Od rijalitija do državnog lojalitija

Kad pišem stručne komentare izbegavam da analiziram motive i svrhu donošenja propisa i fokusiram se na pravna pitanja, jer ne želim da ono što iznosim poprimi bilo kakav politički prizvuk. Naprosto, postavljam logična pitanja i razmatram napisano sa stanovišta struke. Ali, kad sam analizirao Pravilnik o penzionerskoj kartici, morao sam da izađem iz tih okvira. Inače, smatram da korisnici prava iz penzijsko-invalidskog osiguranja zaista moraju imati nekakav identifikacioni dokument kojim potvrđuju svoj status, umesto da to čine penzionim čekovima i sl. Kao što se zdravstvena kartica koristi za ostvarivanje prava na zdravstvenu zaštitu. Ništa sporno u tome. Mada, tehnološki, svi podaci mogu biti pohranjeni na ličnu kartu, tako da sve kartice može zameniti jedna, ali zanemarićemo i to. Postojanje same kartice predviđeno je Zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji kaže da Republički fond PIO izdaje korisniku prava penzionersku karticu. Ali, zašto je onda Pravilnikom predviđeno da se podnosi zahtev za to? Zar ne bi trebalo da ih svi penzioneri automatski dobiju? I ranije je bilo predviđeno postojanje ovih kartica. Jedino što u vreme donošenja prethodnog pravilnika, u februaru 2018. nije postojao zakonski osnov, jer je član zakona koji ih predviđa, dodat tek krajem septembra 2018. Malo problematično, ali, važna je dobra namera. Mada, i stara poslovica kaže da je put do pakla popločan najboljim namerama... A dobro, možemo te kartice tretirati neformalno, šta sad što zvanično služe za dokazivanje nečijeg statusa. Čemu služi penzionerska kartica? Pravilnik kaže za dokazivanje statusa korisnika prava iz penzijsko-invalidskog osiguranja i/ili ostvarivanje određenih pogodnosti kod davalaca pogodnosti. Po prethodnom pravilniku penzionerska kartica koristila se za dokazivanje statusa uz lični identifikacioni dokument. Međutim, ove kartice po novom pravilniku, postaju nešto drugo. Jer, ispade da im prevashodna namena nije dokazivanje penzionerskog statusa. Da jeste, bile bi automatski izdate svima u evidenciji Fonda PIO, a ne samo onima koji ih zatraže. Time što to dokazivanje statusa ima za cilj ostvarivanje nekakvih pogodnosti, one postaju članske kartice nekakvog Loyalty programa. Jer, dok je stari pravilnik uređivao samo izgled i postupak izdavanja kartica, novi pravilnik sada reguliše način dobijanja pogodnosti kod trgovaca i pružaoca usluga. Vlada je još dala preporuke organima uprave da smisle šta da preduzmu ili predlože, kako bi se omogućilo ostvarivanje ovih pogodnosti. A posebno je zanimljiva „preporuka“ pravnim licima u privatnoj i javnoj svojini i preduzetnicima da omoguće ostvarivanje tih pogodnosti. Znači, te pogodnosti penzionerima daju privrednici, a ne država? I to slobodnom voljom, ako imaju interes za to. Kao i uvek, teret je elegantno prebačen na druge, a država kobajagi brine o svojim građanima. A šta je sad drugačije? Pa svaki trgovinski lanac inače ima neki popust za penzionere. Da zanemarimo što je „malo“ sporno što se time diskriminišu drugi kupci. Da, penzioneri jesu u lošem položaju, ali o tome mora da brine država, a ne privrednici. A nikako se njihov položaj ne sme „popravljati“ proizvoljnom diskriminacijom. Jer, u prodavnici, novac je novac, a svaki kupac je isti. Nikome na čelu ne piše kolika su mu primanja, ni koliko osoba izdržava. Kako je zamišljeno to ostvarivanje pogodnosti? Prosto, unošenjem šifre kupca i koda kartice u fiskalnu kasu prilikom plaćanja robe i usluga, Fond PIO dodeljuje bodove korisniku kartice. Te podatke iz fiskalne kase, fondu dostavlja Poreska uprava. Tako, za utrošenih pet stotina dinara, stiče se jedan bod, s tim što je ukupan broj bodova na mesečnom nivou ograničen do visine prosečne penzije. A na osnovu prikupljenih bodova, korisnik kartice može ostvariti popust, poklon i sl. kod davaoca pogodnosti. I ne, dodeljeni bodovi ne mogu se zameniti za novac. Dakle, Fond PIO uz pomoć Poreske uprave, prikuplja i obrađuje podatke i vodi evidenciju o dodeljenim i utrošenim bodovima. Gde ima bolje? Fond PIO može (a ne mora) sa davaocima pogodnosti zaključiti sporazume o saradnji kojima će se bliže urediti davanje pogodnosti. Može i da na svojoj internet stranici, te aplikaciji specijalno predviđenoj za to, objavi spisak davalaca pogodnosti. A može korisniku kartice dostavljati i obaveštenja o pogodnostima koje se mogu ostvariti. Tu je zanimljiv izbor reči. Jer, ako je rečeno može, to je mogućnost, a ne obaveza. A na osnovu čega onda neko daje pogodnost, a Fond PIO radi te poslove za njega, ako nemaju sporazum? Ne razumem. I, šta ovime Fond PIO i Poreska uprava postaju? Neka vrsta servisa za određene prodavce robe i usluga