Serijski samoubica

Kao da dva masovna ubistva dece i uglavnom mladih ljudi nisu bila dovoljna da Srbija shvati u kom kolektivnom ludilu, zlu i apsolutnom diktatu nasilja živi, pa je predsednik bio prinuđen da doda još malo morbidnosti. Ocenjujući situaciju na severu Kosova (regionu u kom preko svoje Srpske liste već deceniju ima apsolutnu vlast, pa samim tim i odgovornost za dešavanja), rekao je: „Ne mogu više fizički da izdržim. Nijednu noć ne mogu da spavam. Jer za razliku od vas znam šta se dešava svaku noć na severu Kosova. Bukvalno sve vri. Deca od 12, 13 godina su spremna da poginu, što moramo da sprečimo. Siti su Kurtija...“ Deca su spremna da poginu i on ima saznanje o tome?! Od kada, ko mu je to javio i šta je učinio od kada je dobio tu informaciju? Da li je poslao psihologe, organizovao timove da pomognu suicidnoj deci ili je samo glasno kukao pred nacijom, ne tražeći psihološku pomoć ni za njih ni za sebe? Iako je nakon ove izjave većina građana koja je uključena u akutnu borbu protiv nasilja zavapila „zovite doktora“, poslanica NS Sanda Rašković Ivić je kao psihijatar bila malo opreznija i preciznija – ne, ona ne može da daje ocene o psihičkom stanju bilo koje osobe bez prethodnog pregleda tet-a-tet, ali se radi o jednoj „ludoj i neodgovornoj izjavi, a sa onima koji daju lude izjave zna se kako se dalje postupa“. I dodala: „Odavno tako nešto ludo, bezdušno i neodgovorno nisam čula. Govoriti da deca od 12 i 13 godina hoće da poginu svojstveno je samo za islamske države u kojima vlada džihad. To je bilo i 1945. godine u nacističkoj Nemačkoj, kada Hitler više nije imao koga da mobiliše za rat.“ Nažalost, nešto isto toliko ludo i bezdušno smo imali priliku da čujemo samo nedelju dana ranije, s jednom razlikom – tada je predsednik svu svoju morbidnost uputio ka sebi i sopstvenoj deci. „Nemam nikakav problem da umrem, spreman sam i da me ubiju, ali ološu nikada i nipošto bez borbe, bez izbora, neću prepustiti vlast! Nikada i nipošto neću pristati na ucene, nikada najgorima neću prepustiti vlast bez izbora. Ako ubiju moga brata, ostaje moj sin Danilo. Ako ubiju moga sina, ostaje moja ćerka Milica. Ako ubiju i nju, moju ćerku, ostaje moj sin Vukan… I grobovi naši boriće se protiv ustaša“, rekao je. Naravno, niko od njegovih saboraca koji po ceo dan urlaju na neistomišljenike „pretite njegovoj deci“, „vređate mu porodicu“ ili „hoćete da ubijete Vučića“, nije ni pisnuo, niti je pokušao da mu pruži savet, a njegovoj deci pomoć. Jedino je to uradio njegov bivši kolega iz SRS-a Nemanja Šarović koji je od Gradskog centra za socijalni rad zatražio da hitno izvrši evaluaciju psihičkog stanja Aleksandra Vučića da bi „njegovu maloletnu decu zaštitio od njega samog“. I time pokazao daleko veći stepen odgovornosti prema predsednikovoj porodici od recimo Ane Brnabić koja je nazvala „blatom“ i opoziciju i medije i ostale koji joj nisu po volji, nakon što je objavljena fotografija predsednikovog punoletnog sina u društvu likova koji nikada ne bi bili izbor odgovornih roditelja. Gde i kada je linija pređena i kako se od predsednikovog „sledeći sam koga će da razapnu na krst“ stiglo ne samo do njegove imaginacije o mrtvoj deci već i zbilja do ubijene dece, teško je tačno locirati. Priča o brojnim pokušajima atentata (u Potočarima su ga građani gađali cipelama, flašama i kamenjem, u Jajincima je neko istovario oružje, ali je tadašnji ministar policije Nebojša Stefanović zaključio – vidi, atentat na predsednika, na Topčiderskoj zvezdi se Vučićev auto u kom on nije bio čuknuo sa drugim automobilom...) ukrstila se sa „pozivima na atentat“ od strane opozicije i medija u interpretaciji njegovih stranačkih kolega. Koraks je pokušao da ga ubije karikaturom, NIN je kao oružje upotrebio kropovanu Tanjugovu fotografiju sa sajma oružja, a celokupna opozicija i svi građani na