I Gandi bi ratovao da je bio Ukrajinac

Treba mi vremena da se setim reči na srpskom, jer mi fali praksa otkako je rat počeo. Mnogo manje čitam na vašem jeziku. Ipak, ne želim da pričamo na engleskom, jer uživam da pričam na srpskom, otme se povremeno Andriju LJupki u razgovoru za NIN. Skoro da se izvinjava. Ovaj nagrađivani ukrajinski prevodilac, pesnik i prozaista godinama unazad predstavlja važnu kulturnu sponu između Ukrajine i zemalja bivše Jugoslavije. Učestvovao je na debatnom programu nedavno završenog petnaestog festivala Krokodil, a sticajem okolnosti je bio sprečen da sudeluje u predstavljanju savremene ukrajinske književnosti. NJegov roman Karbid iz 2014. godine, koji je u decembru 2021. objavljen za Arhipelag, inspirisan je stvarnim događajem – naime, naumom krijumčara iz Zakarpatja da prokopaju tunel između Ukrajine i Slovačke i tako povežu svoju državu s tlom Evropske unije – neko iz ideala, neko iz koristoljublja. Od početka ruske invazije, LJupka je pisanje stavio po strani, ne potpuno svesno, i upustio se u volontiranje za ukrajinsku vojsku. „Nekoliko puta sam pokušao da napišem nešto duže od statusa na Fejsbuku ili imejla, nešto što bi imalo književnoumetnički kvalitet, ali ne uspevam. Odgovara mi samo kratka forma. Možda treba da se oprobam u aforizmima. Književnost zahteva igranje sa smislom, postavljanje kontrasta, uspostavljanje veza između delova teksta, a za to trenutno nisam sposoban. Važnija mi je prozirnost, jasnoća. Na kraju se uvek vratimo poeziji, kraljici književnog stvaralaštva, jer pesme su svojevrsna emocionalna hitna pomoć koja i piscu i čitaocu pruži mir. Dakle, ili aforizmi ili pesme“, kaže naš sagovornik. U kom trenutku se desio prelaz s pisanja na volontiranje? Poslednje što sam pre rata napisao bile su dve kolumne, od kojih je jedna objavljena na Peščaniku. Pre nekoliko godina sam bio na velikom pesničkom festivalu u Švedskoj, gde sam se upoznao s ljudima iz uglednog časopisa Total. Prošlog marta su me zamolili da nešto napišem, ali sam posle desetak redova počeo da osećam sramotu. Bilo je prepuno patosa i banalnosti. Pomislio sam da u tom trenutku treba da budem nekakav glas naroda, iako živim u Užgorodu, gradu na zapadu Ukrajine koji je tada bio na oko hiljadu kilometara udaljenosti od fronta. Mnogo je tuđih priča bilo zanimljivije i važnije od onoga što sam ja imao da kažem. Osetio sam se kao ratni parazit koji piše o tuđoj traumi, koji će biti objavljen i plaćen za to. Biti pisac, državljanin zemlje koja je u ratu, odjednom je postalo isplativo, a to mi nije prijalo. Zato sam odlučio da uradim nešto konkretno. Kako je počelo samo volontiranje, šta sve podrazumeva? Kod nas, na Zakarpatju, domaći proizvodi su kao sveti predmeti i običaj je da se za Uskrs u crkvu ide s jajima, vinom, ritualnim hlebom i posebnom vrstom kobasice dimljene granama voćnog drveta. Zvao sam prijatelja koji je pre rata bio u civilnom sektoru, a koji je kao dobrovoljac otišao u Donbas, i rekao mu da želim da njemu i njegovoj jedinici za Uskrs pošaljem sto kila tih kobasica. U redu, rekao je, ali mi smo u šumi i ovde pošta i kuriri ne dostavljaju, najbliži gradić je na desetak kilometara udaljenosti, a kao novoformirana dobrovoljačka jedinica često nemamo prevoz ni za ranjenike i naoružanje, a kamoli za kobasice. Rečeno mi je da pre juna ni mi ni oni ne možemo da računamo na kola i zato sam počeo da prikupljam sredstva za njihovu kupovinu. Trebalo je oko 10.000 evra. Nisam hteo da molim prijatelje za donacije, jer bih im stvorio obavezu da učestvuju; umesto toga sam objavio svoje podatke na Fejsbuku i zamolio da da ko koliko može. Pet minuta kasnije sam morao da isključim zvuk na telefonu, a onda i vibraciju, pošto je sve vreme vibrirao bez