Šetači početnici

Čoveku od četrdeset godina velika je radost zaključak da je još mlad. Svakoj tezi o homo sapijensu, međutim, odmah sledi snažna antiteza - četrdesetogodišnjaku je isti zaključak velika nesreća ako je do njega došao na protestima. Na ulici nema bega od krštenice, sredovečne pobune nemaju mnogo izgleda za uspeh, guše ih manjak poleta i višak briga, i ako će četrdesetogodišnjak negde priznati da mu je potrebna mlađa radna snaga, priznaće na demonstracijama. Tri snažna a sukobljena dojma - da je prolazan, da su mu mladi neophodni i da ih ne razume - navešće našeg pobunjenog junaka na to da o mlađariji menja stav na dnevnom nivou, od povika da moramo da se borimo za našu decu do pomisli da toj deci treba izbušiti ozon, da im ništa ne ostane, što bi rekao jedan samonikli beogradski filozof. Ukratko, koliko god se mladih pojavilo na protestima, zadovoljni nismo nikada. I uglavnom se ne pitamo da li im ishodi srpskih pobuna u prethodnih trideset godina daju ikakav podsticaj da u njima učestvuju. No povrh svih drugih zanimljivosti na beogradskim ulicama, na njima za sada gledamo i veliko generacijsko pomirenje, jer i hronična zakerala mahom priznaju da mladih lica u gužvi ima više nego ranije. Eno ih sve sa indeksima i đačkim knjižicama u džepovima, a ni parole im nisu loše. Nose veliku zastavu sa porukom „Promena sistema“. Tako je - promena sistema, a ne samo režima, ako hoćemo da se na sledećoj pobuni iko pojavi. Jedna devojka plakatom viče „Ako nema pravde za narod, neka ne bude mira za vlast“. Nije izvesno da je meksički revolucionar Emilijano Zapata zaista to rekao ili zapisao, ali neupitno je da povik valja. Druga mlada dama kartonom podseća da „Apsolutna vlast znači apsolutnu odgovornost“. Ta je parola možda i najbolja, jer je konačan odgovor na svaki pokušaj vlasti da se opravda. Sve se to moglo pročitati iz mladih ruku u petak, kada je i student istorije Vanja Đurđić pobrao silne aplauze na bini pred Skupštinom. Srednjoškolci su naklon zaslužili još u maju, kada su đaci Prve beogradske gimnazije osmislili jedanaest predloga za prosvećivanje srpske prosvete. Nije tu bitno kakvi su im predlozi, već sama činjenica da ih imaju. Prvi sagovornik NIN-a, Milorad, beogradski je student. Protestovao je i 2020, ali možda će o zločinu u školi „Vladislav Ribnikar“ jednog dana govoriti kao o ličnoj raskrsnici. „Sada već čuvena scena, u kojoj žandarmerija bije ljude u parku, pre tri godine je kod mnogo ljudi probudila gnev. Režim sada konstantno budi gnev, svakim potezom, svakom izjavom, svakim pokušajem da protest omalovaži, i mislim da će mu se to jako obiti o glavu. Vlast radi na masovnom zaglupljivanju, i oko nas jesu zombiji, ali dogodila se tragedija pred kojom nije moguće žmuriti. I odmah je pretvorena u sprdnju. Prvo su to uradili novinari-lešinari, koji su vazda bili za režim. Pročitao sam tri vesti, i prevrnuo mi se želudac. Znam devojku koja je mlađa od mene, i koja je o toj tragediji napisala dvanaest tekstova, a u svakome je bio senzacionalan superlativ poput ’najpotresnije ispovesti’. Dosta mojih drugara su Vračarci, išli su u ’Vladislav Ribnikar’. Jedan od njih je izgubio sestru. Na sahrani je bilo 15 objektiva, 25 novinara, i moraš jednostavno da se upitaš gde će nam duša.