Krunisanje na Nadalovom dvoru

Za NIN iz Pariza Ćao, ćao, javlja nam se tačno šest minuta pre izlaska na teren, dok smo čekali lift da zauzmemo mesta na Rod Lejver areni. Tapka loptice, govor tela opušten, mimika kao pred laganu šetnju sa prijateljima. Za koji minut, izaći će na teren i samleti Rodžera Federera u polufinalu Australijan opena 2016. godine. Na putu ka istorijskoj pobedi u nedelju na Rolan Garosu, Đoković nam je rekao da „50 odsto posla obavi pred meč“, a meni se pred očima stvorila upravo ta slika iz Melburna 2016. Od ranog detinjstva bio je teniser – da, teniser – koji ništa ne prepušta slučaju, i to mu je omogućilo da savlada sve vrste izazova. Nedostatak sponzora i stabilnog finansiranja u fazi igračkog razvoja. Problemi s disanjem u ranoj etapi profesionalne karijere. Nemogućnost da se skoro tri godine probije duopol Rodžer Federer - Rafael Nadal. Operacija lakta. Diskvalifikacija sa Ju-Es opena. Deportovanje iz Australije. Svaka od tih tačaka bila je složena na svoj način, za potonje tri su mu mnogi predviđali i kraj onih najvećih aspiracija, ali Đoković se svaki put vraćao još jači, još spremniji, još stabilniji, još gladniji – crpeći energiju iz rezervoara koji nama smrtnicima nisu dostupni. Uz sve trofeje, najveća zaostavština koju će ostaviti tenisu jesu njegova posvećenost i profesionalizam koje je podigao na neslućeni nivo u svakom danu i svakom aspektu života. Ne tako davno, početkom 21. veka, mislilo se da rekord velikog Pita Samprasa nikada neće biti srušen. NJegov najveći rival Andre Agasi bio je teniska ikona i jedan od retkih koji je osvojio sva četiri najveća turnira. Danas, Đoković ima više grend slem titula (23) nego njih dvojica zajedno (22). I oni najuporniji, koji su godinama odbijali da odaju Đokoviću priznanje shodno njegovim uspesima, više realnost ne mogu da ignorišu. Uz retke izuzetke koji su više za podsmeh no za ozbiljnu raspravu, vidi se to i po tekstovima inostranih medija u danima posle Đokovićevog pehara u Parizu. Čak i u španskim – dnevnik As i Vangvardija donose iste naslove „Đoković – najveći“, dok u Marki stoji „23 – Đoković na vrhu“. Osim što je pretekao Nadala, na putu do titule srušio je u polufinalu i novo špansko čudo Karlosa Alkaraza, kojeg su mnogi smatrali favoritom. Ipak, 20-godišnjak koji je po stilu igre amalgam Đokovića, Federera i Nadala nije izdržao pritisak velikana s druge strane mreže, pa je poslednja dva seta statirao slomljen grčevima i Novak je slavio 6:3, 5:7, 6:1, 6:1. „Grčeve je izazvao Novak, i samo Novak. Ogromna je razlika u načinu na koji se Novak kreće, čak i kada je iscrpljen, i Alkarazovog kretanja. Novak je razotkrio njegovu slabost. Siguran sam da je stres jedan od uzroka“, reći će sedmostruki grend slem šampion Mats Vilander, a nešto kasnije će i Alkaraz potvrditi šta znači Đokovićeva aura: „Postojala je velika tenzija zbog meča. Počeo sam jako nervozno, a igrali smo dva intenzivna seta – dobre i teške razmene, drop-šotovi, sprintovi… Nije lako igrati s Novakom, legendom našeg sporta. Ako neko kaže da nije nervozan kad treba na teren sa Đokovićem, taj laže.“ Za objektivne, dileme nije bilo ni pre pobede nad Kasperom Rudom u finalu Rolan Garosa, ali njome je Novak zacementirao raspravu o najvećem svih vremena. Ne samo što ima 23 najveće titule, jednu više od Nadala i tri više od Federera, već je postao jedini u istoriji sa barem tri trofeja na svakom slemu. „Tačno je da sam se oduvek poredio sa Nadalom i Federerom, oni su najveći rivali u mojoj karijeri“, objašnjava Đoković u posebno skrojenom duksu sa brojem 23 na grudima, peharom ispred sebe i spokojnim izrazom lica: „Definisali su me kao tenisera i na neki način su doprineli svim uspesima koje sam ostvario – bezbrojne sate sam proveo u razmišljanjima i analiziranju onoga što je potrebno da bih njih pobedio na najvećoj sceni. Često su mi oni okupirali misli u poslednjih petnaest godina i neverovatno je saznanje da sam ispred njih po broju slemova.