Daj šta daš

U neka druga vremena, boravak jednog američkog državnog sekretara u Pekingu ne bi bio događaj koji bi izazvao baš toliku pozornost. Odnosi Sjedinjenih Država i Kine decenijama su, uz sva usputna iskliznuća i neizbežna sporenja, bili dovoljno korektni, a interesi do te mere prožimajući, da se na kontakte tog ranga moglo gledati kao na stvar diplomatske rutine. Ali ta vremena su davno prošla i više se neće vratiti, pa je dolazak Entonija Blinkena u kinesku prestonicu nekako ispao nesvakidašnje važan iako je svima unapred bilo jasno da će dometi razgovora koje će tamo voditi, zbog najvećim delom nepremostivih razlika u stavovima, biti prevashodno simbolični. Budući da je prošlo gotovo pet godina otkako je neki tako visoko pozicionirani američki zvaničnik tamo poslednji put kročio, te da je Blinken inicijalno u Peking trebalo da stigne još u februaru, da bi posle incidenta sa zalutalim kineskim balonom - po Kinezima meteorološkom, po Amerikancima špijunskom - poseta bila otkazana/odložena, već i to da se sada u Pekingu konačno našao ovom događaju dalo je na relevantnosti. Ispostavilo se, dakle, da je - kao što se i predviđalo - najveći značaj Blinkenove dvodnevne posete u tome da je do nje u sadašnjim okolnostima uopšte došlo. To bi je, po standardnim merilima, kvalifikovalo kao neplodotvornu jer nije donela gotovo nikakve konkretne rezultate, osim ako se uspehom ne proglasi postignuta saglasnost o nastavku kontakata na visokom nivou, te proširenju inače nekada bogate, ali poslednjih godina sasvim posustale kulturne i obrazovne razmene. Ali kako je u međuvremenu kvalitet komunikacije između SAD i Kine spao na najnižu tačku - po oceni kineskog ministra spoljnih poslova Ćin Ganga, iznetoj u više od sedam sati dugom razgovoru s Blinkenom, relacije dve zemlje trenutno su „na najnižem nivou od uspostavljanja diplomatskih odnosa“ - tako se i obe strane u onome što je poslednjih godina na nekakav dijalog jedva ličilo do daljeg moraju zadovoljiti minimalnim pomacima. A održavanje kanala komunikacije otvorenim svakako spada u taj minimum, makar kineska strana i dalje odbijala obnavljanje direktne veze između armija dveju zemalja, kao razlog navodeći američke sankcije pod kojima je, uz druge pojedince, još od 2018. i novi ministar odbrane Li Šangfu (početkom ovog meseca u Singapuru, na sastanku Šangrila dijaloga, Li je odbio da se sastane s američkim kolegom Lojdom Ostinom). I zbog toga su, može se konstatovati, obe strane srazmerno zadovoljne time kako je Blinkenov boravak u Kini protekao. Pored Ćina, primio je Blinkena u Pekingu i Vang Ji, direktor Komisije za spoljne poslove Centralnog komiteta Komunističke partije Kine, što je najviša diplomatska funkcija u zemlji; da bi u poslednji čas bio upriličen i (ispostaviće se: 35-minutni) sastanak s predsednikom Si Đinpingom. Kinezima se verovatno dopalo da američku delegaciju do poslednjeg momenta drže u neizvesnosti: da će sastanka sa Sijem biti potvrđeno je samo sat vremena pre toga. Da nekim slučajem do njega nije došlo, to bi neizbežno bilo shvaćeno kao diplomatsko natrljavanje nosa Amerikancima, tim pre što je Si neposredno pre toga našao vremena da ugosti Bila Gejtsa. S druge strane, međutim, činjenica da se neprikosnoveni kineski lider ipak sastao s nekim ko u diplomatskom smislu nije njegovog ranga, pa - na simboličnom nivou - i to što ga je primio u zdanju Velike dvorane naroda, gde se obično dočekuju samo strani šefovi država, „signalizira (...) da je Kina trenutno velikodušno raspoložena, a kineskom birokratskom aparatu obezbeđuje političko pokriće da ponudi maslinovu grančicu i tu i tamo napravi kompromise potrebne kako bi se odnosi popravili“, kako je to za britanski Gardijan formulio Ven-ti Sung, politikolog s Australijskog nacionalnog univerziteta. Kako god, svi ti razgovori su, sudeći po ono malo toga što se moglo čuti o njihovom sadržaju, ispunili svrhu utoliko što su obe strane izrazile spremnost za unapređenje ako već ne odnosa - to će jako teško ići - onda barem komunikacije. To možda ne deluje kao velika stvar, ali potencijalno može da