“ Milorad nije otišao na prvi „Protest protiv nasilja“. Hteo je prvo da smiri utiske. Potom je postao redovan. „Internet aktivizam je nikad jači, ali to za mene nije čak ni vid otpora. To je totalna beda dok se ne radi nešto konkretno, na ulici. Ima naravno i mladih koji su još inertniji - dobro im je dok imaju trave, igraju basket u kraju i povremeno skupe neki dinar da odu na splav. Ali ima i ’dobre dece’, baš dece, koja se trude u progresivnom smeru. Klinci iz Prve beogradske gimnazije su sastavili dobar apel, koji mi se čini smislenijim od zahteva opozicije. Ovi protesti mi jesu dali nadu. Koga god sam pozvao pred treći protest, rekao je da ide. Sve je to super, ali nisam siguran dokle seže zainteresovanost, dokle će ti ljudi imati strpljenja da samo šetaju. I u mojoj generaciji se gnev skuplja dugo. Primera radi, kada sam bio u srednjoj školi, direktorka nam nije dopustila da napravimo humanitarni fudbalski turnir za devojčicu koja je bila na dijalizi. Nije imala direktivu da joj kaže da li se to sme, pa je zaključala školsko dvorište. Karantin zbog kovida je trajao nekoliko meseci, pa je onako kulminirao. Kako će da kulminira nešto što traje jedanaest godina? Jedanaest godina radi spin mašinerija, jedanaest godina traje pokušaj zaglupljivanja.“ Čini se da taj pokušaj kod naših omladinaca ipak nije uspeo. Čujmo ih ponovo kada govore o obrazovanju, o kome tvrdimo da ih ne zanima, baš kao što svaka generacija tvrdi o naslednicima. „I u mojoj osnovnoj i u mojoj srednjoj školi psiholozi su bili ljudi konzervativnih razmišljanja, koji su u te škole išli pre 40 godina. Zar nije logično da školski psiholog bude neko ko je psihologiju tek završio? On je i sam bio klinac pre samo nekoliko godina, on može da shvati ljude koji stasavaju, i njega možeš da gledaš kao nešto različito od babaroge. Sa druge strane, razumem da takvi ljudi ne žele da rade u školama jer su plate bedne. Država nema pare? Znam ljude kojima je nuđeno minimum pet hiljada da odu na kontramiting. Država, dakle, ima da ti da pet hiljada da se prošetaš do Skupštine, da vičeš ’Aco, Srbine’, a nema za platu školskog psihologa“, sarkastično zaključuje Milorad. Reforma obrazovnog sistema je prva tačka i na spisku zahteva novosadske studentkinje Jovane Milešev. „Nisam dovoljno stručna da mogu da tvrdim da iz obrazovanja sve proističe, ali svako ko će kasnije kreirati društvo, svaki predsednik i ministar, prolazi kroz taj sistem, a pitanje je kakav iz njega izlazi. Profesorima i nastavnicima mora da se vrati autoritet, dostojanstvo koje su ranije imali. Sada uče decu koja hoće da uče, a ako deca to neće oni nemaju ’pravo glasa’, i to je strašno.“ I Jovana, poput Milorada, demontira površnu tezu po kojoj su mladi društvenu aktivnost uokvirili internetom - što bi identičnom argumentacijom moglo da se ustanovi i o veteranima. „Imam mlađu sestru, i već zbog nje želim da u ovoj zemlji bude bolje, a to nećemo uspeti ako budemo sedeli kod kuća i kritikovali na internetu umesto da izađemo kada je lepo vreme za šetnju. Mislim da smo nacija koja je navikla da mnogo trpi. I moji vršnjaci i ja već smo navikli da prihvatamo ćutke, da se kroz mnogo šta prosto proguramo, ali dve nedavne tragedije su bile kap koja je prelila čašu.“ Kada je Jovana Milešev unosila prve upise u protestnu biografiju, i sama je mislila da je angažovana omladina retkost. Brzo je promenila mišljenje. „Mladi koriste indeks kao pasoš, i svaki broj mladih koji izađe - a svaki put je sve veći - treba da nam bude dovoljan, a ne izgovor za prozivanje. Stariji su izgradili živote, imaju poslove i završene škole, a mi škole tek završavamo, i uvek se pitamo šta ćemo dalje. Ako nismo u stranci, verovatno nećemo imati posao, a pitanje je ko je spreman da nakrivi svoja moralna načela. I mladi ih imaju.“ Imaju i znanja o našim slavnim devedesetima, pa nema smisla da ih farbamo. Rezultate naših pobuna svakako vide, pa možemo samo da im poželimo da budu uspešniji. „Vidim nešto što je mnogo drugačije od prethodnih protesta. Imam prijatelje koji ne prate politiku, koji zaista nisu društveno aktivni. Kada su i oni počeli da govore o protestima, o broju učesnika, to mi je bio znak da se nešto dešava. Nisam dete devedesetih, ali mislim da se u ponašanju vladajućih tada i sada provlače isti detalji, ista nervoza. Način na koji ovi sadašnji drhte, daje nadu da će se nešto promeniti.“ Marko Lovrić