Evropi treba više tvrde moći

Američko-kinesko rivalstvo je neizbežno, ali aktuelno demonizovanje Kine u SAD neće pomoći uobličavanju adekvatne strategije za odnose s Pekingom, rekao je DŽozef Naj, profesor na Univerzitetu Harvard i bivši pomoćnik američkog ministra odbrane, u intervjuu za Project Syndicate. Presudan trenutak u etabliranju „meke moći“ - termina koji ste vi skovali - kao opšteprihvaćenog spoljnopolitičkog koncepta zbio se 2007, kada je tadašnji kineski predsednik Hu Đintao na 17. kongresu Komunističke partije rekao kako je potrebno da Kina razvije tu vrstu moći. Služeći se privatnim kanalima, kineski zvaničnici su s vama u to vreme kontaktirali da bi potražili savet kako da tome pristupe. Do koje mere je Kina sledila vaš savet, posebno po pitanju odnosa prema zemljama u razvoju, i da li se to promenilo pod Si Đinpingom? Meka moć je sposobnost da ono što želite postignete tako što ćete pridobijati ljude, umesto da pribegavate prinudi ili ih plaćate. Kina meku moć crpi iz svoje tradicionalne kulture, impresivnih ekonomskih performansi i programa međunarodne pomoći. Ali najmanje dva problema potkopavaju njenu sposobnost da generiše meku moć. Prvo, Kini nedostaje otvoreno civilno društvo - ključni izvor atraktivnosti - zbog insistiranja KP na zadržavanju čvrste kontrole nad životima ljudi i mogućnostima za njihovo nezavisno dobrovoljno udruživanje. Drugo, Kina održava - i podstiče - tenzije i konflikte sa susednim zemljama, često oko teritorijalnih pitanja. Konfučijanski institut u NJu Delhiju ne može Kinu da učini atraktivnijom ako kineske snage ubijaju indijske vojnike duž sporne državne granice na Himalajima. Prošlog oktobra ste se bavili „dubokim, posrednim i neposrednim uzrocima“ ukrajinskog rata, naglašavajući kako to što su se na jednom mestu našli svi sastojci za vatromet ne znači da će vatrometa i biti. Otkako je Rusija započela invaziju na Ukrajinu, narasla su strahovanja da bi Kina mogla da napadne Tajvan, te da bi potencijalno moglo da dođe i do rata između Kine i Sjedinjenih Država. Sa svešću o tome da „ne postoji jedna jedina budućnost, već čitav niz budućnosti čija verovatnoća se razlikuje zavisno od toga kakve ćemo korake preduzeti“, šta bi bili najverovatniji „duboki, posredni i neposredni uzroci“ konflikta oko Tajvana? Duboki uzroci potencijalnog rata oko Tajvana leže u kineskom građanskom ratu (1927-1944). Komunističke snage porazile su nacionalističku vladu predvođenu Kuomintangom u kontinentalnom delu Kine, ali nisu uspele da zauzmu Tajvan, koji KP smatra odmetnutom provincijom. Američki predsednik Ričard Nikson i kineski predsednik Mao Cedung usaglasili su se oko formule „jedne Kine“ kako bi odložili razrešenje tog konflikta. Da bi očuvale status quo, SAD su nastojale ne samo da Kinu odvrate od upotrebe sile, nego i da Tajvan odvrate od provociranja Kine time što bi i formalno proglasio nezavisnost. Posredni uzroci bili bi povećanje kineske vojne moći u regionu, te rastuće osećanje zasebnog nacionalnog identiteta među tajvanskom populacijom. Neposredni uzrok - varnica koja bi zapalila tajvansko bure baruta - mogao bi da bude neki neočekivani događaj koji bi Kinu naveo da reaguje, poput pomorske blokade koja bi dovela do potapanja nekog kineskog broda. Ne mislim da je ruska invazija na Ukrajinu tu računicu mnogo promenila. „Da su kinesko-američki odnosi igra kartama, moglo bi se reći da su Amerika i njeni tradicionalni saveznici dobili dobru