Vizuelna rašomonijada

Kako shvatiti tematski izazov ovogodišnje, 55. majske izložbe, u organizaciji ULUPUDS-a i Muzeja primenjenih umetnosti u Beogradu, naslovljen kao Svetla budućnost? U kontekstu sve turobnije svakodnevice, izabrana tema može da deluje „ironično“ ili „naivno“, kako kaže kustoskinja Jelena Pavićević. Međutim, kao idejni pokretač umetničkih radova, ona služi da se njome preispitaju opažanja i doživljaji aktuelnog trenutka od strane više od 230 umetnika uključenih u tri postavke. U zavisnosti od lične percepcije svega što nas okružuje, izlagači su vizuelno iskazali razmišljanje o bliskoj ili daljoj sutrašnjici. Utisci autora su „šareni“ i mnogi od njih ulivaju nadu, iako ima i „incidenata“ u pravcu negativne refleksije sebe, i užeg i šireg okruženja, kako pokazuju radovi izloženi u Muzeju grada Beograda u Resavskoj ulici i Muzeju primenjene umetnosti. U Domu vojske Srbije predstavljeni su prošlogodišnji dobitnici Velike nagrade, arhitekte Vasilije Milenković, Jelena Ivanović Vojvodić i Jelica Krstić, čije se viđenje „svetle budućnosti“ ovde anticipira kroz prezentaciju projekta Bigovo 3. Postavkom Tri ugla arhitekture, a zapravo nacrtima tri stambena objekta na crnogorskom primorju, autori pozivaju publiku na uživanje u mediteranskoj lakoći života, pa joj je „svetla budućnost“ već osigurana. I ostali umetnici, koji su svesno i namerno ušli u razradu pitanja futura, ponekad se bave prividom, dekonstruišući ga, i tako objektivnije sagledavaju ono što ih čeka, po rečima kustoskinje. U ponuđenim radovima ima i eskapizma – bega u neke bolje svetove, ali i želje za suočavanjem sa današnjim globalnim trendovima na geopolitičkoj sceni, i svim mogućim pogubnim posledicama ratova i drugih vrsta nasilja. „Svetla budućnost je i iščekivanje, maštanje, projekcija koja (kroz neka dela) stvarnost presvlači optimizmom, a u isto vreme predstavlja duh nesumnjive radosti koji je bio prisutan u vremenima revolucionarnih promena, koje su u umetnosti iznedrile niz avangardnih rešenja. Ipak, ne smemo izostaviti ni racio i iskustvenost, koji dovode u pitanje ’svetlu’ budućnost i nameću ideju o drugačijoj recepciji sveta koji nas okružuje. Upravo kod ovakvog percipiranja, podvlačimo liniju između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, koje biva tumačeno kroz hermeneutiku - neizostavnu tačku sagledavanja stvarnosti. Ideja ovogodišnjeg koncepta proširenog programa jeste uočavanje najrazličitijih estetika i misaonih procesa, koje su prioritetne u savremenom tumačenju umetnosti u najširem kontekstu - što bi drugim rečima značilo, težnji ka interdisciplinarnosti“, ističe Pavićević. Iz postavke možemo da naslutimo da su ponovna kreiranja „novog vremena“ moguća, i da unutar umetnosti ostaje prostor za inovativna sagledavanja kulture i vremena kojem pripadamo, dodaje ona. Ako krenemo od jednog od mesta dešavanja izložbe, Muzeja u Resavskoj, očigledan je entuzijazam kustoskinje da savlada ovaj prostor, u jednu ruku velelepan, pa dovoljno potentan da „proguta“ radove, a s druge strane ruiniran, i u željnom iščekivanju restauracije. „Veoma mi je poznat problem umetnika s izlagačkim prostorima, uključujući i prilagođavanje onih nenamenskih izložbenim zahtevima“, primećuje Pavićević. Zato nije ustuknula pred nekolicinom grafita na zidovima bivše vojne kasarne, već ih je (na jedvite jade) prekrila, dok se sa impozantnim gabaritom prostora izborila vešto ga pregrađujući. Zato redovna publika može da uoči razliku između situacije kada je umetnost talac ovog ambijenta, i kada je, kao sada, ambijent u službi umetnosti. I neki od radova čine da se na trenutak zaboravi „danas“ u svoj svojoj mračnoj konotaciji, ili bar da se oseti optimizam u smislu izlaza iz brojnih nevolja ovog vremena. Tako iz digitalne grafike Valentine Milošević Submerging into the bright future (Uranjajući u svetlu budućnost), čitamo nadu, sve iako samo deo lica žene na slici, a možda i autoportreta, viri iznad površine vode u koju je ostatak tela utonuo. Milošević kao da kaže da je ta nada ograničena odumiranjem refleksa za preživljavanjem, i kao da se pita ko će biti ta osoba ako ikad ispliva. Znamenje nade u svetlu budućnost, makar ona bila i posmrtna, svakako predstavlja vera u Boga, i njeno likovno