pauze. Sledećeg jutra, na računu je bilo novca za dva automobila, što je nekih 20.000 evra, a tom je sumom, primera radi, pre rata bilo moguće kupiti manji stan u gradu u kojem živim. Usledile su na stotine poruka vojnika s fronta i njihovih porodica i ispostavilo se da je bilo potrebno još mnogo automobila. Akcije prikupljanja sredstava su nastavljene, kupovina kola takođe, a svaki račun sam priložio javnosti i prilikom primopredaje na frontu sam uzimao papire koji dokazuju da su kola otišla gde treba. U međuvremenu sam okupio čitav tim koji takođe radi volonterski, koji vozila prethodno oboji u maskirne dezene, servisira, popravi gde treba. I, evo, sad u nedelju sam objavio slike za 162. automobil koji smo kupili i odvezli na front. Do sada smo 22 puta kolonom vozila išli na istok, a od Užgoroda do Kramatorska u Donbasu je tačno 1.400 kilometara. Treba nam četiri dana da odemo tamo i vratimo se. Prošle godine sam za volanom proveo ukupno 88 dana i to mi prilično jede vreme. Ali makar radimo nešto opipljivo. Nedostaje li vam stvaranje dok ste u kolima, vidite li nešto što probudi pisca u vama, makar nakratko? Naročito s obzirom na ironičan, ali blagonaklon ton kojim pišete… Pošto objavljujem slike i storije s fronta, posmatram njih kao mala književna dela koja imaju glavne likove, naznake zapleta i raspleta, zanimljive situacije, i osmišljavam ih ka ostvarenju emocionalnog efekta. Prošlog avgusta sam shvatio da ono što radim ima domet, što je oko deset automobila mesečno. A sve je to proizašlo iz privatne inicijative i želje da moj prijatelj i njegovi saborci Uskrs provedu s kobasicama. Karbid je moj prvi roman, uskoro će mu deseti rođendan i humor prisutan u njemu vrlo je karakterističan za Ukrajinu. Mnoge smo katastrofe preživeli kroz istoriju, baš zahvaljujući smehu. Prva knjiga ukrajinske moderne književnosti štampana je 1798. godine i reč je o parodičnoj travestiji Vergilijeve Eneide koju je napisao Ivan Kotljarevski, jedan inteligent na službi kod ruskog cara. Likovi u toj njegovoj verziji Eneide su zaporoški kozaci, delo je pisano tada nepriznatim narodnim ukrajinskim jezikom i čitano je u salonima za zabavu dvorjana, dok piju čaj, rum ili konjak. NJegov jezik je sočan i duhovit, zapatio se u narodu i olakšao nam je čitav 20. vek koji smo proveli između Nemačke i Rusije. Recimo, kada se prvi put počelo govoriti o mogućnosti nuklearnog napada na Ukrajinu, proširila se šala da treba bar da se dobro zabavimo i da na brežuljku nadomak Kijeva, nalik Košutnjaku, noć uoči napada organizujemo masovne orgije, velike bahanalije. Ta je šala završila na majicama, postala je opšteprihvaćeni pop-kulturni kod. Ne možeš jodom odgovoriti na opasnost od nuklearne bombe, ali humorom možeš, bar donekle. Danas se može pisati o solidarnosti i herojstvu, ali trenutno popisujem anegdote s fronta s namerom da u nekom trenutku, svakako ne sada, napišem nešto poput Doživljaja dobrog vojnika Švejka Jaroslava Hašeka. Da bude duhovito, ali da na dnu smeha budu vidljive i senke. Šta vas je privuklo Balkanu? I vidite li od početka rata neke nove paralele između onoga što se dešava u Ukrajini i onoga što se dešavalo kod nas? Temperament mi je balkanski, ali ne samo meni. Južni Karpati, odakle potičem, inače imaju mnogo poveznica sa Balkanom. Gradska kuća u mom gradu se ne zove ratuša, nego županija. Volim da plovim i pecam, a to sam učio na Tisi, koja izvire kod nas, a u Dunav se uliva kod vas. Lokalni dijalekt ima dosta sličnih reči sa srpskim i hrvatskim. Ne pijemo votku, nego vino i šljivovicu. Svadbe nam oko dva izjutra dosta zaliče na balkanske. Kulturni obrasci liče jedni na druge, recimo, u pogledu patrijarhalnosti. Oduvek sam hteo da znam više o vašem području, jer sam osećao