Za šefa ću, bre, i da poginem!

Naredne godine obeležićemo 90 godina od kada je u Srbiji prvi „pravi“, moderno koncipirani novinski strip - grafičke realističke stilizacije i s tekstom upisanom u „balonima“ - objavljivan u nastavcima. Crtanih sekvenci, gegova i zasebnih tabli bilo je i ranije, no ovako postavljenih, serijalizovanih i imenovanih junaka - ne! Američki Tajni agent Iks-9 Hemeta i Rejmonda predstavljao je šok i senzaciju, kako za srpsku, tako i jugoslovensku javnost. Ali i izuzetni podsticaj za domaće stvaraoce! Štampanje u dnevnom listu Politika je započeto 1934. krajem oktobra, a samo nekoliko meseci kasnije svoje premijere su imali i slični domaći serijalizovani stripovi. Skoro do početka 21. veka držalo se da je prvi „pravi“, pa još i avanturistički srpski i jugoslovenski strip bio Avanture detektiva Hari Vilsa Vlastimira - Vlaste Belkića, bleda kopija Iks-9 iz beogradskog ilustrovanog lista Nedelja, objavljivan od 24. februara 1935. Reč je o loše crtanom i pisanom stripu, ali prema dosadašnjim saznanjima još uvek s pravom prvenstva u svom pustolovnom žanru! Potom je utvrđeno da je serija Stojadin crtača Momčila Mome Markovića (1902-1977) ipak započeta dan ranije, 23. februara 1935. u 8. broju Ošišanog ježa. Kao scenarista je bio potpisan izvesni Taka Dodić. Ni posle detaljno opisanog dugotrajnog istraživanja po različitim izvorima, traganja nalik detektivskom, nedavno preminuli kolekcionar Oliver Praštalo (1964-2022) nije pronašao nikakve podatke o toj osobi. Na kraju je analogijom, indukcijom i dedukcijom (ne samo zbog: Raka/Taka!) došao do svog rezolutnog, senzacionalnog zaključka kako bi to mogao da bude samo Rade/Raka Drainac (1899-1943), umetnik krštenog imena Radojko Jovanović, književnik, novinar, ženskaroš i boem, sam sebi opisan kao pesnik, apaš i vagabund, oko čije glave petrolejka sija. Ima smisla, pogotovo ako znamo da je Drainac živeo u Parizu nekako u isto vreme kada je Marković tamo studirao primenjenu, tada „dekorativnu“ umetnost. Obojica su se vratili u Beograd, upijajući savremene trendove i prenevši deo modernih strujanja ovamo. Posle tri table, ko zna zašto, scenarija za Stojadina preuzeli su drugi: Lola Dimitrijević, Dobrosav Kuzmić, Bata Vukadinović... Stojadinovo prvenstvo je važilo do oktobra 2022. i knjige pred nama! NJen autor je preminuo u novembru. Gotovo dve godine radeći grafičku pripremu crteža, naporedo je trajalo istraživanje i nastajanje fragmenata pratećih tekstova, veli Praštalo, čime je sam za sebe obeležio mali jubilej, dvadeset godina od slučajnih početaka bavljenja kolekcionarstvom stripova. Ispostavilo se da je Moma Marković čak tri nedelje pre Stojadina, od 2. februara 1935. u Ošišanom ježu, objavio u nastavcima Pustolovine g. Nikodija. Crtež je stilizovan na isti način kao i Stojadin, po „modi“ koja nepogrešivo ukazuje na međuratno poreklo: glatke konturne linije izvučene tušem i crnom temperom - četkicom i perom - jaki kontrasti, malo crnih površina zbog novinske hartije i roto-štampe (da crna boja ne probije na drugu stranu), uz obogaćivanje rasterima nabačenim tokom izrade metalnih klišea. Nikodije, građanin nečiste savesti koji je - za sve pa i za njega neočekivano - određen za ministra, imao je samo tri nastavka (smenio ga je Stojadin) i zaslužuje zaseban komentar, uz možda i kompletnu reprodukciju jer ne zauzima više prostora od jedne i po stranice NIN-a, ali ono što je važnije jeste da današnji čitalac mora da bude šokiran sličnošću sa današnjom parlamentarnom scenom i našom vladom. Najdoslovnije, u Srbiji se mentalitet poslanika u Skupštini i ministara u vladi nije promenio gotovo čitav vek. Bar sudeći po Stojadinu i Nikodiju! A stvari iz vizure srpske predstripske epohe verovatno stoje i gore! Jedine