Ekonomski rast je precenjen

Svakodnevno, Piter je raspoređivao robu u skladištu u Danfermlinu na jugu Škotske. Vremenom je neisporučena roba dobijala nove oznake kao instrukcije za dalje postupanje. Malim uređajem ambalaža se skenira, priprema i tako Piter dovršava još jednu radnu nedelju. Novi kontingent upravo je poslat u „zonu uništenja“. Tajno snimivši poslove u skladištu Amazona razotkrio je njihov obim - nedeljno se uništavalo i više od 130.000 komada nikada nekorišćene, savršeno ispravne robe. „Neuništeno ide na deponiju“, pojasnio je novinarima sudbinu neprodatih laptopa, televizora i druge robe tada već bivši zaposleni. Ovu praksu nije Amazon izmislio. Nije ni Barberi, koji je svojevremeno spalio 29 miliona funti sopstvene odeće. Prevelika dostupnost snižava cene i profit, a to ne valja. Na lažnu oskudicu i druge sistemske pošasti obrušava se DŽejson Hikel knjigom Less is More: How Degrowth Will Save the World (2020). NJom ukazuje na destruktivnost kapitalističke proizvodnje i osporava njenu logiku. Te dve stvari Hikel, ekonomski antropolog i predavač na Autonomnom univerzitetu u Barseloni, povezuje tezom da imperativ ekonomskog rasta vodi u ekološki sunovrat. Klimatske promene nisu novost: znamo da se glečeri tope, šume nestaju, da su okeani sve kiseliji i da vreme za akciju ističe. Prema podacima UN, u poslednjih je pola veka usled ekstrakcije prirodnih resursa, emisije zagađenja i otpada nestalo preko polovine ptica, gmizavaca i vodozemaca. Odumiranje se ubrzava jer je ekonomski rast eksponencijalan: po stopi rasta od tri odsto, privreda se duplira za 23 godine pa, tako duplirana, ponovo za isto vreme... Kriza nejednakosti: Sve bi to, prema Hikelu, bilo O.K. da se BDP stvara iz vazduha, ali ne stvara se – potrebna je energija. Materijalni otisak, tj. količina iskorišćenih sirovina radi zadovoljavanja finalne tražnje premašio je granicu održivosti od 50 milijardi tona još 2000. Do danas je gotovo dupliran. Ne zagađuju svi podjednako. Na autorovom nišanu su najbogatiji pojedinci i zemlje: „Samo SAD su odgovorne za skoro polovinu globalnog prebacivanja bezbedne granice emisije ugljen-dioksida, dok sa Zapadnom Evropom, Japanom i Australijom čine 92 procenta“. Većina zemalja u razvoju, pak, treba da poveća razvojnu potrošnju. Ni posledice ne snose svi podjednako. Uragani u Americi, poplave u Evropi ili požari u Australiji jesu česti, ali to nije merljivo sa siromašnim zemljama koje se suočavaju sa sve većim nedaćama. Climate Vulnerability Monitor predviđa da će zemlje u razvoju usled suša, požara, klizišta i oluja uskoro trpeti štetu i do hiljadu milijardi dolara. To je, ironično, 92 odsto svetske štete od klimatskih promena uz gotovo sto odsto ljudskih žrtava. Kriza demokratije: „Mi smo u kapitalizmu i to je tako“, izgovorila je Nensi Pelosi, jedna od najmoćnijih političara u SAD, kada ju je student u NJujorku 2017. pitao šta misli o Harvardovom nalazu da 51 odsto Amerikanaca od 18 do 29 godina ne podržava kapitalizam. Pokazavši koliko se rast uzima zdravo za gotovo, zahvalila se na pitanju. Ono bi možda i bilo besmisleno da je ta studija izuzetak. Anketa agencije YouGov pre šest godina je otkrila da kapitalizam ne smatra fer sistemom 55 odsto građana SAD, 64 odsto u Velikoj Britaniji i 77 odsto u Nemačkoj. Konsultantska kuća Edelman je 2020. objavila da se sa izjavom „kapitalizam donosi više štete nego koristi“ slaže 69 odsto Francuza i 74 odsto Indijaca. Glede ekonomskog rasta ljudi su još jasniji. Jejlova anketa je 2018. otkrila da je „za barem 70 odsto Amerikanaca zaštita okoline važnija od rasta“. Naredne godine, Evropski savet za spoljne poslove je u četrnaest zemalja EU postavio pitanje „da li verujete da zaštita prirode treba da bude prioritet, čak i ako to šteti ekonomskom rastu“. Između 55 i 70 odsto ispitanika odgovorilo je – da. Tehnologija nije svemoguća: Autor odbacuje tzv. zeleni rast kao rešenje. Dobro je što raste efikasnost obnovljive energije. „Danas je godišnja proizvodnja čiste energije veća za osam milijardi megavat-sati nego 2000, što je dovoljno za snabdevanje jedne Rusije“, piše Hikel. Međutim, u istom periodu je globalna tražnja za energijom porasla za 48 milijardi megavat-sati. Dakle, pet šestina novonastale tražnje zadovoljava se fosilnim gorivima. Dekarbonizacija čak i postojeće potrošnje nemoguća je u kratkom roku, a kamoli rastuće. Obnovljivi izvori ne zamenjuju stare, već idu povrh njih. Da ovako ne mora da bude pokazala je studija iz 2020: dostojanstven život na Zemlji moguć je sa 60 odsto manje energije za čak deset milijardi ljudi. To podrazumeva život u funkcionalnom prostoru sa 50 litara čiste vode dnevno, računarom, internetom i pristupom transportnoj mreži i uz univerzalnu zdravstvenu zaštitu, besplatno obrazovanje do 19. godine i znatno nižim radnim vekom. Preživeti izobilje: „Odrast“ (degrowth) znači prevazići ideju da svaka delatnost mora da raste. Treba razmisliti šta zaista treba razvijati – čistu energetiku, javno zdravstvo ili organsku poljoprivredu – a šta radikalno sputati. Kada suvišna ekstrakcija i tražnja za energijom splasnu, BDP će opasti i to je u redu, jer nije svrha u njemu. Štaviše, iznad nivoa od oko 10.000 dolara po stanovniku, veza ekonomskog rasta i ljudskog blagostanja se gubi. Spasavajući prirodu, „odrast“ ne šteti ljudima. Programirano zastarevanje elektronske i druge robe, hiperprodukcija i manipulativni marketing podstiču nezadovoljstvo i prekomernu potrošnju pa ih treba odbaciti. Tada bi se videlo koliko je uloženi rad, sa stanovišta ljudskih potr eba, suvišan. Kada je čuveni DŽon Majnard Kejns 1930. pisao da će se kroz sto godina, zbog rasta produktivnosti, raditi tri sata dnevno, koncept BDP-a nije ni postojao. U međuvremenu je osmišljen i postao je primarna politička valuta. U čiju korist, vidi se po realnoj zaradi srednje klase koja od 1980, uprkos rastu produktivnosti, faktički stagnira. Za isto vreme, gotovo trećina porasta svetskog bogatstva slila se kod već najbogatijih jedan odsto. Ako je ovakav rast društveno potreban, onda ideologija koja ga odozgo neguje odavno više nije. Ekonomija budućnosti biće efikasnija i u reciprocitetu sa prirodom, a rad ravnomerno raspoređen. Osim što poboljšava mentalno zdravlje, kraće radno vreme čuva okolinu jer smanjuje potrošnju energijom intenzivne robe. Druge progresivne politike, poput globalne minimalne zarade ili visoke poreske stope za milijardere umanjiće nejednakosti i olakšati ulaganje u javna dobra, univerzalno zdravstvo i obrazovanje i energetsku tranziciju. Kada naučni dokazi dođu u koliziju sa dominantnim viđenjem, pravi se izbor - ili se nauka ignoriše ili se menja viđenje. Kombinujući savremena ekološka saznanja sa nalazima ekonomske teorije, Hikel bira teži put. U današnjem sistemu nema ničeg prirodnog, još manje neizbežnog. Ipak, lakše je zamisliti propast sveta nego kapitalizma, jer su prognane utopije. „Odrast“ je u tom smisu osveženje, jer društvo bez vizije ne napreduje, već otupljeno tavori između gumenih zidova. Ova knjiga želi da ih sruši. Ivan Radanović