Hladan vetar s Bosfora

Loše vesti stižu s Bosfora. Na predsedničkim izborima u Turskoj, s pravom proglašenim najvažnijim izborima koji će ove godine biti održani bilo gde u svetu, aktuelni predsednik Redžep Tajip Erdogan umalo nije pobedio već u prvom krugu, osvojivši tek nešto manje od natpolovične većine glasova (oko 27,1 milion, ili 49,51 odsto), i u drugi krug koji će uslediti 28. maja ulazi - za mnoge, uprkos svemu, neočekivano - kao jasan favorit za pobedu nad Kemalom Kiličdarogluom (približno 24,6 miliona, ili 44,88 odsto), zajedničkim kandidatom ideološki šarolike, šestočlane opozicione Narodne koalicije. I ne samo to, nego je i na istovremeno održanim parlamentarnim izborima vladajući blok predvođen Erdoganovom Partijom pravde i razvoja (AKP) uspeo da zadrži većinu, makar je sama AKP zabeležila najslabiji rezultat otkako je 2002. došla na vlast. U 600-članom parlamentu, prema u vreme nastanka ovog teksta još nekompletnim rezultatima, Erdoganova koalicija - u kojoj su još ultranacionalistička Partija nacionalnog pokreta (MHP), te dve male islamističke stranke - imaće više od 320 poslanika; pad AKP nadoknadila je MHP, koja je, kao i čitav blok, pojedinačno posmatrano prošla bolje nego što joj je predviđano. Zašto su to loše vesti? Pa, postoji mnogo načina da se potraži odgovor na to pitanje. Mogli biste, recimo, to da upitate tamošnje novinare i pisce, sudije i tužioce, aktiviste iz civilnog sektora, kurdske lidere, opozicione političare; ili makar tursku omladinu, koja i nema iskustvo života pod nekim drugim vladarom. Samo, morali biste da se potrudite da do njih dođete. Slobodnih medija jedva da je preostalo, mnogo novinara i intelektualaca je utamničeno, naterano na azil ili na neki treći način ućutkano. Sudovi su pod strogom kontrolom izvršne vlasti. Vodećim opozicionim figurama poput popularnog gradonačelnika Istanbula Ekrema Imamogulua se sudskim putem onemogućava kandidatura za najviše državne funkcije. Kurdi su, po običaju, pod konstantnom sumnjom da su antidržavni element, dok oni koji ih politički reprezentuju, poput Selahatina Demirtaša, lidera Narodne demokratske partije (HDP), takođe robijaju na pravdi boga. A bukvalno milioni mladih, suočeni s besperspektivnošću i represijom u Erdoganovoj Turskoj, zauzeti su kovanjem planova za odlazak iz zemlje. Za sve njih, i za milione drugih urbanih, sekularnih, liberalnih Turaka - pre svega onih u tri najveća grada, Istanbulu, Ankari i Izmiru - rezultati nedeljnog glasanja mora da su devastirajuća vest. Verovalo se da su se konačno stekli svi uslovi za kreiranje savršene oluje koja će, posle 20 dugih godina, s vlasti oduvati uprkos ne tako poznom dobu (69) fizički sad već vidno oronulog, ali za borbu i dalje ornog i, kako vreme prolazi, sve bezobzirnijeg Erdogana. Nakon što je tokom prve dekade na vlasti (premijer je postao 2003, predsednik 2014) zemlju ekonomski ojačao i politički stabilizovao - mada istovremeno i započeo proces njene desekularizacije, koji će se u međuvremenu intenzivirati - druga polovina njegove vladavine ne može se interpretirati drugačije nego kao dug spisak privrednih, socio-kulturnih i geopolitičkih katastrofa, od kojih su neke još u punom jeku. Kao, recimo, sad već višegodišnja ekonomska i finansijska kriza čiji su prevashodni uzroci upravo njegov ekonomski diletantizam, te ukidanje svake autonomije centralne banke. Ta serija u najmanju ruku dubioznih a neretko direktno pogubnih poteza, doduše, nije umanjila značaj Turske na globalnoj sceni. Ako išta, sticajem niza međunarodnih okolnosti, zemlja je u tom periodu zapravo postala još važniji činilac nego što je dotad bila, a sam Erdogan nesumnjivo najkonsekventniji turski lider za mnogo decenija unazad; za potvrdu ovih reči dovoljno