u nekakvom kvazilojaliti programu? Da li je to svrha i uloga državnih institucija? Mašala, pored državnog rijalitija (mislim na Skupštinu i provladine medije), dobismo i državni lojaliti. I inače nam je sve kao u supermarketu ili na vašaru. Pa kod nas se i borba protiv sive ekonomije vodi organizovanjem nagradnih igara, a deca leče SMS porukama. Dok se bezbednost saobraćaja poboljšava kroz „akcije“, umesto edukacijom od najmlađeg uzrasta. Pa tako jedan mesec imamo akciju kontrole alkoholisanosti vozača, drugog brzine, trećeg… Ali nemamo program kojim decu učimo pravilima i odgovornom ponašanju. Jeste, stvarno, kad će im to trebati u životu? Nego, kad smo već kod supermarketa i akcijskih prodaja, ono što upada u oči je skok cena svega. Da, jesu poskupeli neki inputi (gorivo, energija, sirovine…), ali nisu duplo, dok cene nekih namirnica jesu, suncokretovog ulja na primer. Kako to? Evo objašnjenja jednog ugostitelja. Nekada je čašica domaće rakije kod njega bila 60, a sad je 120 dinara. Kaže, on je plaćao litar po 600, a sada plaća 800 dinara. I još se pita, što se žale gosti, njima je poskupelo samo 60, a njemu čak 200 dinara. Da smešno je, ali kod nas je uvek sve bilo hajdučija, uzmi odmah i koliko god možeš. Jer, niko se ne buni. A i što da se smaraju količinom, da posluže ko zna koliko mušterija, bolje „odrati“ nekoliko. Na istom su, a manje je posla. Šalu na stranu, ali, ko će da objasni zašto je uvozno mleko jeftinije od domaćeg? I jedno i drugo prave od istog mleka u prahu. Jer, tehnološki, dugotrajno se ne pravi od svežeg mleka već od koncentrata. I kako to da su uvozni proizvodi poskupeli desetak procenata, a oni domaći 50 i više? Evo konkretnog primera, pakovanje uvoznog čokoladnog krema premijum klase koštalo je pre godinu dana 500 dinara, a sada 50 dinara više. A isto toliko pakovanje domaćeg proizvođača (niže klase uzgred) koštalo je 350, a sada isto kao ono strano. Ako je gorivo problem, kako ono što stiže iz hiljadu i kusur kilometara udaljene fabrike i prelazi nekoliko granica, ima iste cene kao ono što se dopremi za sat vremena vožnje? I kako tek objasniti kad na „akciji“ taj domaći krem sada ipak košta isto koliko i ranije? Da zaista, kako svi proizvodi na akcijama budu jeftiniji za 40, 50 odsto? Teško da će neko ići ispod direktnih troškova, što će reći da su akcijske cene tu negde oko realnih, i to sve sa zaradom trgovca i svih ostalih u lancu. Neko nas tu malo…, a neće biti da su stranci, nego neko ovde. Jer, oni koji su u poslu znaju da porez i marža na nekim proizvodima čine čak i 80 procenata od maloprodajne cene. Što je apsurd, to je na onome što su osnovne životne potrebe, na luksuznim stvarima marže su manje. A zašto tek proizvođači pune trgovačke brendove po cenama nižim od svojih pakovanja? Gde je tu logika? Ne znam, ali dok je ovaca sigurno neće faliti vune. Inače, to bi moglo biti rešeno da organizacije za zaštitu potrošača, kojih ima koliko hoćete, zaista rade svoj posao. Na primer, jedan mesec pozvali bi potrošače na bojkot određenog trgovca, pa onda prešli na sledećeg i tako redom. Zašto? Prosto, velikim trgovcima koji uzgred ucenjuju i „muzu“ proizvođače na razne načine (odloženim rokovima plaćanja, pozicioniranjem proizvoda itd.), veoma je bitan redovan protok novca. Nije isto kada planirani iznos stiže svakog dana, kontinuirano, i kada stigne sa mesec, dva zakašnjenja. Jer i trgovci svoje obaveze plaćaju po nekom planu. Svako odlaganje prevaljuje problem u budućnost i multiplikuje ga. Jer postoje fiksni troškovi koji se plaćaju, prodali nešto ili ne. I tako, dovoljno je jednog meseca bojkotovati jednog trgovca, a kupovati sve isto, samo kod drugog. Pa, ako bude bilo potrebe, ići dalje. A sumnjam da bi bilo, jer čim bi ostali videli šta se dešava sami bi promenili ponašanje. Znači, nije potrebno da se država meša, sve to tržište samo od sebe može regulisati. Ali za to morate imati ovce koje neće da ih šiša kako ko stigne. A tako je sa svim, ko razume o čemu pričam. Za sve što nam se događa, sami smo krivi. A ponajviše oni koji kažu da ih politika ili bilo šta drugo ne zanima. One koji veruju ili iz interesa glasaju za nešto, treba ceniti iako se ne slažete s njima. Jer, sa njima se zna na čemu ste. A ovi koji su iznad svega, koje sve to „ne interesuje“, rade isto, čak i više u korist štete svih drugih. Jer, kad se dele mandati, kad se odbiju oni ispod cenzusa, oni koji nisu izašli, nevažeći glasovi… odlučujuće su proporcije, pa oni koji imaju najviše dobiju još više. Krajnja računica, sa manje od petine podrške ukupnog stanovništa može se imati apsolutna vlast. Ne, nisam otprilike rekao. Računica je tačna, proverio sam je u više izbornih ciklusa. Mislite o tome. Nenad Jevtić