Rasadnik entuzijazma i solidarnosti

Novi bioskop Zvezda na Terazijama broj 40, mesto je gde padaju u vodu sve floskule o „nezainteresovanoj“ i „apatičnoj“ omladini, usmerenoj na virtuelni prostor društvenih mreža. „To su bapske priče bez smisla, pogotovo sada, kad alternativna kultura čiji su nosioci mladi, buja na sve strane“, ubeđen je Đorđe Bakoč, jedan od jedanaestoro momaka iz organizacionog i izvršnog tima ove neformalne ustanove kulture. Đorđe je druga generacija „okupatora“ ili „oslobodilaca“ ovog kultnog mesta, zavisno od toga iz kog ugla posmatramo ovu danas sasvim skrajnutu situaciju. Neki se ipak sećaju da je novembra 2014. u Zvezdu upala grupa aktivista, uglavnom filmskih radnika, uz nešto studenata FDU i zaljubljenika u sedmu umetnost, deleći javnost na dva tabora. Prvi su zastupali nepovredivo pravo na privatno vlasništvo, neprikosnoveno iako je do njega došlo spornom privatizacijom Beograd filma, propalog usled sankcija, ekonomske krize, pojave piraterije, neulaganja u sale i opremu... Mrežu od 14 bioskopa kupio je 2007. od Agencije za privatizaciju Nikola Đivanović, pulen i konsultant Mlađana Dinkića, tadašnjeg ministra finansija. Zbog utaje poreza, pokušaja preprodaje bioskopa i falsifikovanja dokumenata, Đivanović je uhapšen četiri godine kasnije. Na Zvezdu je stavljena zabrana daljih transakcija, bar kako su obavešteni oni koji njome trenutno upravljaju. Drugi tabor u toj javnoj svađi oko „okupacije“ Zvezde podržao je aktiviste, smatrajući glupim to što nekad javno dobro propada. Neke od tih podrški nisu bile dobrodošle, s obzirom na to da su poticale od političara sa ko zna kakvim zadnjim namerama, sa kojima „skvoteri“ nisu hteli da imaju nikakvog posla. Ministarstvo kulture se izmaklo, tvrdeći da bioskopi nemaju veze sa poljem nadležnosti ove krovne ustanove. U toj sivoj zoni prava, aktivisti su ostali u Zvezdi, uskoro zaboravljeni od javnosti, izuzev nemalog broja redovnih posetilaca ponovo zaživelog bioskopa. „U trenutku kad smo ušli u Zvezdu, krov zgrade pod protektoratom Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda prokišnjavao je, na sedištima u donjoj sali bile su naslage buđi, kancelarije zatrpane smećem, vodovodne instalacije bile su dotrajale...“, podseća Vladimir Gvojić, glumac i jedan iz prve ekipe branitelja kulture od komercijalizacije. Ili, njenog ubistva iz nehata. Po zauzimanju zgrade preko puta Starog dvora, izgrađene 1903. za potrebe znamenitog fotografa Milana Jovanovića, omladinci su uzeli četke u ruke da speru tragove javašluka (i lopovluka). Angažovani su i majstori-dobrovoljci da poprave sve što se moglo, uključujući i projektor za puštanje raritetne tridesetpetomilimetarske filmske trake. Tehničari su čistili dragocenu aparaturu četkicama za zube, kao da se radi o kakvom važnom arheološkom artefaktu. Sakupljeno je i 2.500 dolara preko indi gogo kampanje i uloženo u restauraciju open air prostora za projekcije. Grejanje u donjoj sali (preko davno ukradenog kotla) nije nikad reanimirano. Prvobitna programska šema do danas se održala. U Zvezdi nema mesta za blokbastere, tu se puštaju filmovi zapostavljenih kinematografija i autorska ostvarenja. „Ponekad nam neki od domaćih reditelja besplatno ustupi svoj film“, dodaje Gvojić. Poslednje je samo deo duha staro-novog bioskopa, gde caruju solidarnost, entuzijazam, požrtvovanje i slične, maltene zaboravljene pojave, kakva je i svest o značaju javne imovine. Kada bi Zvezda poslovala komercijalno, dobro bi prošla za letnjih meseci, kada je plato na krovu pun-puncijat gledalaca. „Osim na stolicama, sedi se i na ispustu na zidu, na šanku, kao i na jastucima rasprostrtim u tri-četiri reda ispred gledališta“, Đorđe objašnjava. Zimi je druga priča, pa u donju salu često uđe tek par posetilaca, spremnih da dva sata istrpe temperaturu za 10 stepeni nižu od spoljašnje. Međutim, prosek frekvencije posete, izražen u novcu, ne može se izvući prostim matematičkim operacijama, budući da se karte ne naplaćuju, već je publika pozvana da daje donacije. „Ponekad njih 10 film gleda za 200 dinara, ali su zato