški. Potrebni su ljudi koji će nalikovati jezuitima, koji će biti posvećeni državi, opštem dobru, bez loših interesa. Srpska akademija nauka i umetnosti nije položila ispit. Akademici nisu nikakva elita. Ne dao bog da se na njih ugledamo. Intelektualac je čovek koji se bori za svoje mišljenje, koji ne preza od toga da kaže istinu. I ne samo da ne preza, nego je spreman i da snosi posledice onoga što kaže. Dugo pratite političku scenu. Na šta vas podsećaju protesti građana, čiji je osnovni cilj da se zaustavi opšte nasilje, i odgovor Aleksandra Vučića, koji najavljuje masovan kontramiting za 26. maj? Da, to liči na nešto što se u Miloševićevo vreme već pokazalo kao kontraproduktivno. Najstrašnije je to što se delimo, ali ja sam sa tim građanima šetao. Građanska Srbija je najvrednije što imamo - od đaka preko studenata do starijih, svih koji prkose ovom teroru vlasti. LJudi kažu da smo na dnu dna, ali ispod ovog dna postoji i podrum, i doživećemo i njega. Međutim, ako čovek pravi kontramiting, i mi, građani Srbije, možemo da ih napravimo pet, većih od njegovih. Vlast ne može da se izbori protiv nas, jer smo u ogromnoj većini. Narod je zaplašen, ucenjen, potkupljen, ali sam siguran da će se građani Srbije izboriti sa ovom pošasti. Čini se da opozicija nema ideju kako da obori režim. Gde su vlast i Vučić najranjiviji? Vladavini tog terora mi građani moramo sami da se suprotstavimo. Ulica je naša budućnost, i nema drugih mogućnosti. Moramo da se usprotivimo kao mirni građani, da pokažemo da želimo ozbiljnu državu, institucije koje tu državu nose, demokratiju. Demokratija zapadnog stila donela je neke plodove. U Rumuniji ljudi danas žive bolje nego u Srbiji. A nacionalizam, pogotovo onaj primitivni koji je sada na snazi, ozbiljna je bolest. Od Nemaca i Japanaca nije bilo većih nacionalista, pa su „izlečeni“, i postali su velesile. Sa druge strane, ako opozicija želi izbore, mora da se izbori za predizborne uslove. Ako ih Vučić ponovo navuče na tanak led, biće isto kao prošli put. Neregularnost izbora je osnovni problem. Vučić nije sproveo demokratske izbore, sve je do sada bilo nasilje, ucena, blokiranje medija. On nije legalni predsednik, a kampanje nema bez slobodnih medija. REM je sramota politike i sramota Srbije. Da li „blokadom medija“ objašnjavate to što brojne korupcionaške afere nisu Vučiću nimalo naškodile? Među mislećim ljudima mu jesu oborile rejting. Među masom koja prati Informer, Pink i Hepi nisu. Mediji su danas mozak naroda u celom svetu. Vučić se na tom polju pokazao kao genije time što je medije uzeo pod svoje. On ih kreira i tako kreira pamet običnog čoveka. Tu je pobedio. Privremeno. Kako vidite njegovu političku sudbinu nakon vlasti? Teror koji je sproveo i štetu koju je napravio, mora da okaje. I u kafani mora da se plati. Kada naručuješ, konobar dolazi sa računom. Današnja vlast, današnja elita, moraju da odgovaraju za to što su radili. To će biti prvi ispit sledeće vlasti. LJudi koji su naneli ovo zlo, moraju da budu dovedeni pred pravdu. Aleksandru Vučiću će krajnji sud biti istorija, i u njoj će biti ekstremni negativac. Budući da ste rođeni Valjevac, znate li šta se događa u pomalo zaboravljenom Krušiku? Zašto je uzbunjivač Aleksandar Obradović, koji je prvi ukazao na sumnjive poslove sa privatnim i povlašćenim trgovcima oružjem, dobio malo podrške? U ozbiljnoj državi Aleksandar Obradović bi bio junak. Napravio je nešto za šta se dobijaju najviša odlikovanja. Ovde je umesto toga postao neprijatelj. Preživeo je katastrofu. Ali mi Valjevci znamo ko je on i šta je uradio za državu. Živim napola u Valjevu, napola u Beogradu, i tvrdim da je celo Valjevo protiv Vučića. Postoji konsenzus protiv ove devastirajuće vlasti. Aleksandar Obradović je naš valjevski junak. Što se Krušika tiče, tamo su radnici i protestovali, ali sve se to guši. Marko Lovrić