bliskost s njim. Zato sam i završio balkanske studije u Užgorodu. Prevodio sam knjige Dubravke Ugrešić, pa i Miljenka Jergovića, Vladimira Arsenijevića, Srđana Valjarevića… i sva su ta dela o ratu i marginama rata. Poslednja knjiga koju sam s vaših jezika preveo bila je Knjiga o Uni Faruha Šehića i zbog planinskog okružja i ljubavi prema pecanju sam je osetio kao svoju. Ratna književnost iz bivše Jugoslavije bila je vrlo popularna u Ukrajini od početka rata 2014. godine, jer je govorila o nadi u kraj sukoba, koliko god on bio tragičan. Popularnost je opala od februara 2022. godine, jer razmere ratova, vaših i naših, nisu uporedive. Balkanski sukobi bi bili uporedivi da je Ukrajina zaratila s Poljskom ili Rumunijom, recimo. Ali, rat s Rusijom je rat protiv sile mnogo veće od nas, protiv sile koju je nemoguće potpuno pobediti. Samim tim ima planetarne geopolitičke posledice. Ima i ideološku potku, jer mi najbolje znamo da je reč o borbi između demokratije i autoritarnosti. Ne podržava džabe Zapad Ukrajinu, a Iran i Kina Rusiju. Sličnost je u tome što su svi pobrojani ratovi pokušali da instrumentalizuju prethodne traume. Putin je želeo da svom narodu pokaže da je Rusija ponovo velika i da može nekoga da pobedi za nekoliko dana. Govor koji je održao tri dana pred rat podsetio me je na Miloševićev govor na Gazimestanu. Poruka je ista: svi su protiv nas, ali mi ćemo ih potući, jer smo moćni. To je igranje s najnižim instinktima koji su prisutni u svakom narodu, naravno, ali tamo gde je cenzura potpuna lakše ih je izvući na površinu. Problem je što su ti narativi narkotik s kojeg je nemoguće skinuti se bez posledica, trauma i bolesti. Onda završiš s tvrdnjom: možda ćemo biti država iz devetnaestog veka, ali ćemo biti ponosni na nju. Da nije tragično, bilo bi smešno. U jednom intervjuu ste rekli da Rusija ratuje za svoju viziju prošlosti, a Ukrajina za svoju budućnost? Tako je. Putin tvrdi da je Rusija sama pobedila fašizam i da je jedina dala žrtve i sada pod tom krinkom pravda zločine iz prošlosti. I nepočinstva sovjetske armije, ali i zlodela nad svojim narodom. Veliki teror tridesetih je odneo misleće ljude s raznih ideoloških strana, gulazi su progutali obične građane, i kada to sve pravdaš sopstvenom žrtvom, više ne izgleda kao zločin. Odjednom je Staljin bio u redu i ne bi bilo loše da se ponovi. Ukrajinci uopšte nisu želeli da ratuju, sukob nam je postepeno nametan. Sećam se, na Majdanu 2014. godine bio je popularan plakat na kojem je pisalo „Odjebite od nas“. Ništa više nismo želeli. A zauzvrat smo dobili da policija prebija i ubija učenike i demonstrante. Ako je to jedna vizija ukrajinske budućnosti, a druga opcija je nekakva pravna država gde je moguće reći šta želiš bez sličnih posledica, izabraćemo drugu, kao što bi i skoro svi drugi, pretpostavljam. Kšištof Čiževski iz Fondacije „Česlav Miloš“ dobro je sažeo našu situaciju: u okolnostima susreta s otvorenim zlom, i Gandi bi ratovao. Rat je rat, jasno je svima, ali jedini razlog da Rusija bombarduje civilne ciljeve stotinama kilometara udaljene od fronta, ili energetska postrojenja čijim uništenjem nimalo neće doprineti svojoj pobedi, jeste da pokaže koliko je moćna. I zato je za budućnost važno da neko za sve ovo odgovara. Bez odgovornosti, ti zločini će se ponoviti. Da li su se javljali prijatelji i kolege iz Rusije i Srbije? Kako gledate na poziciju Srbije kada je reč o ratu u Ukrajini? U Rusiji imam neke poznanike, ali nisu se javljali. Stigle su mi poruke od ljudi koji ne žive u Rusiji, poput pesnikinje Elene Fanailove, koja je u inostranstvu i novinarka je Radija Slobodna Evropa. Oni koje zovemo „dobri Rusi“ ne moraju ništa da kažu, već znamo da ne odobravaju agresiju. Međutim, virus imperijalizma