ruku, posebno u svetlu rastućih ekonomskih, demografskih i političkih izazova s kojima se suočava Kina“, napisali ste u martu. Bez obzira na ovo, brine vas da „politička ostrašćenost“ u SAD vodi „kreiranju histerije“ koja će onemogućiti primenu američke „dobitničke strategije“. Na koji način unutrašnja politika remeti američku politiku prema Kini - inače jedno od retkih pitanja oko koga su dve partije saglasne - i kakvi bi politički rizici zbog toga mogli da nastanu, posebno u svetlu okolnosti da se SAD bliže narednim predsedničkim izborima? Intenzivno nadmetanje na domaćoj političkoj sceni SAD podstaklo je konstantno eskaliranje demonizacije Kine i narativa o novom hladnom ratu. Američko-kinesko rivalstvo se ne može ignorisati, ali demonizacija je loša smernica za pronalaženje strategije. SAD i Kina su međusobno mnogo zavisnije nego što su to bili SAD i Sovjetski Savez tokom Hladnog rata; njihove veze obuhvataju ekonomiju, borbu protiv klimatskih promena i zdravstvo. Trezvena strategija bi to morala da ima na umu. Možda, recimo, ima smisla zabraniti kineskim kompanijama pristup osetljivim telekomunikacijama, ali iz toga ne proizlazi da bi trebalo da zabranimo i upotrebu kineskih solarnih panela. „Ukrajinski primer pokazuje da je meka moć i dalje relevantna“, konstatovali ste nedavno. Ali za Evropsku uniju ukrajinski rat je ukazao na važnost vojne „tvrde moći“. Da li je EU na putu da razvije izbalansiranu strategiju „pametne moći“, koja sadrži i tvrde i meke komponente? Pametna moć je sposobnost da se tvrda i meka moć kombinuju u okviru efikasne strategije koja omogućava da ta dva aspekta uzajamno jačaju. Pre nego što je Rusija pokrenula invaziju na Ukrajinu, govorio sam svojim evropskim prijateljima da, koliko god cenio njihovu meku moć, moraju da je kombinuju s više tvrde moći. Reklo bi se da im je, bez namere da to učini, Vladimir Putin taj problem rešio. Ideja o mekoj moći proizašla je iz vaših nastojanja da se suprotstavite viđenju koje je uzelo maha tokom osamdesetih godina, a po kome su SAD sila u opadanju. Događaji u 21. veku - američki ratovi u Iraku i Avganistanu, uspon Kine, te izazov koji Rusija predstavlja za NATO i čitav Zapad - taj narativ su ponovo oživeli. Da li ovog puta stvari stoje drugačije? Otkako su SAD 1945. postale dominantna svetska sila bilo je nekoliko faza tokom kojih se verovalo da je njihova moć u opadanju. Percepcije o SAD su ciklične prirode. Privlačnost Amerike opala je tokom invazije na Irak, ali je ponovo porasla dok je na čelu zemlje bio Barak Obama. Sličan pad zabeležen je i tokom perioda kad je predsednik bio Donald Tramp, da bi pobeda DŽoa Bajdena 2020. dovela do novog rasta. Mislim da će se to smenjivanje ciklusa nastaviti. U knjizi Do Morals Matter? Presidents and Foreign Policy from FDR to Trump iz 2020. napravili ste tabelu etičnosti odluka svakog predsednika. Bajden je zvanično potvrdio da će se kandidovati za novi mandat. Kako ocenjujete njegov dosadašnji učinak? Jedina poštena ocena bila bi „nekompletan“. Na negativnoj strani, povlačenje iz Avganistana je trapavo sprovedeno, i nije uspeo da formuliše uverljivu trgovinsku politiku za Aziju. Na pozitivnoj strani, obnovio je poverenje u naša savezništva, Ameriku vratio u međunarodne institucije, problem klimatskih promena shvata ozbiljno, i dobro hendluje situaciju s Ukrajinom. Plusevi zasad pretežu nad minusima, ali za konačnu ocenu o njegovom učinku je još rano. © Project Syndicate, 2023.