bude od ogromnog značaja. Kao u slučajevima poput ovomesečnog incidenta u Tajvanskom tesnacu, kada je malo nedostajalo da dođe do sudara kineskog i američkog ratnog broda, te sličnim situacijama do kojih učestalo dolazi u vazduhu, između borbenih aviona dve zemlje: u okolnostima kad su tenzije tolike da više nije nezamisliv ni neki oblik vojne konfrontacije - čak i bez ultimativne katastrofe u vidu kineske invazije na Tajvan i američkog odgovora na nju - izuzetno je važno da, simbolički i bukvalno, na drugoj strani linije uvek ima nekog ko će da odgovori na poziv. I to je tmurna realnost stanja kinesko-američkih odnosa: glavni napori dve strane u ovom momentu usmereni su na to da stvari ne postanu još gore. Iz tog razloga se kao ključni operativni termin - i zajednički cilj - u izveštajima o Blinkenovoj poseti pominje „stabilizacija odnosa“: skromna ambicija, ali u aktuelnom kontekstu krajnje složen, zahtevan posao. „Odnosi su dostigli tačku nestabilnosti, i obe strane svesne su potrebe da se radi na tome kako bi se oni stabilizovali“, kazao je Blinken pred odlazak iz Pekinga. „Ali napredak je teško ostvariti. Za to treba vremena. I to ne može biti rezultat jedne posete, jednog putovanja, jednog razgovora.“ Uz izvestan mentalni trud, ishod Blinkenovog boravka u Pekingu se zaista može interpretirati u blago optimističnom tonu. U zvaničnom kineskom saopštenju se, recimo, pominje da je Si u razgovoru s američkim diplomatom pozdravio „napredak“ koji su dve strane ostvarile po nekim pitanjima oko kojih su „postigle saglasnost“, iako je ostalo nejasno na šta se zapravo misli. Amerikanci se, pak, nadaju da će Blinkenovo probijanje leda otvoriti put i za posete ministarke finansija DŽenet Jelen i ministarke trgovine Đine Rejmondo - što bi, s obzirom da su narušeni ekonomski odnosi jedan od glavnih generatora tenzija između dve zemlje, makar otvorilo mogućnost da se zaustavi njihovo dalje urušavanje. (Ne treba gubiti iz vida da, bez obzira na proklamovano američko ekonomsko „rasparivanje“ od Kine, dve zemlje i dalje imaju monumentalnu trgovinsku razmenu.) A nakon što su se posle obostrano pozitivno ocenjenog sastanka koji su prošlog novembra na marginama samita Grupe 20 na Baliju imali Si i predsednik DŽo Bajden nakratko pojavile nade da bi moglo doći do izvesnog otopljavanja - mada su te nade kratko potrajale - u Vašingtonu priželjkuju i još jedan susret dvojice lidera pre kraja ove godine, kao dodatnu šansu da se odnosi koliko-toliko relaksiraju. I dalje je, ipak, neuporedivo lakše perspektive kinesko-američkih odnosa posmatrati iz pesimistične vizure. Zvanična pozicija Bajdenove administracije da je Kina rival i konkurent, a ne neprijatelj, osim što predstavlja krajnje delikatnu distinkciju, ne vredi mnogo u situaciji kad na obema stranama ima mnogo onih koji bilateralne odnose čitaju upravo u tom, antagonističkom ključu. Pre svega kad je reč o Tajvanu, naravno; ali i po drugim vitalno važnim pitanjima u širokom rasponu od kineskog - malo je reći dubioznog - odnosa prema ruskoj invaziji na Ukrajinu (Blinkenu je, kako je rekao, još jednom stavljeno do znanja da Peking neće Rusiji slati naoružanje koje bi tamo mogla da upotrebi, ali je domaćinima izrazio zabrinutost da bi tako nešto mogla da učini neka kineska privatna kompanija); do trenutno neadekvatne kineske saradnje u suzbijanju ilegalnog izvoza sirovina koje se koriste za proizvodnju fentanila, droge 50 puta jače od heroina koja je, zajedno s drugim sintetičkim narkoticima, glavni uzrok smrti Amerikanaca mlađih od 45 godina. Kao što je, s druge strane, Kinezima neprihvatljivo ono što se vidi kao sistematski američki rad na ekonomskom i vojnom „obuzdavanju, opkoljavanju i suzbijanju“ Kine, kako je to na martovskom zasedanju Svekineskog narodnog kongresa formulisao Si. Uzajamno nepoverenje i podozrivost će sasvim sigurno - i zapravo neizbežno - nastaviti da opterećuju kinesko-američke odnose. Ali sve dok su dve strane spremne da razgovaraju jedna s drugom, svet ima razloga da se nada da stvari neće otići predaleko. Nije mnogo, ali je nešto. Vladan Marjanović