Sistematsko zanemarivanje bezbednosti đaka

Prevremeni raspust omogućiće roditeljima, deci i rukovodstvima škola da privremeno skinu s dnevnog reda brigu o bezbednosti dece, ali će otvoriti i prostor da se ova oblast temeljno popravi. Dosadašnji odgovor škola na učestale pretnje o postavljanju bombi (za sada lažne, na sreću) bio je neodgovarajući, iako im je zakonodavni okvir još prošle godine otvorio vrata da izrade procedure za različite krizne situacije. Pre par nedelja, nekoliko desetina roditelja protestovalo je ispred OŠ „Prva vojvođanska brigada“ u Novom Sadu zbog propusta pri evakuaciji prilikom lažne dojave o bombi. Nakon što je škola ispražnjena, jedna devojčica je ostala u učionici za produženi boravak, čime je napravljen ozbiljan propust prilikom evakuacije. Ni posle godinu dana i stotina lažnih dojava, škole nisu ozbiljno shvatile neophodnost izrade protokola i procedura za postupanje u slučaju vanrednih događaja, iako im je to zakonska obaveza. Ovo s jedne strane izaziva zabrinutost roditelja, školskog osoblja i samih đaka, a sa druge u pitanje dovodi efikasnost institucionalnog odgovora. Na sreću, skoro sve dosadašnje dojave su se desile pre početka nastave, tako da u školama zapravo i nije bilo đaka te je mogućnost za propuste automatski bila smanjena. Međutim, usled nepostojanja protokola i procedura i marginalizovanja pitanja bezbednosti, možemo samo pretpostaviti na koji način bi škole organizovale evakuaciju u slučaju da dođe do dojave bombe u trenutku održavanja nastave. Šta nalaže zakonska regulativa, a kako je u praksi? Pitanje bezbednosti u školama regulisano je Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Prema čl. 108 ovog Zakona, obaveza je obrazovne ustanove da donese akt kojim će propisati mere, način i postupak zaštite i bezbednosti dece za vreme boravka u ustanovi i to u saradnji sa nadležnim organom jedinice lokalne samouprave iz čijeg budžeta se obezbeđuju sredstva za zaštitu i bezbednost dece i učenika (čl. 189). Način izrade i struktura akta propisani su Uputstvom za izradu, kojim ustanove obrazovanja i vaspitanja propisuju mere, način i postupak zaštite i bezbednosti dece i učenika, a koje je doneo bivši ministar prosvete Branko Ružić, juna 2022. Uzimajući u obzir da je prostor za uređenje i poboljšanje postupanja u ovim situacijama već dostupan, moramo se zapitati zašto još uvek nisu preduzeti adekvatni koraci. Nejasno je zašto škole još uvek nisu izradile zakonski obavezan akt, kada sredstva već postoje. Da stvar bude još ozbiljnija, prilikom izrade ovog akta neophodno je uključiti i druge aktere, odnosno zatražiti i mišljenje učeničkog parlamenta i Saveta roditelja. Skorašnje istraživanje organizacije Helvetas iz 2021. pokazuje da čak 70 odsto ispitanika koji su i članovi saveta roditelja ističe da je bezbednost dece najvažnije pitanje kojim bi više želeli da se bave. Praksa pokazuje da je posredi površno sagledavanje bezbednosnog problema od strane rukovodstva obrazovno-vaspitnih ustanova. Kako su škole shvatile ovaj zadatak? I pored stotina pretnji i narušavanja osećaja bezbednosti, pored zakonskih obaveza i zaprećenih kazni, pored mogućnosti nabavke sredstava i detaljnog Uputstva za izradu akta, odnosno mogućnosti angažovanja eksternih eksperata, veliki deo škola u Srbiji odlučio je da mere bezbednosti i zaštite đaka svede na copy-paste praksu. Nije potreban preveliki napor da se shvati da je posredi sistematsko zanemarivanje pitanja bezbednosti đaka. Premda je zakonodavac predvideo prekršajne novčane kazne od 100.000 do milion dinara ukoliko se ne izradi akt, škole su pronašle solomonsko rešenje izradivši Pravilnik o merama, načinu i postupku zaštite i bezbednosti učenika za vreme boravka u školi i svih aktivnosti koje organizuje, a koji uglavnom sadrži uopštene odredbe kako bi se zadovoljila