je i namah se setiti uloge Turske u sirijskoj krizi ili njenog aktuelnog strateškog manevrisanja spram ruske agresije na Ukrajinu. Ali mimo tih neospornih činjenica, sve ostalo s Turskom u vezi - masovni protesti povodom namere vlasti i planova za uništenje istanbulskog Gezi parka u proleće 2013. bi se uslovno mogli označiti vododelnicom nakon koje je počela Erdoganova nepovratna transformacija u autokratu kakvog svet danas zna - u poslednjih deset godina postalo je evidentno gore nego što je bilo. Kada je u februaru jugoistočnu Tursku (i susedne oblasti u Siriji) pogodio razorni zemljotres u kome je živote, prema neizbežno nepotpunim podacima, izgubilo preko 50.000 ljudi, spora i neadekvatna reakcija države, u kombinaciji sa svešću o tome da su, upravo zbog korumpiranosti Erdoganove administracije, mnoge od višespratnica koje su se u pogođenim delovima zemlje srušile kao kule od karata podignute bez poštovanja građevinskih standarda predviđenih za trusne oblasti, izazvali su nemoćni gnev preživelih i ožalošćenih, ali i mnogih drugih sunarodnika. Učinilo se nekima da se ovog puta čak i demonska snaga prirode zaverila protiv predsednika. AKP je, naime, 2002. na vlast došla delom zahvaljujući i ogromnom nezadovoljstvu Turaka načinom na koji je dotadašnja vladajuća garnitura reagovala na katastrofalni zemljotres 1999; zato je, imajući na umu taj bes naroda posle februarske tragedije, nemali broj posmatrača poverovao da će, kao što je svojevremeno Erdogana i njegovu partiju uzdigao na vrh, neblagovremen i loš odgovor vlade na kataklizmu sada obeležiti i njihov pad. Tim pre što se zemljotres desio u okolnostima duboke i dugotrajne ekonomske krize, praćene inflacijom koja je i po zvaničnim podacima prošlog oktobra na godišnjem nivou premašila 85 odsto, a realno bila i veća (ovog aprila iznosila je 44 procenta). Turci iz dana u dan žive sve lošije, i zato je ekonomija bila centralna tema predizborne kampanje - ili je barem tako na površini izgledalo. Ali očito ni drastičan pad standarda, ni inicijalni državni nemar za žrtve zemljotresa, pa ni Erdoganova svake empatije lišena prva reakcija na katastrofu koja se upravo zbila, u zbiru sa svim drugim razlozima zbog kojih bi mu trebalo pokazati vrata, na kraju ni izbliza nisu bili dovoljni da skalu presudno pomere na stranu opozicije. (Tako nešto je nemoguće egzaktno ustanoviti, ali možda je na bolji od očekivanog rezultat Erdoganove koalicije makar jednim delom uticalo i to što je uoči izbora odbijena inicijativa da se biračima koji su u zemljotresu izgubili domove i morali da budu raseljeni u druge delove Turske omogući da glasaju u mestima privremenog boravka. Upravo oni za koje se osnovano može pretpostaviti da su bili najljući zbog loše reakcije vlasti na katastrofu i da stoga neće glasati za Erdogana, dakle, uopšte nisu bili u prilici da izađu na ove izbore izuzev ako nisu imali dovoljno volje, vremena i novca da samo zbog glasanja otputuju u stari kraj, da bi se odmah potom vratili tamo gde sad borave.) Opoziciji nije pomoglo ni to što je samo nekoliko dana pred izbore - isuviše kasno da bi bilo uklonjeno s glasačkih listića na kojima je, uz ostalu trojicu, ostalo i njegovo ime, pa je kao „nepostojeći“ kandidat dobio manje od pola procenta podrške - kandidaturu povukao Muharem Indže, za koga se smatralo da je tu samo da bi umanjio izglede Kiličdaroglua za potencijalni trijumf u prvom krugu. (Većina inostranih posmatrača procenjivala je da glavni opozicioni kandidat tu ima veće šanse nego u finalnoj rundi protiv Erdogana.) Osim za Erdogana i Kiličdaroglua, u nedelju se tako glasalo još samo za kandidata ultranacionalističke desnice Sinana Ogana, koji je na izbore izašao formalno kao nezavisni kandidat i premašio