ljubitelji retkih filmova vrlo izdašni“, Đorđe objašnjava tu čudnu kombinatoriku. Među gostima ima puno stranaca, „u poslednje vreme naročito Rusa“, ali i Nemaca, koji se ponekad angažuju mnogo dublje od pukog gledanja filmova, pa snime dokumentarce kojim se dobar glas o Zvezdi daleko širi. U regionalnim okvirima, „okupacija“ Zvezde povukla je u svoje vreme slične poteze mladih u Tutinu, Kuli, Trebinju.., koji ipak nisu bili postojani. Jaka volja ovdašnjih oslobodilaca učinila je da je Zvezda postala svojevrsni hab neke pametne omladine. Uoči svake projekcije, na dan oglašen na FB profilu i Instagramu Novog bioskopa, atmosfera izgleda ovako: prostor ispred ulaza zauzimaju grupice mladih što pričaju o nekim suštinskim temama. Pun je i dugačak hodnik koji vodi u sale, u Kino klubu (novom bifeu na spratu) vri kao u košnici od onih koji bi da se pre projekcije osveže pivom ili sokom. Sve češće je ovo uvertira u muzičke i druge programe, prema planu uprave da širi lepezu ponude. Novac od pića takođe stečen donacijama, koliki da je, ide ekipi Zvezde, koja ga dalje raspoređuje na osnovne potrepštine. „Ako neko organizuje neki poseban događaj, kao što je koncert, pozorišna predstava ili izložba, njemu ide prilog od ulaznica“, Đorđe dodaje. Ovaj podatak šokira, u kontekstu stvarnosti gde vizuelni umetnici moraju da plate da bi izlagali na pojedinim mestima. Upriličavaju se u Zvezdi i humanitarni događaji, čija će se učestalost povećati na jednom mesečno, sprovođeni „uvek za neko drugo dete“, kako Đorđe objašnjava. Ni festivali nisu retkost, a posebno oni u podeljenoj organizaciji, kada se sopstveni skromni resursi ustupaju zarad veće dobrobiti i u slavu umetnosti. Uprkos tome što odgovornih ima tek šačica, sa sve „prijateljima kuće“, u Zvezdi sve teče glatko. Hodnik i sale redovno se čiste, u toaletu uvek ima WC papira, projekcije počinju na vreme, program se pažljivo promišlja. „Sve se završava tačno u 23 sata, zbog mera kućnog reda, iako nam je užasno žao da isterujemo goste, posebno ako su u žučnom razgovoru o filmovima. Ali, mi smo u tom trenutku već deset sati ’na radnom mestu’, na nogama“, kaže ovaj student političkih nauka. Za takav angažman oni ne dobijaju novac, razume se, već „tri do pet nervnih slomova nedeljno“. Jer, u tako trošnom zdanju često nešto pukne, prsne.., što se mora nadomestiti iz vrlo ograničenog fonda. Ranije je bilo i dodatnih razloga za nerviranje. Nakon zimske pauze, zaticani su isečeni kablovi, razvaljen sistem za emitovanje zvuka, fleke od grudvi katrana na open air platnu... „Jednom je betonski pod terase zaliven nekom masnom, glibavom smesom. Mislim da smo pokupovali svu sodu bikarbonu na Starom gradu, jer ona ulazi u recept za dubinsko odmašćivanje“, primeđuje Vladimir. Huligani, ili organizovani „vojnici“ vlasti nisu otkriveni, ali se sumnja na desničarske grupacije kojima je ideja Nove Zvezde bila i ostala nepojmljiva. Utišao se i revolt komšija, naviklih na sedmogodišnju tišinu od trenutka privatizacije, jer su njihove primedbe „skvoteri“ uvažili pridržavanjem kućnog reda. Stoga se sa okolnih prozora na terasu više ne bacaju kese pune đubreta. Više ne stižu ni previsoke kazne (od 300.000 dinara) za ilegalno točenje pića, izrečene po ko zna kakvom kriterijumu. Sada se kapaciteti Nove Zvezde šire kao da će „opsada“ trajati doveka, ili će nekim čudom grad povratiti svoje vlasništvo i dati ga na upravljanje omladini. „Pravna situacija još nije razrešena“, komentariše Gvojić. Đivanović je odslužio svoje (tri godine), preselivši se potom na Bahame, dok je novoj upravi Zvezde poručio telefonom da ga ta investicija više ne zanima. Međutim, kako se čini, bioskopi ne interesuju ni državu, kao ni kultura uopšteno. Do pre svega par nedelja, na taj slučaj bismo gledali sa nezainteresovanom nevericom, iznemoglo se pitajući kako vlasti dozvoljavaju da zdanja pod zaštitom propadaju, skupa sa njihovim sadržajima. U kontekstu dve nedavne tragedije, prilike u Zvezdi deluju drastičnije, izazivajući odijum zbog puštanja mladih niz maticu neukusa i pogrešnih vrednosti. Dragana Nikoletić