Registar najavljenih katastrofa

Najveći ekološki akcident u poslečernobiljskoj istoriji Ukrajine, i svakako među najvećima u Evropi, odvija se naočigled svetske javnosti – rano izjutra 6. juna, značajan deo brane Hidroelektrane Kahovka na reci Dnjepar, koju kontrolišu Rusi, kolabirao je usled oštećenja, a ogromne količine vode koju je brana držala počele su da se izlivaju u smeru grada Hersona na Azovskom moru. Levu, južnu obalu reke Dnjepar, pa dalje, ka Krimu, drže Rusi, dok severnu obalu od prošlogodišnje kontraofanzive kontrolišu ukrajinske snage. Nije čudo da se Kijev i Kremlj međusobno optužuju za sabotažu, premda je pitanje kome ovaj redosled događaja čini manje štete. O nekakvoj koristi se svakako ne može govoriti. Sama tri kilometra dugačka brana, inače šesta, poslednja i najniža u kaskadnom sistemu koji su Sovjeti izgradili duž velike reke, imala je nekoliko važnih funkcija i trenutno su sve dovedene u pitanje – neke kratkoročno, a neke i na više decenija. „Kahovsko more“, kako su lokalci nazivali masivan rezervoar vode, prevashodno je služio za potrebe hidroelektrane u gradiću Nova Kahovka, koja, ruku na srce, ne radi praktično od početka invazije kada ju je ruska soldateska ugasila i njene prostorije pretvorila u barake i skladišta. Služio je i za kontrolisano navodnjavanje ogromnih ravnica decenijama korišćenih za poljoprivrednu proizvodnju, kako na severu Krima, tako i na jugu hersonske oblasti. Izlivanje vode ih je svelo na neprolaznu, pride sa 150 tona motornog ulja kontaminiranu kaljugu kroz koju će tok Dnjepra ponovo morati da traži svoj put, sve dok brojne mine ne odnese na priobalje. Zasad se pod vodom našlo 23.000 domaćinstava u više od dvadeset naselja, a broj hospitalizovanih ljudi porastao je na 77, do zaključenja ovog broja NIN-a. O nestanku biljnog i životinjskog života više niko i ne govori. Zbog izlivanja je zasad evakuisano oko 17.000 ljudi, a brojne okolne ruske trupe morale su da se povuku. Dalje, rezervoar vode bio je važan za snabdevanje stanovništva, naročito kada je reč o ruskom življu na Krimu. Bez brane – koja je, treba podsetiti, u novembru prošle godine već pretrpela oštećenje, kada su ruske snage počele s ispuštanjem vode kako bi otežale tadašnju ukrajinsku kontraofanzivu – mnoge će porodice ostati bez pijaće vode. Ipak, procenjuje se da će nova vodoizvorišta i dopremanje vode iz Ruske Federacije uz smanjenu potrošnju ipak opskrbiti Krim dovoljnom količinom najosnovnije životne potrepštine, makar do daljeg. Oko 160 kilometara udaljena nuklearna elektrana Zaporožje, trenutno pod ruskom kontrolom, takođe je koristila vodenu masu za hlađenje reaktora. Od početka rata, pet od šest reaktora ugašeno je i nikoga nije iznenadila vest od 8. juna da se isto desilo i s poslednjim; opasnost od akcidenta u ratnim okolnostima po sebi nije mala, a u slučaju izostanka vode za hlađenje, dodatno se povećava, pa i usložnjava. No, čak i ako bi svi reaktori bili deaktivirani, ostaje problem regulisanja nuklearnog otpada. Međunarodna agencija za nuklearnu energiju najavila je, verovatno u okviru kriznog PR-a, da prostora za ozbiljniju bojazan nema, da nuklearna elektrana ima svoj hladnjak, ali da će u svakom slučaju povećati rotaciju svojih posetilaca „Zaporožju“. Na koncu, brana je predstavljala važnu saobraćajnu sponu između zona koje kontrolišu zaraćene strane. Ruska optužuje ukrajinsku za namernu sabotažu koju bi pripisala Kremlju i poziva se na izjavu ukrajinskog generala Andrija Kovalčuka za Vašington post od pre pola godine, kada je vođa kontraofanzive u hersonskoj oblasti rekao da su njegove snage „himarsima“ gađale branu kako bi videle da li može da izdrži u slučaju potrebe osujećenja ruskog vraćanja na oslobođenu stranu. Ipak, Kovalčuk je podvukao još tad, odustalo se od plavljenja okolnog područja, upravo zato što bi posledice bile katastrofalne. Ukrajinska strana tvrdi da se ruska plašila mogućnosti da se trenutna kontraofanziva ka Krimu ostvari upravo krećući se preko brane i okolnog, u međuvremenu poplavljenog, rečnog priobalja. Uostalom, budući da je brana bila pod kontrolom ruskih snaga, ne bi im bilo previše teško da u nju unesu eksploziv i aktiviraju ga. Naročito ako je poznato da je sama brana konstruisana tako da bez posledica pretrpi ozbiljna spoljašnja oštećenja. Između Kijeva i Kremlja našao se poveći vo i, ko god da ga je zaklao, zaklao ga je za manje od kila mesa. No, i Zelenski i Putin su se u jednom usaglasili – reč je o katastrofi. Samo, tamo gde je šef ukrajinske države još jednom potcrtao da je Ruska Federacija u biti „teroristička država“ na čija nepočinstva međunarodna zajednica ne reaguje dovoljno ažurno, predsednik Rusije izjavio je da će za sve eventualne posledice rušenja brane morati da odgovara režim u Kijevu. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan je, osokoljen pobedom na nedavnim izborima, predložio formiranje nezavisnog međunarodnog tela koje bi utvrdilo šta se zaista desilo. Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Gutereš je rekao da, nezavisno od činjenice da je trenutno nemoguće utvrditi vinovnike zločina – autentičnost snimka razgovora dvojice ruskih vojnika koji bi trebalo da potvrdi da iza njega stoje Rusi jednako je nemoguće ustanoviti – ruska invazija mora da se okonča. Uništenje brane predstavlja drugu veliku sabotažu od februara prošle godine, za koju niko nije preuzeo odgovornost – prethodile su joj eksplozije na podvodnim gasovodima Severni tok 1 i 2 iz septembra. I, slično kao što se tada odgovornost prebacivala poput loptice u partiji pingponga, tako će i sada u najboljem slučaju proći meseci da bi se utvrdilo ko stoji iza uništenja brane. Ne treba isključiti ni mogućnost da je, uprkos dokazanom umeću sovjetskih projektanata i izvođača, brana popustila usled zapuštenosti u ratnim uslovima. Uostalom, kada su se ruske snage povlačile u oktobru i novembru prošle godine, oštetile su branu i postavljale mine, činilo se bezglavo; Ukrajinci su, kao što smo videli, sami govorili da su branu gađali, koliko god kontrolisano. Malo kome je do nekakve pesničke (ne)pravde, ali moguće je da će i jedna i druga strana živeti s posledicama rata za lokaciju koja je od samog početka ruske invazije bila definisana kao strateški veoma važna. Stefan Slavković