“ Nadal je triput u karijeri izgubio na Rolan Garosu, od toga dvaput od Đokovića, a Španac nikad nije uspeo da savlada Novaka u njegovoj teniskoj kući, u Melburnu. Na Vimbldonu, čiji se Centralni stadion često naziva Federerovom dnevnom sobom, Đoković ga je tri puta pobedio u finalima. Konačno, Novak je jedini u istoriji tenisa koji je istovremeno držao sva četiri najveća trofeja u rukama na tri različite podloge, tzv. Nole slem. „To je čudesan uspeh, ali se ne spominje tako često, što nije u redu. Iz igračkog ugla – posedovati sva četiri slema u istom momentu skoro je nemoguće”, kaže Andrej Medvedev, vicešampion Rolan Garosa iz 1999. Masters titule, druge po važnosti u svetu tenisa, takođe neprikosnoveno pripadaju Đokoviću – ima ih ukupno 38, dve više od Nadala i deset više od Federera. Ne samo to, već je Novak osvajao sve turnire iz te kategorije, tzv. zlatni masters, i to dvaput, dok Nadal i Federer nisu nijednom – Rafi nedostaju Majami, Šangaj i Bersi (pariski masters), a Federeru Monte Karlo i Rim. Takođe, na ATP završnom mastersu, koji nosi najviše bodova posle slemova i koji okuplja osmoricu najboljih u godini, Đoković i Federer su slavili po šest puta, a Nadal nijednom. „Ako moram da izdvojim nešto što me definiše, to je sposobnost prilagođavanja – protivniku, uslovima, svemu“, reći će Novak i setiti se svojih teniskih roditelja Jelene Genčić i Nikole Pilića: „Konstantno su me terali da igram u svakakvim uslovima – i po mraku i po najvećem suncu, da pokušaju da repliciraju ono što će se događati u mojoj karijeri. Uveren sam da sam zbog takve vrste treninga uspeo da razvijem sposobnost da budem kompletan igrač u svim uslovima.“ U svetu tenisa, gde se turniri smenjuju svake nedelje i gde je pauza između sezona skoro nepostojeća, postoji rizik da se iz vida izgubi šira slika. Dugotrajnost je jedna od najpotcenjenijih osobina velikana, a za nju nema efektnije ilustracije od vremena provedenog na vrhu. U 37. godini života, kada je većina tenisera u penziji ili joj se ubrzano približava, Đoković se ove nedelje vratio na prvo mesto na svetu. To je toliko „stara vest“ da nije zavredila niti jedno pitanje na konferenciji za medije posle titule u Parizu, a verujte, taj podvig je sve samo ne uobičajen. Sve je počelo posle Vimbldona 2011. godine i onim dočekom u Beogradu pred više desetina hiljada ljudi, kad je prvi put seo na presto. Ova sedmica je Đokoviću 388. na čelu ATP liste, a i čarobnih 400 je realno u toj Novakovoj trci sa samim sobom. Federer je sa 310 na drugom mestu, Sampras treći sa 286, Ivan Lendl četvrti sa 270, DŽimi Konors peti sa 268, a Nadal šesti sa 209. Ne da gledaju Đokoviću u leđa, nego je razlika najmanje godinu i kusur, što je čitava večnost u belom sportu. Povrh svega, Đoković drži i rekord po broju godina koje je završio kao najbolji na svetu – sedam, jednu više od Samprasa i po dve više od Federera i Nadala. Napokon, i međusobni skor sa najvećim rivalima je na Novakovoj strani. Posle osvojenog Australijan opena 2008. godine, dugo se Đoković mučio da probije špansko-švajcarski duopol. U naredne skoro tri godine uvek je udarao u zid, proglašavan večitim trećim i gubio većinu najvažnijih mečeva sa Federerom i Nadalom. Zaključno sa 2010. godinom, Švajcarac je u međusobnim susretima vodio sa 13-6, a Španac sa 16-7 (bilo je i 14-4). To samo pokazuje koliki je Đoković napravio preokret otkad je postao elitni igrač 2011. godine: ima skor od 27-23 sa Federerom i 30-29 sa Nadalom, i to uz činjenicu da je Novak mnogo češće stizao da igra s Rafom na šljaci, nego Rafa s njim na betonu. Zapravo, jedino što Novakovoj teniskoj biografiji nedostaje jeste zlato sa Olimpijskih igara, što je Nadal uspeo da ostvari – Španac ima zlato i u dublu, baš kao i Federer. Đoković je uzeo bronzu u Pekingu 2008, osvojio je sa Srbijom i Dejvis kup i ATP kup, ali su Olimpijske igre bile jedina vrsta pritiska sa kojom u karijeri dosad nije uspeo da se izbori. U Londonu i Tokiju pojela ga je prevelika želja, u Riju lakat i maestralni Del Potro. Sledeća Olimpijada je za nešto više od godinu dana, od 26. jula do 11. avgusta. Baš u Parizu. U ovom trenutku, kada je igrica pređena i kada je celom svetu jasno da je Đoković najveći koji je ikada uzeo reket u ruke, nije zgoreg imati još jedan tako inspirišući cilj koji će da održava vatru. „Zašto bih pomišljao o kraju karijere kada osvajam slemove? Već se radujem Vimbldonu“, poslao je poruku ostalima dok se šampanjac za proslavu titule na Rolan Garosu nije ni ohladio. Kao što Đoković često kaže za sebe – vuk je i dalje gladan. Saša Ozmo novinar Sport kluba