protestima su postali ubice kada je jedan demonstrant obesio konopče oko lutke sa Vučićevim likom. Međutim, prvo konopče se nije pojavilo tada već još 2019. kada ga je u politički govor lično uvrstio Aleksandar Vučić. Prilikom posete Kovinu, odgovarajući na pitanja novinara o Kosovu, rekao je: „A to sad da očekujete da vam ja kažem - e, ja sam njemu rekao, a on je meni rekao... Pa da ja budem kao važan. E, Amerika je promenila svoj stav. Pa ja sam to pročitao pet hiljada puta u našim novinama. A šta da uradim drugo? Da uzmem konopče da se obesim o ovaj vetrogenerator kad te gluposti počnem da čitam?“ Da li nam je tom prilikom prvi put najavio da ima probleme koji ga navode na misao o smrti ili mu se samo svidela uloga žrtve i pažnja koju je izazvao, teško je zaključiti i pored činjenice da nam bar jednom dnevno na nekom mediju ili Instagramu podnosi dnevni raport o sebi: jeo sam trešnje, nisam spavao, popio sam zero kolu bez šećera, 12 sati nisam bio u klozetu, obukao sam trenerku da bih igrao fudbal... Dakle, sve što nikada nismo poželeli bilo o kom da znamo, a ipak je izostalo pojašnjenje da li na čelu zemlje imamo suicidnog čoveka. Ništa nam nije bilo jasnije ni kada je dve godine kasnije ponovio veoma sličnu rečenicu – da moglo je da zvuči zabrinjavajuće, ali je i dalje postojala mogućnost da je samo jedan od onih ljudi koji kad ispričaju loš vic misle da će postati bolji kada ga ponove. Sedeći u Palati pravde, vajkajući se zbog energetske krize i čežnjivo gledajući u luster, izgovorio je: „Zato sam ja pogrešio što nismo u Kostolac ušli ranije, zato sam ja pogrešio što nismo išli sa Kolubarom B i za sve to sam ja kriv što sam slušao sve moguće ekologe, lažne stručnjake i sve moguće strance koji su dolazili u ovu zemlju da mi sole pamet. Obesio bih se o ovaj najveći luster ovde, samo zato što sam ih bilo šta slušao.“ Ili kada je par meseci kasnije sličnu predstavu izveo pred Sergejem Lavrovom kada je na zajedničkoj konferenciji za novinare izjavio: „Sreća da smo imali hrabrost da izgradimo gasovod sa Rusijom, da nismo ja bih mogao samo da uzmem konopče da se obesim.“ Ruski ministar spoljnih poslova je bio toliko iznenađen da je zapanjeno pogledao u njega pa u prevodioce očekujući izvinjenje zbog lošeg prevoda. Ali, ako iz toga nismo sa sigurnošću mogli da zaključimo da li predsednik zbilja ima problem koji će na naplatu stići građanima, iz njegovih poziva – ubijte me – sve je već bilo mnogo jasnije. Pretnja samoubistvom, kakvu je izgovorio iznerviran izjavom tadašnjeg ministra poljoprivrede Branislava Nedimovića da Srbija ima dovoljno hrane, uz opasku da je „dobio grčeve u stomaku“ i da mu „dođe da skoči kroz prozor“, može da bude deo njegove teatralnosti, ali lamentiranje nad ljudskim ćevapima je već nešto daleko ozbiljnije. Ne samo zato što je tokom jednog obraćanja imao potrebu da ih pomene više od 20 puta, već i zato što je više puta delio „recept“: klali su ljude, otkidali im noge, ruke, onda su delove ubacivali u industrijsku mašinu za mlevenje mesa i tu bi ubacivali delove tela koje bi odsecali, pravili ćevape i slali Zviceru. A onda poentirao: „Pozivam ga da me ubije, zato što mu slobode neće biti dok sam živ... Zašto to radim? Zato što sam borac, zato što volim svoju zemlju. Zato što ne mogu da podnesem da nekoga pretvarate u ćevape. Meni nije problem da rizikujem bilo šta. Jeste našli nekog drugog ko će to da kaže? Postoji jedan čovek koji vas se ne plaši i kojem ne smeta da bude pretvoren u mleveno meso. Nikakav problem nemam sa tim, jer bolje da budem pretvoren u mleveno meso, nego da ovim gadovima pustim da upravljaju Srbijom. Šta hoćete? Da pustim još nekoga da samelju?“ Srećom, nismo sreli takvog čoveka. Ali pokazalo se da je taj jedan jedini dovoljan da kolektivno stignemo do patologije i nasilja u kom trenutno živimo. Sandra Petrušić