je ušao i u tamošnje prodemokratske snage, jer se vode logikom: rat je greška, ali sad ne smemo da ustuknemo, jer će to biti krah Rusije. Iz Srbije su mi se javili Srđan Valjarević, Svetislav Basara, Vladimir Arsenijević, koji je mojoj porodici i meni ponudio smeštaj u Krokodilovom prostoru. Onda je sakupljao pomoć za Ukrajinu, a ja sam ga s ekipom vozio u Harkov i Donbas. Zanimljivo, nije mi se javio Muharem Bazdulj, čiji sam roman Koncert preveo na ukrajinski. Od države Srbije nisam ništa ni očekivao, jer sam i ranije znao da su vaše vlasti proruske. Nije moglo da me razočara ono čime nisam bio očaran. Imam mnogo prijatelja u Srbiji, pre rata sam redovno pratio vaše medije i veoma dobro znam da, kao što Budimpešta nije Mađarska, tako ni Beograd nije Srbija. LJudi nisu svuda valjano informisani, ne žive svuda istim kvalitetom, siva zona prema rusko-ukrajinskim odnosima nije mala. Pa opet, stav ljudi u vašoj zemlji nije crno-beli kako ga predstavljaju ukrajinski mediji. Ali me je rastužila pasivnost države Hrvatske. Ipak, ovaj rat je važan za vaše društvo, jer ne mislim da je u slučaju ovoliko nesrazmernog, neopravdanog rata moguće držati se po strani. Ali promena stava mora da potekne iznutra, iz unutrašnjeg procesa. Mora se odgovoriti na pitanja da li treba podržati bombardovanje civila, rušenje brane Kahovka i krađu dece i njihovo odvođenje u kampove u Rusiji. Ovaj rat će širom sveta ubrzati razna društvena trvenja, a znam da u Srbiji nezadovoljstvo postoji. Jednom sam se obreo u povorci „1 od 5 miliona“, sada pratim šta se dešava s protestima Srbija protiv nasilja i odavde izgledaju impresivno. Da li je dekolonizacija Ukrajine u odnosu na rusku sferu uticaja isto što i pitanje njenog opstanka, kako neki kažu? I da i ne. Ukrajinski narod će za jednu ili dve generacije biti drugačiji u odnosu na ovaj sadašnji. Jasna posledica agresije je to što su deca danas počela da se interesuju za nacionalni identitet i nacionalnu prošlost i osećaju potrebu da se deklarišu. Mada, to sazrevanje od Majdana do danas prvenstveno ima predznak građanskog, ne nacionalnog. Nije pitanje da li si Ukrajinac, nego da li želiš da ista vlast vlada decenijama i da ugrožava svakog ko se s njom ne slaže. S druge strane, svi smo međusobno povezani i nema te države ili tog društva koji mogu da se ponašaju kao da niko drugi ne postoji. To je lekcija koju učimo. Čitav sovjetski blok se svojevremeno rasparčao tako da države dobiju mirnu nezavisnost, ali se ispostavilo da je rat samo odgođen za tri decenije. Vaš Ivan Čolović rekao je da se kao najveći problem rata uvek ispostavi egzistencijalni. Ako Rusija tvrdi da su Ukrajinci i Rusi bratski narodi, onda su odnosi među njima odnosi Kaina i Avelja, gde jedan želi da ubije drugog i zbog srdžbe i ljubomore ga izbriše iz egzistencije. Putin uspostavlja ogledalni odnos – braća moraju da budu istovetna, a ako među njima ima nekakve razlike, onda tu razliku treba uništiti. Pogledajte Moldaviju, koja komparativno ima mnogo više veze s Rumunijom nego s Rusijom, a poslednjih tridesetak godina se ponašala kao da ne želi ni na Zapad ni na Istok. Mislim da je im je sada postalo jasno da to nije održivo. I neće ugroženost stati samo na Ukrajini, gde je postala stvarna, ili Moldaviji, ili Belorusiji, nego i u centralnoazijskim državama poput Kazahstana, kavkaskim državama gde su delovi zemlje ili pod okupacijom ili u hibridnom stanju, u baltičkim državama. Ukrajina nije izuzetak, ona je samo najočigledniji pokazatelj da s ruskom neoimperijalnom idejom nešto nije kako treba. Trenutno prisustvujemo razvijanju procesa koji je počeo raspadom SSSR-a, a mislim da će se završiti tek kad se stanje u Evropi vrati na ono od kraja Prvog svetskog rata. Stefan Slavković