Lažni prijatelji i pravi Zoran

Kvalitet ljudskog materijala kod nas je jako loš. Balkan je nažalost, genetska deponija”, Vladimir Popović

U ubistvu premijera Zorana Đinđića na neposredan ili posredan način nisu do sada učestvovali Vladimir Popović Beba, Čedomir Jovanović, LJubiša Buha i Engleska obaveštajna služba, pokazali su najnoviji istraživački napori medijske kuće B-92. Vatikan nije učestvovao, mada je jedan član vlade ove godine primećen u blizini Sikstinske kapele gde je navodno boravio u svojstvu turiste i razgledao umetnička dela. Čitava priča o pravoj istini o ubistvu Đinđića, u kojem su prema Bebinom svedočenju učestvovali sadašnji premijer Koštunica, Vojska, Akademija, Crkva, ruska služba, američka administracija i još neidentifikovan broj atentatora, ukazuje kako se na reforme u Srbiji i glavnog simbola tih reformi okomila čitava Srbija inače nedostojna Evrope i demokratije, ali i svet kojem je reformska ideja u Srbiji užasno smetala. Ako bi se neko, u vreme monstruozne upotrebe Zorana Đinđića, usudio da njegovim navodnim prijateljima postavi sasvim jednostavno pitanje kako nisu ništa učinili da zaštite premijera ako su već imali toliko informacija o planovima za atentat, veoma lako bi dobio čin honorarnog saradnika zemunskog klana i plaćenika ovdašnjih narkodilera. O tome će pre ili kasnije biti reči na sudu. Za medije, međutim, ostaje pitanje uloga Đinđićevih prijatelja kojih se odriče njegova stranka i njegova porodica, ali se oni nikako ne odriču Đinđića. Šta je javnost u Srbiji mogla da sazna iz serije svedočenja Zorana Janjuševića, Gorana Petrovića, Vladimira Popovića?

Do sada je javnost imala pred sobom hiljade informacija koje su ukazivale na zvanične i nezvanične verzije istrage o ubistvu prvog demokratskog premijera. Televizijski iskaz bivšeg šefa Biroa za komunikacije je, međutim, dramatično pomerio granice dosadašnjeg shvatanja istrage i posledica ubistva - u njemu se do sada zvanično govorilo o “crvenim beretkama” i njihovim pozadinskim pomagačima okupljenim oko sadašnjeg premijera Vojislava Koštunice, ali i dramatičnim propustima u samoj istrazi koji bi ukazivali da najbliži saradnici nisu preduzeli apsolutno ništa da zaštite premijera, kao i da su čitavu istragu sveli na dvojicu narkodilera koju su nastradali pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima u Meljaku.

Prema svedočenju glavnog saradnika pokojnog premijera, kako ga je predstavio B-92, pokojni premijer je nekoliko puta razgovarao sa vođom surčinskog klana LJubišom Buhom Čumetom pre nego što je postao premijer, da bi posle stupanja na dužnost tu komunikaciju sa kriminalcima prepustio Bebi. Šef Biroa za komunikacije se takođe u slobodno vreme pretvarao u neku vrstu jednočlane kadrovske komisije za izbor šefa državne bezbednosti, što bi jednog dana moglo da pomogne ovdašnjim profesionalnim piscima tragikomedija ali sigurno ne bi pomoglo liku i delu prvog demokratskog premijera.

Zbog te renesansne sposobnosti, koja je veoma često najgrublje ugrožavala medijske slobode, Popović je pod veoma jasnim pritiskom zapadnih ambasadora izašao iz Đinđićevog delokruga. “Imao je opsesiju da proziva novine i novinare koji su pisali protiv Đinđića. Rekao sam mu da treba da zna da u demokratiji, vlada ne može da kontroliše medije i da je to vrlo loše. On to nije znao i zbog toga je pravio mnogo štete vladi”, kaže bivši američki ambasador Vilijem Montgomeri za “Večernje novosti”. Uostalom sam Beba Popović je na B92 insistirao da se “ne razume u ljudska prava”.