forma. Jednostavnim pretraživanjem sajtova škola lako se može utvrditi da svi pravilnici liče jedan na drugi, bez kriterijuma koji su propisani pomenutim uputstvom. Pravilnici uglavnom sadrže odredbe Uputstva - da deca imaju pravo na zaštitu u školi i u školskom dvorištu, ili pravo na zaštitu od elementarnih nepogoda, dok ni u jednom pravilniku ne postoje jasno definisana pravila za postupanje u slučaju pretnje, odnosno sumnje na postojanje druge opasnosti po bezbednost dece i učenika (tačka 7, stav 21 Uputstva). Ovakav Pravilnik na svojim zvaničnim sajtovima imaju i OŠ „Vladislav Ribnikar“ i OŠ „Prva vojvođanska brigada“ u Novom Sadu. Šta možemo da naučimo od drugih? Tragičan događaj u „Ribnikaru“ još više naglašava potrebu za unapređenjem bezbednosti vaspitno-obrazovnih ustanova. Ovakav i slični incidenti bili su prekretnica u reformi bezbednosne klime u skandinavskim školskim sistemima, o čemu postoje brojna istraživanja koja je sprovodio Fakultet bezbednosti Univerziteta u Beogradu u okviru projekta Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, pod nazivom Modeli unapređenja bezbednosti u obrazovnim ustanovama. Kako se navodi u jednom od radova, iskustvo skandinavskih država pokazuje da je ključni faktor za unapređenje bezbednosti jačanje bezbednosne kulture, koja se ogleda u posvećenosti sistema i menadžmenta škole da promovišu pozitivne stavove o bezbednosti osoblja i učenika. Iako su mnoge škole u Švedskoj uvele kamere i pojačale mere kontrole pristupa nakon incidenata, veliki broj škola radi na razvijaju modernih sistema komunikacija, promociji zdravih životnih stilova ili kreiranja smernica za mlade, prevazilazeći tradicionalni pristup restriktivnih mera bezbednosti. Šta dalje? Bez ikakve sumnje, škole treba da budu opremljene adekvatnim sistemima zaštite. Ipak, restriktivan način unapređenja bezbednosti može samo kratkoročno rešiti problem. Time što će jedna škola biti pretvorena u tvrđavu preplavljenu kamerama i naoružanim policajcima neće se rešiti bezbednosni problemi koji dugi niz godina tište obrazovni sistem – vršnjačko i digitalno nasilje, prisustvo narkotika, dojave o bombama, a sada i masovna ubistva. Pooštravanjem bezbednosnih mera dodatno bi se degradiralo ono što škola treba da razvija i promoviše kod dece – socijalizacija, interakcija, poštovanje i individualni razvoj. Pored stručnih znanja, ono što nedostaje i na čemu sistem i menadžment obrazovno-vaspitnih ustanova treba da rade je prioritizacija bezbednosnih problema, kreiranje pozitivne školske klime i podizanje bezbednosne kulture đaka, nastavnika i osoblja, kao i adekvatno procenjivanje bezbednosnih rizika i planiranje mera za njihovo otklanjanje. Kako bi se identifikovanim rizicima adekvatno upravljalo, škole treba da rade i na edukaciji đaka, roditelja i osoblja o postupanju u slučaju bezbednosnih incidenata. Tek što se sistem obrazovanja prilagodio na postkovid uslove i normalizovao rad škola, usledio je niz ozbiljnih slučajeva vršnjačkog nasilja, a potom i jedan tragičan događaj koji je prodrmao čitavo društvo. Možda je tragični događaj iz „Ribnikara“ bio okidač za masovne proteste, ali je dugogodišnja klima nepoverenja i nasilja u društvu jedan od glavnih motivatora protesta koja generiše potrebu društva da iskaže neslaganje i borbu protiv atmosfere nasilja. S obzirom na to da je Vlada na inicijativu predsednika proglasila kraj školske godine, jedno je, nažalost, sigurno – ukidanjem škole deca će biti bezbednija. Za to vreme, sistem obrazovanja treba da shvati ozbiljnost situacije, iskoristi postojeće i već testirane modele dobre prakse i da ih prilagodi specifičnostima sredine i okolnostima, a sve u cilju zaštite dece i kreiranja bezbednog školskog dizajna, prevazilazeći nagomilano nepoverenje i nasilje. Filip Stojanović istraživač Centra za istraživanje javnih politika