Narodni neprijatelj

Ne, ovde nije reč o Ibzenovom Neprijatelju naroda, drami koja u centar pažnje stavlja pojedinca - dr Stokmena, koji se pobunio protiv trajnog uništavanja banjskog lečilišta, na kome je zasnovana ekonomija jednog malog grada. Ovde je reč o Vučićevom Narodnom neprijatelju, kako glasi ime tviter-profila na kome je nedavno objavljen najnoviji video-rad savremene srpske vizuelne umetnosti – lista za odstrel glumaca, koja je najverovatnije podržana na nedavno objavljenom konkursu Ministarstva kulture, u okviru sektora za podršku scenskim i vizuelnim umetnostima. Da je drugačije, onda bi se ministarka kulture Maja Gojković već oglasila povodom objave ovog sramnog videa. Šta znamo o Narodnom neprijatelju? I malo i mnogo. Pre svega, on je tipični predstavnik zavisne umetničke scene u Srbiji (ZUCS), kojoj pripada srcem, dušom, zlo-etikom i budžetom. Ovaj izvođač umetničkih radova bavi se budget artom i targeting artom, nikako i street artom jer „ulica nikada dobro nije donela“. Stoga predstavlja paradigmu naprednjačke savremene umetnosti, štedi povlašćenu klasu, napada radničku klasu i etiketira je kao „neprijatelja države i poretka“. NJegova retorika je zapaljiva, slična onoj s početka devedesetih godina, najviše podseća na lidere radikala, samo sa naglašenom sklonošću ka vizualizaciji. Neprijatelj naroda se predstavlja kao revizor javnog budžeta. Zanimaju ga pre svega sredstva kojima se plaća rad onih umetnika koji su se izjasnili kao kritičari režima i režimskih medija. U tom smislu, ovo je neka vrsta društvene korekcije institucija, koja će život i rad režima učiniti udobnijim a zagorčaće živote svima onima koji rade na berzi poslova u kulturi, koju režim smatra svojim osnovnim mehanizmom za ucenjivanje i ponižavanje umetnika. Rad ovakvog zavisnog umetnika stoga može biti samo bogato nagrađen iz istih onih izvora koji se osporavaju kada je u pitanju neposlušni glumački svet. Ideologija Narodnog neprijatelja podrazumeva da jedan umetnik u državi koja se zasniva na autokratskom upravljanju, nepravdi, korumpiranoj eliti, klijentelističkoj ekonomiji, ne može biti slobodan sve dok igra u pozorištu, na filmu, niti u bilo kom ostvarenju koje je podržano iz javnog budžeta. (Kažemo – javnog, a podrazumeva se da je predsednikov!) Dakle, može samo da ćuti, odnosno da izgovara rečenice iz već cenzurisanog scenarija. U suprotnom – biće javno objavljena imena, etiketirana kao lista izdajnika, koja zaslužuje svaki vid odmazde, a pre svega ukidanje sredstava za život i rad. Preporuka je ista ona koju već dugo sa skupštinske govornice upućuju predstavnici režima: Tražite sebi drugu zemlju! Video-spot, izrazito primitivne produkcije, ali zato dovoljno plaćen i zapraćen, kandiduje se za listu beščašća koja je poslednjih dana sve duža u Srbiji. Narodni neprijatelj se ponosi svojim radom, on je jedan od onih koji je nekada davno tražio dve dange na čelu umesto jedne, a danas je tu da svakome udari žig, kao što je javno obeležio lica pedesetak renomiranih glumaca različitih generacija, ponudivši ih falangističkom delu SNS-scene na sapomosluženje. Neki od glumaca već doživljavaju neprijatnosti na ulici, stižu im otvorene pretnje, preti se porodicama. Kada bi se radio foto-robot Narodnog neprijatelja, on bi svakako išao u pravcu rekonstrukcije osebujnog vokabulara poslanice Sandre Božić, mizerije jednog Nebojše Bakareca, logoreičnosti Milenka Jovanova, podmuklosti Nataše Jovanović. A kada je dizajn u pitanju, on je po svemu zadrugarskog tipa, nastao fuzijom Informera i Pinka. Narodni neprijatelj ne mari za detalje, njemu je bitna suština, a ona glasi: Ko živi i radi u Srbiji, ima da čini onako kako kaže njegov mentor, odnosno Aleksandar Vučić. Isti onaj koji je pre nekoliko dana sedeo na svadbi sina svog mentora Vojislava Šešelja i uživao u četničkom repertoaru – od Topole pa do vojvode Đujića. Ako se neko pita zbog čega višedecenijska kulturna politika Srbije radije bira Vučićevog Narodnog neprijatelja nego Ibzenovog Neprijatelja naroda, možda bi trebalo da pogleda snimke sa Šešeljeve svadbe, koji ovih dana kruže na mreži. Kada se to vidi, može se shvatiti zbog čega su glumci i umetnici suvišni u takvom društvu, koje mirno pijucka i priseća se dobrih starih četničkih dana, dok njihove crne trojke hodaju ulicama i presreću glumce koji su podržali protest „Srbija protiv nasilja“.