Čitava uzbudljiva ispovest nije donela nove optužbe protiv glavnog političkog neprijatelja, Vojislava Koštunice, jer je priča o antihaškom lobiju udruženom oko Koštunice već ispričana u stotinu verzija tokom i nakon vanrednog stanja. Ona je, izgleda, usmerena prema sadašnjim Đinđićevim naslednicima uz brutalno pitanje - kako možete da sarađujete sa Zoranovim ubicama? Ako bi se na ozbiljniji način analiziralo ono što pričaju navodni prijatelji, koje dugogodišnji Đinđićevi prijatelji opisuju kao saradnike koji su u jednom trenutku zaboravili čiji su zapravo saradnici, onda bi se shvatilo da je Zoran žrtva “genetskog otpada” koji se na karti sveta pronalazi pod imenom Srbija. Ta vrsta prezira prema narodu koji nije dorastao ni demokratiji, ni Evropi, ni savremenoj civilizaciji jeste jedinstvena za sve samoproglašene prijatelje pokojnog premijera, od Bebe, Čede, Sonje Biserko, Biljane Kovačević-Vučo do Verana Matića, ali svakako nije bila svojstvena samom Đinđiću.

Direktor RTS-a Aleksandar Tijanić kaže da je bio “svedok, pored stotine drugih ljudi, da Zoran i Beba nikada nisu bili prijatelji. To je bio odnos sultana i evnuha, zaduženog da brine o sultanovoj udobnosti. Sve što danas priča o Zoranu, način na koji se obrušio na Ružicu. Činjenica da mrtvog Zorana danas prijavljuje javnom tužiocu. pokazuje samo jednu stvar: on se sveti sultanu koji ga je bez razmišljanja odbacio kada je shvatio da je Beba, po sopstvenim rečima, predstavljao vezu između politike, mafije i policije. On je raskopao grob čoveku kojeg naziva prijateljem. Stepen normalnosti Srbije, to je moje pravilo, kaže - ako Beba postoji kao medijski ili politički faktor onda je Srbija bolesna i pod visokom temperaturom. U normalnoj Srbiji, niko normalan sam sebe, u petoj deceniji života ne naziva Bebom. Reč je, dakle, o pljačkašu grobova.”

Brojni i prilično pouzdani izvori iz Vlade Srbije ukazuju da je u jesen 2002. godine Đinđić odlučio da se distancira od najbližih saradnika koje nije mogla da podnese ni domaća ali ni strana javnost. Uviđajući da Zapad više nema razumevanja za neformalne veze sa reformistima iz podzemlja, koji jesu pomogli u rušenju Miloševića ali nisu nikako pomogli u izgradnji demokratskog društva, premijer se odlučuje na ozbiljan obračun sa kriminalom. Neki njegovi saradnici su možda imali teškoća da shvate tu neminovnost zbog čega više nisu imali ulogu značajnih saradnika. Đinđić počinje da se ozbiljno bavi Kosovom, Republikom Srpskom.

Jedan od osumnjičenih likova u “Insajderu”, Dobrica Ćosić opisuje u knjizi “Kosovo” susrete sa Đinđićem koji se vode u poslednjih nekoliko meseci premijerovog života. U njima se uglavnom razgovara o Kosovu, ali se kaže i pokoja reč o saradnicima i saveznicima u vladi. “Čanak je obična budala. Sa njim ćemo lako da se razračunamo”, govori Đinđić a zatim se prenosi pismo od 19.januara 2003.godine. “Dragi Dobrice, hvala ti na pošiljci i na podršci. Razmišljamo na vrlo sličan način. Nažalost, kao i tako često u našoj istoriji nema mnogo bistrih glava kada treba rešavati neprijatne probleme.”

