Od republike do despotije i nazad

Tragom dileme: „Da li je Srbija moderna država“, naići ćemo na mnogo činjenica koje dovode u pitanje oficijelni podatak da, kao društvo i država, „stanujemo“ na evropskoj demokratskoj adresi. Jesmo li, onda, opet, na nekoj novoj prekretnici? Jedan smer kretanja našeg društva i države opredeliće izgledi da se vlastodržačkom formulom: tehnika i tehnologija + tradicionalne vrednosti „srpskog sveta“ = napredna demokratija, zadugo održi talas autoritarno-populističke politike i post-istinite kulture. S druge strane, ustavno deklarisana, proevropska „plovidba“ državnog broda zavisiće od toga da li ćemo uspeti da artikulišemo energiju građanskih protesta protiv nasilja i da na taj način predupredimo definitivni slom demokratije. Navedene nedoumice račvaju se na mnoge nove problemske komplekse. U prvi plan nameću se pitanja - kako iz kaljuge etnonacionalizma i političkog nasilja, šta čeka Srbiju, odnosno šta čeka Srbija posle ruske agresije na Ukrajinu, kako do zdravog društva i demokratske modernosti - rešavanjem ili zamrzavanjem kosovskog konflikta, jesu li naše stranke i pokreti akteri promene, ili zarobljenici status-a quo? U našem slučaju, naročito je komplikovan put do odgovora na pitanje: zašto, kao nacionalni kolektiv, ne želimo (ili nemamo snagu) da se suočimo sa manjim ili većim doprinosom svakog od nas ksenofobnom slepilu, ratnom ludilu, zločinima i civilizacijskom sunovratu tokom 90-ih godina, čije posledice i danas trpimo? Šta nam i ko nam to (da li samo političari) ne dozvoljava da izađemo iz tmine straha, mržnje, nasilja i očaja? Da makar mladima razgovetno i uverljivo predočimo sudbonosni značaj starovekovne istine da rat ne valja zato što više pokvarenih ljudi stvori nego što takvih uništi? Jer, kada ih „proguta nacionalizam“, i društvo i država rizikuju da ih proces raspada zakonito odvede u stanje daleko od svakog moderniteta - na sam rub hobsovskog bezdana „bitke svih sa svakim“. Biće pogubno ako se doista, i na ovoj etapi „razvitka“, potvrde stare slutnje da smo narod „pozajmljenih ličnosti“, što, u trenucima prekida dugih ciklusa „rajetinskog“ trpljenja i ćutanja, sreću okušava „čarolijama“ iluzorne, razobručene slobode, nesputanih emocija i iznenada uvećanog poseda. Želimo li, uopšte, da sistematičnim „radom na sebi“ osetimo prednosti individualne slobode? Da izađemo iz čaure „maloletnog plemena“ i komandno-starateljski pripisanih identiteta, „omađijanih“ i „ušuškanih“ u rituale zamišljene zajednice, pod sabornim stegom „jedinstva trona i oltara“? Znajući da je dobrim politikama primereno znanje o tome kako ići dalje, i te kako ima razloga da postavimo i novi set pitanja. Možemo, recimo, početi od uobičajenog rakursa - pa u maniru teorija zavere zapitati da li nagovešteno propadanje još neko režira (osim najuticajnijih centara domaće svetovne i duhovne vlasti) i šta se postiže strateškim sabijanjem društva u „Prokrustovu postelju“ predmoderne običajnosti? Povrh svega, posve je legitimna zagonetka da li se u naznačenim trendovima kriju razlozi što nam sadašnjost video-politike i ukupne društvene misli (koju proždiru slike) i dela (u ciničnom raskoraku sa rečima), bez obzira na široke i „pametne“ auto-puteve, nove kompanije i bolnice, e-uprave i internet komunikacije, rapidno postaje zarobljenica rituala i običaja vaskrsnute prošlosti? Prezent što prerasta u apologetu „autentičnog“ perfekta rodne i drugih neravnopravnosti, na „državotvornom“ prostoru, naviknutom na svakovrsno zatvaranje i oguglalom na kulturu bede i nasilja. No, možda, ipak, nije reč o nezaustavljivoj regresiji ka „drsko otvorenoj vladavini sablje i mantije“ - nalik na klasne borbe u Francuskoj, s polovine 19. veka, ili, pak, po meri ovdašnje veštine ranog doba „buđenja nacije“ - uz pomoć „budže i pesnice“. Pametni ljudi tog doba pokazali su da je sudbina potpuno novih istorijskih tvorevina da ih pogrešno smatraju kopijom starih. Uz sve navedene razloge za oprez u oceni o podudaranju novog, „naprednog“ sa starim, ipak, nisu otklonjeni razlozi za proveru mogućnosti da se, posredstvom novokristalisanih „narodnjačkih“ hijerarhija sile, novca, obrazovanja i kontrolisanih medija, na konzumeristički „suverenizovanoj“, vrednosno anomičnoj, moralno anesteziranoj, strahovima i frustracijama masovno „inficiranoj“ teritoriji, zadugo stabilizuje trend autoritarno-nacionalističkog stapanja volje, kulture i države? Kakve su šanse da iznova zaličimo na regione, što ih istorija iliti svetsko vreme ne dodiruje. Istoričari takve zajednice nazivaju „područjima tišine i nepomućenog neznanja“. Dakako, naša javna scena je sve drugo samo ne polje zvučne harmonije i smernog tihovanja. Haraju našom „sonosferom“ izrazito kakofonični glasovi, pocepane kolektivne misli, oštro suprotstavljena uverenja i ponašanja. Znamo lako i brzo da se podelimo. Mnogo teže nam pada moderni nalog i napor da se, na uljudan, demokratski način, saberemo. Haotično „cvetanje hiljadu cvetova“ više liči na bujanje korova ružičastih, medijsko-političkih lakirovki i masovki, „rijaliti“ spoticanja, orgijanja, „hit-tvitovanja“ i skorojevićevskih „jutrenja“. Slave preseljavaju u kafane. Kolektivno znanje transformišu u verovanje. Knjige zamenjuju „ćirilicama“, „parovima“ i „informerima“. Rođendane pretvaraju u bakljade, skupe marketinške stručnjake u jeftine propagandiste, paravojne „ratnike“ u „državotvorne“ analitičare i scenariste. Komemoracije koriste za istorijske relativizacije. Tajne plantaže rađaju im javne blamaže. Službe organizuju i male i velike družbe. Ne izostaju, međutim, ni javno iskazane sumnje da se tragovi predatorsko-kartelskog varvarizma, na zagonetan način, prepliću sa adresama visokopozicioniranih „sekretara-koordinatora“. Ako zatreba, „na braniku“ „viših ciljeva“ i posebnih „svet(l)osti“ nađu se i stari, provereni huligani i novi „levijatani“. Ne žali se - kad zagusti - ni naročitog truda i novca kako bi se ocvale stranke „svađalice“ (ali, još moćna deoničarska društva za eksploataciju vlasti) rebrendirale u nove nade „otadžbinske sabornosti“. Ako su ovo samo nasumično navedene neke od naznaka raspoloživih alata monopola sile, koji zarobljavaju državu, onda pogled na sferu ideološke „nadgradnje“ i izraelsko-ekspertskog menadžmenta emocijama ne može a da ne registruje mustru ovdašnjeg Zeitgeist-a (duha vremena). Ponovo je to stara, dobrano proverena cezaristička formula „hleba i igara“. Jedino što je u glavnim kuhinjama srpskog „glajhšaltunga“ užitak pojačan neodoljivim aromama meke i tvrde moći „ruskog sveta“. Za vrednosti i „darove“ zapadnog sveta rezervisane su manje osvetljene arene političko-diplomatskih komunikacija i transakcija. Malo je tu, dakle, spontaniteta u potrazi za okrepljenjem zajedničke „duše“ i „umalo izgubljenih korena“. Premda nekima to i dalje izgleda prilično nategnuto, ipak je sve masovnija predstava kako se u pozadini najupečatljivijih prizora krije, zapravo, jedan ekskluzivni rukopis makijavelističke politike. To, drugim rečima, znači da u prividno-pluralističkom društvenom ambijentu samo jedno (neformalno, a glavnokomandujuće) jezgro sinhronizuje dominantne slike, reči i simbole. Ispisuje tabloidne naslove i bira podobne sagovornike na frekvencijama što „život znače“. Mnogo toga upućuje na zaključak da je u matricu vlastodržačkog projekta ugrađena ambicija za totalnom dominacijom na javnoj sceni Srbije. Mogu li, onda, u svim tim „patriotskim“ igrokazima „autentičnosti“, neosporno moderne i dragocene supstance, kao što su fabrike, nova radna mesta, putevi, bolnice, škole, pa i dronovi, postati („Lajbnicov“) dovoljan razlog da se naprednjačka ideološka jednačina još dugo održi kao „bogougodni“ izbor „srpskog sveta“, sabranog oko „mudrog i hrabrog Vođe“ i njegovog patrijarhalnog duhovnog sekundanta? Dakako, ko bi razuman mogao osporiti zadovoljstvo ultrabrzim Sokolom, što jezdi sremskim poljima i brdima na način i po meri svakodnevice razvijenog sveta? U društvu sa bolnim ožiljcima od ne tako davnih, hiperinflacionih rekorda i socijalnih kalvarija, ko može uverljivo da ospori privlačnost politike relativno „sigurnih plata i penzija“? Verujem da takvih nema. Primetićemo, međutim, da kritičkiji segment javnosti nalazi dovoljno razloga da na društvenim mrežama „šeruje“ misao tviterskog „Dejvida Bouvija“: „Aplaudirati političaru zato što je izgradio bolnicu, otvorio prugu ili put, javnim novcem, isto je kao da aplaudirate bankomatu kada vam isplati vaše pare.