očekivanja, osvojivši preko 2,8 miliona (ili 5,17 odsto) glasova - čime je, ispostavilo se, direktno doprineo da odluka ne padne već u prvom krugu. Samo što više ne deluje da se time na putu isprečio Kiličdarogluu, nego baš Erdoganu. E, sad: s uvođenjem Ogana u priču dalji tok predsedničkih izbora i njihov konačni ishod dobijaju na zapletu, možda i neizvesnosti - barem dok ne postane očigledno kakve su mu namere i kolika mu je cena. Na prvi pogled, logičnijim se čini da Ogan, sada u ulozi onog ko potencijalno odlučuje o pobedniku - odnosno kao tzv. kingmaker, kako se u političkom žargonu naziva sporedni igrač od čije odluke zavisi sudbina glavnih aktera - one koji su za njega glasali u prvom krugu, rukovodeći se načelom ideološke bliskosti, pozove da u drugom glasaju za Erdogana, oko koga su, kao što je rečeno, već okupljene desničarske partije. Stranaka takve orijentacije, međutim, ima i u opozicionoj koaliciji koju predvodi Kiličdaroglu, što Oganu ostavlja alternativnu mogućnost da, umesto s Erdoganom, dogovor pravi s tom stranom; sam Ogan posle glasanja nije oklevao da stavi do znanja kako će razmotriti obe opcije, i prihvatiti onu za koju proceni da je za njega politički isplativija. Kao što bi to uradio i svaki drugi političar u njegovoj poziciji, Ogan, jasno, za podršku traži nešto zauzvrat. Za početak, ministarsko mesto u novoj vladi, recimo - što se lako da srediti. Mnogo veći problem za Kiličdaroglua i njegove saveznike su, međutim, politički zahtevi koje bi Ogan mogao da ispostavi - a verovatno će ih ispostaviti. Kao neko ko je zbog nepoćudnosti svojevremeno izbačen čak i iz radikalno nacionalističke MHP, Ogan bi od Kiličdaroglua mogao da zatraži da se javno distancira od podrške Kurda, koji su na ovim izborima snažno zalegli za opozicionu koaliciju, pomogavši joj da ostvari vrlo dobre rezultate u onim delovima zemlje u kojima čine značajan deo stanovništva. To, međutim, ne samo da bi bilo nečasno, nego bi Kiličdaroglua direktno koštalo kurdskih glasova u drugom krugu, pa mu podrška Oganovih nacionalističkih pristalica - za koju se ionako ne može garantovati da će je 28. maja dobiti - u konačnom bilansu ama baš ništa ne bi donela. („Svoje“ Kurde, uzgred rečeno, ima i Erdogan, ali je reč o marginalnoj islamističkoj stranci koja je tu prevashodno dekoracije radi.) U svakom slučaju, Ogan će sada, kako konstatuje briselski Politiko, imati svojih „14 dana slave“ - a od njegove odluke bi moglo da zavisi da li će Erdogan, koji je sebi već odavno pribavio sultanska ovlašćenja, dobiti još pet godina na vlasti i za to vreme zemlju možda i definitivno gurnuti u ambis diktature, kako se neki zapadni analitičari i respektabilni mediji poput britanskog nedeljnika Ekonomist već neko vreme pribojavaju. Erdogan će sada „jahati na talasu snažne podrške, iznenađujuće pobede na parlamentarnim izborima i prednostima koje obezbeđuje pozicija aktuelnog šefa države kako bi osigurao reizbor“, rekao je za Gardijan Emre Peker iz konsultantske firme Eurasia Group. Dobar rezultat vladajuće koalicije pokazuje da se „igranje na teme identiteta, borbe protiv terorizma i bezbednosnih pitanja dobro primilo u najširoj bazi Erdoganovih birača i pomoglo predsedniku da nadoknadi štetu koju mu nanela njegova ekonomska politika“, smatra on. Sve, onda, nekako vodi zaključku da je momentum na predsednikovoj strani i da će, nakon što su AKP i partneri sačuvali parlamentarnu većinu, po svoj prilici biti odbranjena i funkcija šefa države, u kojoj je odranije koncentrisana opasno velika moć i koju je Erdogan i dosad zloupotrebljavao na sve moguće načine. Šta bi Tursku i Turke tek moglo da snađe narednih godina ako Erdogan ostane na čelu zemlje u ovom trenutku bolje je i ne zamišljati. Vladan Marjanović