U čuvenom svedočenju se, kao posebno iznenađenje, izdvaja napad na šefove BIA koji su izabrani posle smene Savića i Bracanovića, Mišu Milićevića i Gorana Živaljevića. Bebina nevolja je u tome što je te ljude lično izabrao pokojni premijer pod uslovom da nikome iz vlade ne dozvole upliv u njihove poslove.

Šta, dakle, nagoni navodne Đinđićeve prijatelje da ovih nedelja u medijima dele sopstvenu odgovornost sa pokojnikom, a krivicu za njegovu smrt raspodeljuju na sve koji se nalaze izvan njihovog poslovnog kruga? Povratak Jovice, Tadićeva kohabitacija sa Koštunicom ili neki sasvim nepoznati razlozi koji, izgleda, nemaju nikakve veze sa demokratijom, reformama i Đinđićem? Možda se radi o sasvim osmišljenoj akciji sprečavanja bilo kakve saradnje dva demokratska bloka i dovođenja radikala na vlast, što bi nevladinim organizacijama, medijima pod kontrolom surčinskih reformista i političarima odbačenim od genetske deponije, omogućilo izuzetno značajnu finansijsku infuziju? Možda se sve svodi na bitku za Đinđićevo nasleđe pri čemu DS, njegova porodica i Tadić ne deluju dovoljno ratoborno. To što je stranka popularnija nego ikada ranije, ne znači da će biti pošteđena udara jakobinaca kojima je uspeh na izborima uvek bio manje značajan nego uspeh na bankovnim računima? Zato bi Bebina priča mogla da posluži kao uvod u žestoki rat unutar Demokratske stranke. To nikako ne znači da će on i njegovi saborci pobediti, ali bi stranka mogla da izgubi.