“ NJen autor, ko god bio, na svoj, ironičan način, razotkrio je jednu, činilo se donedavno, manje provokativnu tajnu poslednje decenije srpske tranzicije. Kritika politike koja državljanina svodi na podanički situiranog i impresioniranog konzumenta ideja i „usluga“ ambicioznih zvaničnika i njihove pokorne medijske pratnje, upućuje na nimalo nevažnu dilemu: ko je u našem društvu suvereni subjekt? Da li je to zaista građanin? Ili je u središtu faraonskog sna i jave konačne i apsolutne vlasti, zapravo, tip „lažnog realiste“ istočnoevropskih prostora, usamljeni titular vrhovne moći, što činjenicu da je neposredno izabran previše često pretvara u „razlog“ svakodnevnog monologa, slikanja, presecanja vrpce, ekskluzivnog odlučivanja o svemu i svačemu? Da državnu vlast, doista, odlikuje vrlina moderne i odgovorne komunikacije sa društvom, onda ni predsednik Republike, niti bilo ko iz izvršne vlasti, ne bi smeo, recimo, da zahteve da se eliminišu uzroci propadanja trećine BDP-a u živom blatu korupcije, ili da pitanja: kako će naša deca vratiti tolike kineske i druge kredite - uz čiju se pomoć, prečesto i bez tendera, grade putevi, pruge, bolnice ili kupuje oružje - proglašavaju „autošovinističkim“ podmetanjem klipova u točkove zahuktale modernizacije Srbije. Zato, za pouku o tome „kako ići dalje“, valja nam pre svega razumeti od kakvih sve vrsta despotizma treba da zaziru demokratske nacije. Jedna varijanta svakako je kulturološke naravi. Prizvana i okrepljena „despotija običaja“, koja razara građansku svest nacije, i te kako može postići veću težinu od socio-ekonomskih faktora društvene dinamike. Upravo je na istorijski najvišem stadijumu modernizacijskog, tehnološko-ekonomskog napretka srpske nacije, Slobodan Milošević podigao narod „na noge“ mitingaškim narativom o „beskrajnim godinama ropstva, okupacije, ratova, logora, muka - prošlosti dugoj, teškoj, svoj od rana“. Na tom, šest vekova starom fonu kosovskog poraza, posle slavne pobede nad fašizmom i perioda od skoro pola stoleća mira, na gazimestanskom Vidovdanu (1989), prvi put se pojavila oficijelna srpska ideja kako „ni nove bitke nisu isključene“. U tako nagoveštenim i docnijim, stvarnim bitkama, mnogi Srbi su ne samo građanski status, već i vlastiti identitet sveli na nespoznatu tuđost i „nekorisnu“ mogućnost. Ipak, veliki protesti protiv nasilja u maju i junu ove gospodnje 2023. ulivaju nadu da nije svima „sudbinski pripisana“ praksa „nacionalnog“ sabiranja, nalik na utiskivanje identitetskog žiga „nemim, pognutim bićima, zagledanim u svoj trbuh“. Obnavlja se dovoljno snažan talas građanske energije i pouzdanja u mogućnost miroljubivog postajanja subjektom promene. I to, ne samo mudrim da principijelno pomiri naciju sa slobodom i odgovornošću, već i subjektom sposobnim da primora i vlast i opoziciju da se odgovorno posvete izgradnji održivog sistema uzajamnih garancija. Pored izraženije tolerancije i pluralne kulture najmoćnijih aktera, boljih strategija i obrazovno-kulturnih praksi, medijskih sloboda, alternativnih izvora informacija na nacionalnim frekvencijama, kao i promena sastava i načina rada regulatornih tela, rezultat ovog pokreta mora pre svega da se prepozna u kompletu mnogo izvesnijih izborno-demokratskih procedura, sa zaista garantovanim neizvesnim ishodima, a ne sa unapred poznatim pobednikom. U suprotnom, sindrom nepopravljivih mana vlastodržaca, slabosti opozicije i nedotupavnosti izbornog tela, zaista može da nas dovede do potpunog kraha modernog republikanizma, sa narodom koji, „pošto mu dojade njegovi predstavnici, a i on sam sebi, pada ničice pred noge jednom jedinom gospodaru“ (Tokvil). __________ Duža, integralna verzija ovog teksta je prilog za ovogodišnji okrugli sto „Srbija 2023: Između autoritarne modernizacije i demokratskog moderniteta“, koji 7. jula 2023. u okviru Škole političke ekologije – Zasavica organizuju GDF i Novi magazin