izobraženje – ikona. Zato je tema ovogodišnje Majske izložbe pravi okvir za Jerusalimsku Bogorodicu Milice Kovačević, jer nas božja mati svojim mirom uverava da je sve u redu, i prema promisli Stvoritelja. Neki se još sećaju kovida, pa Nenad S. Lazić poručuje da se „ništa nije promenilo ovog leta“. Forma rada je plakat u čijem središtu je Lazićeva refleksija na antički portret začuđenog izraza lica. Ili je u tom pogledu već neverica što smo ostali isti, uprkos suočavanju sa masovnim smrtima? Pandemija, opet, ne mora da bude bolest protiv koje smo se borili, već i nacionalizmi, klerikalizmi, isključivost, nasilje.., što je na gledaocu da dopuni i proceni. Jelena Dugalić Milašinović o budućem razmišlja kroz prizmu ne tako davne nestašice šećera, koja nas kroz muku traganja za kojim kilogramom – može da prosvetli. Otud oreol na ovom portretu, dok je drugi, od upaljenih sijalica, rezultat mladalačkog prkosa. Sa te slike autorka šalje poruku: I šta mi možeš, ja svetlim! Takva, prikazana kao sveta ratnica, umetnica je umesto kopljem naoružana pištoljem na vodu, i opskrbljena – zlatnom ribicom. Uz pomoć ovog bića moguća su i čudesa, kao što je – blistava budućnost. Super filteri Ivanke Vane Prelević na prvi pogled govore o romantici, s obzirom na to da su na kesama za usisivač naslikani flamingosi. Ali, kako je Prelevićeva iz Crne Gore, poznavaoce tamošnjih prilika njen rad može da asocira na bivšu Solanu u Ulcinju. Prestanak rada ove fabrike pretio je da ugrozi kolonije ovih južnih ptica na mestu gde su samo došle da se odmore, pa ostale zbog povoljnih uslova. Sada im preti opasnost narušavanja veštački stvorenog ekosistema, pa se objekti Vane Prelević mogu shvatiti i u ključu „biti ili ne biti“. Za Nemanju Maraša budućnost je ikebana s mrtvačkom lobanjom kao postoljem, gde se iz nje izniklo cveće bori za prevlast lepotom. Radislav Filipović stvarnost vidi kao pikslu sa tri opuška koje ovekovečuje fotografijom. Savremeni kostimi Stanislave Sinđelić obiluju bojama i eklekticizmom stilova, što se savršeno uklapa sa nazivom njenog rada – Prostor nepostojećeg pejzaža. Jedro Jovana Babića, napravljeno mahom od tikve, negde hrli, premda nigde nema jedrilice, te je napor „platna“ da iskoristi snagu vetra praktično besmislen. Radom Agenda 2030 autori Sandra Malić i Stanko Crnobrnja tvrde da je zlo uvek isto dok menja samo imidže. Dokaz koji za to nude je karta sveta sa svuda raspoređenim portretićima Staljina. Ali, Staljina ima u raznim inkarnacijama i obličjima, od Kineza do „povampirenog“ Hitlera, što dosta govori o prirodi mračnih sila stacioniranih u čoveku. Odgovor Jaše Josimovića na datu temu su fotografije tri groblja – pravoslavno, katoličko i muslimansko. Poruku tih prizora – da smo i posle smrti podeljeni, šaljivim čini obrazloženje rada, saopšteno pri pristupu konkursu – da je autoru, s obzirom na zdravstveno stanje, smrt jedino što očekuje od budućnosti. Premda postavku čine glavni i nekolicina pratećih programa (izložba članova UPIDIV-a; autorska postavka „Svet kao volja i predstava“ istoričarki umetnosti Dragane Palavestre i Vesne Lakićević Pavićević - sa vrlo renomiranom selekcijom; autorski koncept „Svetla budućnost?“ istoričarke umetnosti Tatjane Orbović iz domena domaće animacije; autorska izložba istoričarke umetnosti Mirjane Bajić, koja posmatraču nudi inovacije u umetnosti na bazi ekologije autora iz Crne Gore), prelazi među njima su neprimetni, pa segmenti čine jedinstvenu celinu. Razlika ima samo u okviru pojedinačnih poetika, kao i onog na šta su umetnici usredsređeni – da li na svoju unutrašnjost, ili na društveno-političko okruženje, u kome lično opet ima značajnu ulogu. Jer, kako ćemo doživeti nešto, zavisi od svakog ponaosob. Različite poetike se negde sukobljavaju, a negde jedna drugoj raduju. Majsku izložbu koja traje do 3. juna, prati i stručni skup „Tačke susreta prošlosti, sadašnjosti i budućnosti“, kao i seminar „Prezentacija umetnika putem društvenih mreža“. Do zatvaranja majske smotre biće organizovani i četiri masterklasa, seminar na temu društvenih mreža, stručni skup Sekcije za kritiku, teoriju i istoriju umetnosti, pet sesija razgovora sa umetnicima i vođenje kroz izložbu (dijalog sa posetiocima) u Muzeju grada Beograda. Dragana Nikoletić