Ima li razloga za slavlje

Svakog 20. juna obeležava se svetski dan izbeglica, tj. dan koji označava sedamdesetogodišnjicu usvajanja Konvencije o statusu izbeglica - najsveobuhvatnijeg dokumenta koji za cilj ima da ljudima koji su svoje zemlje porekla napustili izgubivši sve, omogući novi početak. Šta znači novi početak? Jednostavnim jezikom, Konvencija kaže da izbeglice imaju pravo na krov nad glavom, da se leče ako su bolesne, da rade i da nastave svoje obrazovanje i da vremenom postanu ravnopravni članovi koji doprinose društvu u kome traže taj novi početak. Sva ta prava ostvaruju se kroz nešto što se u svakom sistemu, pa tako i srpskom, naziva integracijom. Nakon niza traumatičnih iskustava, dolazak izbeglica na bezbednije mesto pruža im prvobitni osećaj olakšanja i sigurnosti. Neretko međutim usled brojnih prepreka u novom i nepoznatom okruženju taj osećaj brzo nestane. Kako izgled život izbeglica po dolasku u Srbiju i njihova integracija? „Izazovi sa kojima sam se ja suočio po dolasku bili su birokratizam, brojne praznine u sistemu i teškoće u namirivanju najosnovnijih životnih potreba poput odlaska u bolnicu, otvaranja bankovnog računa ili sklapanja ugovora o radu...“, reči su jednog od tražilaca azila. Od uspostavljanja sistema azila u Srbiji 2008. godine do kraja 2022. godine, pravo na azil priznato je za svega 226 osoba, od kojih je značajan broj njih po dobijanju azila napustio Srbiju. Razlog su brojne prepreke u ostvarivanju prava koja čine taj „novi početak“, a sa kojima se izbeglice susreću na svakom koraku. Tako, gotovo svakodnevno lične karte ovih osoba ne budu prepoznate od strane institucija koje obavljaju različite administrativne poslove. Kao jedini dokument izdat od strane domaćih državnih organa, lične karte ne budu ni dovoljan dokaz o njihovom identitetu i pravnom statusu usled toga što ne sadrže sve potrebne informacije. Lična karta za izbeglice i tražioce azila je plastificirani dokument koji se ne razlikuje od članske karte u video-klubu ili teretani. Uprkos brojnim veštinama i znanju, izbeglice često ne mogu da potpišu ugovore sa poslodavcima jer nemaju radne dozvole. Lekari u domovima zdravlja ne žele da ih pregledaju jer ne poseduju zdravstvene knjižice, a zakonodavstvo iz oblasti zdravstvenog osiguranja ih ne prepoznaje kao kategoriju osiguranika. Prepreka je i otežano obrazovanje, usled toga što nastava nije prilagođena jeziku koji govore deca koja su izbegla sama ili sa svojim roditeljima, te njihov uspeh na samom početku zavisi isključivo od spremnosti zaposlenih u školama da im se posvete. Na kraju, problem je diskriminacija – u odnosu na domaće stanovništvo, ali i druge strane državljane. „Uprkos svemu, moje želje su da napredujem – na ličnom nivou, ali i profesionalno, akademski. Voleo bih da budem u mogućnosti da uživam prava bilo kog građanina na svetu: da imam ispravnu ličnu kartu, da imam mogućnost da jednog dana kupim nekretninu, da imam putne isprave, da mogu da imam porodicu. Da ne budem stranac, da se osećam pravno zaista bezbednim.“ Započinjanje novog života, tj. integracija, predstavlja srce i dušu Konvencije o statusu izbeglica i bez nje ovaj divni i plemeniti dokument gubi svaki smisao. Svedočenja nekoliko desetina izbeglica koje su se odvažile da svoj život grade iz početka u Srbiji postavlja opravdano pitanje – ima li razloga za slavlje, ili bi bolje bilo da se umesto proslava, koktela i različitih manifestacija kojima se obeležava „rođendan Konvencije“, svako od nas zapita šta možemo da uradimo da kao društvo zemlje pobednice u Drugom svetskom ratu omogućimo većem broju ljudi dostojanstvenije uključivanje u srpsko društvo. To dugujemo svojoj slavnoj prošlosti i svojim precima. Ima li većeg motiva? Anđela Šemić Centar za istraživanje i razvoj društva IDEAS