Ko je pravi nosilac političkog nasleđa Zorana Đinđića? Aleksandar Vlahović Meni je prilično mučno da o tome pričam jer se danas Zoran Đinđić zloupotrebljava na sve moguće načine. O njegovom nasledniku je iluzorno govoriti jer je on bio politički gigant kakav ne samo da danas ne postoji već verovatno i dugo neće postojati. Kao što nemam dilemu da pojedinačno niko ne može da se meri sa Zoranom Đinđićem tako nemam dilemu da Demokratska stranka danas vodi politiku Zorana Đinđića. Politiku menjanja Srbije u svakom pogledu. LJiljana Baćević Kao ličnost Zoran Đinđić je praktično nezamenjiv. To je bio jedan osoben, originalan sklop i danas ne vidim osobu koja bi se mogla smatrati njegovim naslednikom. Niti takvu osobu možemo očekivati. Zoran Đinđić zbog prirode posla koji je obavljao nije mogao za života da računa na neku popularnost. NJegova naknadna popularnost je fenomen koji se širi otkad je Đinđić ubijen. On je danas postao zaštitni znak koji svako ko se bavi politikom, a na nekim je proreformskim pozicijama, želi da ima kao svoj. Ali, niko ga još nema mada mnogi pretenduju na njega. S tim što je, ako govorimo o Đinđićevim programskim načelima, njima mnogo bliža Demokratska stranka Borisa Tadića, a ako govorimo o metodama rada - grupa okupljena oko Čedomira Jovanovića. Marko Vidojković Ne postoji naslednik Zorana Đinđića. S obzirom na to ko je i šta je Đinđić bio, naslednika ne treba ni tražiti. Na parlamentarnoj sceni ne vidim nijednu stranku koja nastavlja politiku Zorana Đinđića, mada postoje ljudi koji govore o onom suštinskom, kao što je to radio Đinđić. Jedan od njih je i Čedomir Jovanović. I zato je ovo društvo, baš kao i nekad Zorana, danas odbacilo Čedomira. Aleksandar Vulin Ovaj intervju Bebe Popovića najbolje razotkriva prirodu Đinđićeve vladavine, u kojoj su razni sumnjivi ljudi bez ikakve funkcije u vladi donosili bitne odluke, prisluškivali političke protivnike, radili praktično šta im se htelo. Bez obzira na ove sadašnje ostavinske rasprave, to negativno nasleđe Đinđićeve vladavine pripada Demokratskoj stranci i to su i birači potvrdili na izborima. NJihove međusobne staljinističke borbe su sasvim nebitna stvar i to samo govori o tome koliko je ta stranka zapravo demokratska. Biljana Kovačević-Vučo Od ubistva Zorana Đinđića nastao je vakuum. Ne postoji ličnost koja će da pokrene napred, koja će da sprovodi reforme. Ipak, ovaj intervju Bebe Popovića daje nadu jer je on potpuno ogolio situaciju i po reakcijama ljudi vidim da je situacija zrela da se stvori taj novi pokret koji je alternativa svemu onome što imamo na političkoj sceni. Dragan Kopčalić Smatram da je pitanje pogrešno jer imate razliku između onoga što je on hteo i onoga što je ostvario, odnosno stigao da uradi. Ako govorimo o onome šta je on hteo, veoma smo daleko od odgovora na pitanje ko nastavlja njegovu politiku. Ako govorimo o onome što je ostvario, tu bi kao naslednici mogli da figuriraju delom današnja Demokratska stranka a delom ove razne grupe ljudi koje se pozivaju na Zorana. U skladu sa opštim nemoralom u Srbiji očekujem da će se nastaviti to prisvajanje politike Zorana Đinđića. Ipak, treba reći da je Zoran imao zaokružen politički lik koji su karakterisale mnoge pozitivne osobine ali, nažalost, većina ljudi koji se pozivaju na njega sledi samo njegove negativne osobine. Jožef Kasa Veoma teško je proceniti. Mislim da je Demokratska stranka uveliko napustila kurs Zorana Đinđića. Ipak, smatram da među bivšim Đinđićevim bliskim saradnicima ima ljudi koji su spremni da nastave putem na kojem smo bili a kojim nas je vodio Zoran. Mislim da je povratak na taj put neminovnost. Slobodan Antonić Nema naslednika jer je Đinđić bio osobeni spoj političke ideje i strasti, pre svega strasti za moć. A to danas niko nema objedinjeno. Grupa oko Borisa Tadića ima ozbiljnu ideju ali nema tu strast, a grupa oko Čede Jovanovića, Bebe Popovića ima jaku izraženu strast ali nema ozbiljnu političku ideju. A ne možete uspeti ako nemate i jedno i drugo. Srđan Šaper Demokratska stranka je naslednik politike Zorana Đinđića. General Aco Tomić, bivši načelnik Vojne službe bezbednosti Amaterska izvedba - Po mom ubeđenju, Beba Popović nije rekao ništa novo. Samo mu je to neko dobro upakovao ali je on to ipak amaterski izveo. Napad na Vojsku, Crkvu i Akademiju nije slučajan jer te institucije predstavljaju fundamentalne vrednosti ovog naroda i države, koje očito treba još rušiti. Moguće je da celo njegovo svedočenje znači reaktiviranje nekih od optužnica iz “Sablje”- moje, ili one protiv Borislava Mikerevića. Da li se u svemu krije neki novi Račak, “pomoć” u rešavanju statusa Kosmeta, otvaranje pitanja Sandžaka ili Vojvodine, videćemo. Ja vidim i nešto pozitivno: biće da smo još dovoljno jaki i zanimljivi za lomljenje. General Branko Krga, bivši načelnik Generalštaba Vojske SCG Same nebuloze - Bebini napadi na Vojsku su potpuno besmisleni i siguran sam da će se u procesu pred Specijalnim sudom to pokazati. Uostalom, na sve njegove navode bi trebalo da reaguje tužilac. A što se tiče onoga što je rekao o meni i predsedniku Tadiću, to nema nikakve veze sa činjenicama. Sve same nebuloze. Zašto bi mene Tadić štitio - nisam ja prestupnik. A ne verujem ni da bi on sam to hteo.