razlike u ponašanju poslanika su tehnološke prirode. Doduše, i Stojadin i današnji poslanici spavaju na zasedanjima, ali u ono vreme nije bilo mobilnih telefona na kojima bi Stole, dok se raspravlja o dramatičnoj sudbini Kosova i Metohije, gledao porno-filmove, kao ovi danas. Što se psovki, nepristojnosti i tuča tiče, u beogradskoj Skupštini je, hvala na pitanju - još uvek sve uredno! Na oktobarskom salonu stripa Praštalo je u beogradskom SKC-u promovisao svoju, za istoriju srpskog stripa ali i primenjene grafike uopšte, izuzetno dragocenu knjigu Kako je Stojadin poveo srpski strip u neizvesnu budućnost i crnu neizvesnost. Štaviše, Stojadin u istom pravcu pionirski nije poveo samo strip! Knjiga „polegnutog“ („kver“) formata ima 114 stranica. Prilagođena je horizontalnim tablama Mome Markovića. Praštalo je sam sve skenirao iz novina starih oko 90 godina, očistio prizore i, estetskog utiska i čitalaca radi, možda nepotrebno, docrtao geometrijski i linijski pravilne okvire. Izdanje je takođe sam, pomalo diletantski „prelomio“, a ima i drugih, manjih ili većih izmena u formi stripova. Za prosečnog konzumenta, one odista doprinose boljoj čitljivosti. Stojadin je narodni poslanik sa ogromnim stomakom i brčićima, posle sumnjivih mitingovanja i rezultata glasanja pristigao u Beograd, odnekud iz centralne Srbije. Odmah je, kao prestoničku poslaničku privilegiju, uz ostale apanaže, oberučke prihvatio ljubavnicu, prevrtljivu Natu, današnjim rečnikom - sponzorušu. Premda predebeo, biće imenovan za ministra gimnastike, iako, kako priznaje svojoj metresi: Jes’ da mi smeta trbu’... Al’ moja silna briga za narod će ga skroz smakne! Potpuno je amoralan. Od svoje priproste supruge Ristosije - koju je obmanuo da je poslanik samo u srezu a ne u Beogradu - pa nadalje, vara koga stigne. Laže, i ne trepne! Ne zna za stid. Refleksno krade sve šta mu padne pod ruku. Mito prima čim mu se i koliko mu se ponudi. Šef diplomatije ga smatra za našeg kvalifikovanog ambasadora. Stoki pregovara sa Arapima i Afrikancima, ne znajući jezike i nudeći im budzašto na prodaju što god mu zaištu. Sve je kod njega na izvol’te. Kada iz „srpske hegemonije“ (sintagma ondašnjih hrvatskih političara) otputuje 1935. u Zagreb, Vlatku Mačeku kaže: Ama, ja ću moj deo hegemonije da vi prodam za dve banke! Očas će, kada Boškićeva (Bogoljub Jeftić) vlada padne, preleteti iz njegovog „jata“ i partije u novoformirani tabor Milančeta (Milan Stojadinović): Za Milana ću, bre, i da poginem! Pre toga je „ginuo“ za Boleta. Omota ti on za govornicom glavu zavojima, iscepa sopstvenu odeću, tobože napadnut od opozicije i, odlučan u svojim nastojanjima, sve motreći u bolje sutra, veli: Ja sam žrtva opozicionog terora, jer je, braćo, po meni pucalo i odozgo i odozdo! Dok se nalazio u opoziciji - bio je okrvavljena žrtva vlasti! Čim ga u Skupštinu pozovu preko kurira, on iz preljubničkog gnezda namah trči na sednicu - da mu ne izmakne skupštinska većina. Svi znaju gde da nađu Stojadina, pa čak i žena mu Ristosija, gospođa poslanikovica iz provincije, sve mu praštajući - slaba na njegovu vlas’. Na pitanje tobože razočarane Nate, ne mnogo mršavije i moralnije od Stojadina: Zar me već napuštaš, mene, svoju ljubav?, Stojadin joj odgovara: Ti si mi, bre Nato, ljubav, ali Milanče mi je stras’! Ona ga je slagala da joj je muž tobože umro (u stvari, njen bivši „sponzor“ ju je otkačio), na šta će Natin Stole, rmpalija: More, gl’aj si posla! Kad sam ja mog’o Boška da prežalim... Uf, uf! Siroma’ Boško! Srce me, bre, boli za njeg’! Prvi srpski stripovi govore sami za sebe. Beznadežno! Ništa se nikada ovde, odvajkada, ni za „jotu“ u političkom životu nije promenilo! Jota? Eskapejot? Eseferejot? Kajot? Serjot? Ma, idite svi u tri... jota! Slobodan Ivkov