Duboki trag oca svih uzbunjivača

Nemojte biti u zabludi da imate velike šanse da završite kao Danijel Elsberg. Naročito sada kada vlada revnosno goni po Zakonu o špijunaži, poručio je svojim mlađim kolegema Danijel Elsberg, prvi kome je suđeno po tom zakonu. Najstariji uzbunjivač, čovek koji je javnosti otkrio Pentagonske papire i izazvao pometnju u Beloj kući,„najopasniji čovek Amerike“ kako ga je nazvao Henri Kisindžer, „otac američkih uzbunjivača”, „deda svih uzbunjivača“ i kako su ga već nazivali, preminuo je u 93. godini. Kada mu je u februaru dijagnostikovan rak pankreasa i kada su prognoze govorile da ima još najviše šest meseci života, ostao je kod kuće i nastavio da radi. Izjavio je da se baš dobro oseća, da mu je drago što može da prekine dijetu bez soli na kojoj je bio, da dobro jede i da uživa. Poslednji intervju dao je sajtu Politiko, desetak dana pre smrti. Tada je izjavio da su uzbunjivači potrebniji nego ikad. „Upozorio bih ljude da ne misle da bi svako otkriće samo po sebi, bez obzira na to koliko je spektakularno, koliko je neverovatno, koliko šokantno i izvanredno, nužno izazvalo reakciju medija ili Kongresa ili da će ljudi reagovati na njega. Ali može da funkcioniše. Moj slučaj to pokazuje verovatno više nego bilo koji drugi .“ Prošlo je više od pedeset godina otkako je NJujork tajms, a potom i drugi, objavio Pentagonske papire, koje je dostavio Elsberg. Dokumenti na 7.000 stranica pokazali su šta se zapravo događalo i planiralo u Vijetnamskom ratu i koliko su se namere i aktivnosti vlade razlikovale od onoga što su njeni predstavnici, uključujući i predsednike, javno govorili. Elsberg je rođen u Čikagu 7. aprila 1931, a odrastao je u predgrađu Detroita, u saveznoj državi Mičigen. Kada je imao petnaest godina izgubio je majku i sestru u saobraćajnoj nesreći. Diplomirao je ekonomiju na Harvardu, a potom nastavio da studira u Velikoj Britaniji, na Kembridžu,zahvaljujući stipendiji Vudrou Vilson. Po povratku priključio se mornarici, da bi se ponovo vratio na Harvard i doktorirao ekonomiju. Radio je za ratno vazduhoplovstvo, kao savetnik ministru odbrane Robertu Meknamari, kao i za RAND korporaciju, uticajnu tink-tenk organizaciju koja se, između ostalog, bavila nuklearnom strategijom i kontrolom nuklearnog naoružanja. Sredinom šezdesetih kao analitičar ministarstva prvi put je otišao u Vijetnam. „Posle dve godine u Vijetnamu, izveštavao sam veoma odlučno da nema šanse za napredak bilo kakve vrste i da rat ne treba nastaviti. To je postalo viđenje većine američkog naroda i pre nego što su Pentagonski papiri objavljeni“, izjavio je pre koju godinu. Kao snažan zagovornik rata Meknamara je 1967. naručio Pentagonske papire, koji je trebalo da posluže kao dokument o svemu što se događalo tokom rata u Vijetnamu, koji bi pomogao budućim generacijama vladinih službenika. Elsberg, u tom trenutku analitičar RAND korporacije, koji je već sarađivao sa Pentagonom, dobio je zadatak da sakupi dokumente. Reč je bila o periodu koji je obuhvatao više od dve decenije i mandate nekoliko američkih predsednika. Od Harija Trumana, Dvajta Ajzenhauera, DŽona Kenedija, Lindona DŽonsona, i sve su vlade obmanjivale javnost i služile se nedozvoljenim metodama. Ispostavilo se da su uprkos tome što se već znalo da je rat izgubljen, vojnici i dalje odlazili u Vijetnam, da je rat planski proširen na susedne države, da su podrivani pokušaji smirivanja rata i još mnogo toga što danas znamo, ali je tada bilo tajno. U kopiranju dokumenata Elsbergu su pomagali sin i ćerka (13 i 10 godina), a on ih je poneo sa sobom kada se preselio u Boston i počeo da radi na Institutu Masačusets. Pre nego što ih je objavio, pokušao je da ukaže na ono što je otkrio nekolicini senatora, ali niko nije bio spreman da se upušta u tako nešto. Onda je odlučio da ih dostavi NJujork tajmsu. Objavljivanjem Pentagonskih papira počinje još jedna priča, koja će ostaviti traga na američko novinarstvo, uzbunjivače i pravo građana da znaju istinu. Vlada je zahtevala da se Elsbergu sudi kao špijunu i čoveku koji je naneo štetu nacionalnim interesima i ugrozio bezbednost američkih građana. Pritisak je bio toliki da je došlo do toga da se provali u ordinaciju Elsbergovog psihijatra ne bi li se uzeo njegov dosije, uz prisluškivanje, pretnje i druge prekršaje. To je već bilo previše i sud je odlučio u korist optuženog. Na optuženičkoj klupi našao se i NJujork tajms, ali je i tu Vrhovni sud odlučio u korist medija. Za uzbunjivače ovo je bila velika pobeda, tim veća što su uz njih stali i sud, građani, mediji i što se pokazalo da je moguće izboriti se za istinu čak i kada je protivnik Bela kuća. Ubrzo po objavljivanju počeli su sve veći protesti, pritisak javnosti rastao je, vlada nije imala odgovore i koju godinu kasnije rat u Vijetnamu je okončan. Prema podacima koji danas važe, više od 58.000 američkih vojnika izgubilo je život, 304.000 je ranjeno. Ubijeno je 250.000 vojnika Južnog Vijetnama, oko milion Severnog Vijetnama i pripadnika Vijetkonga, preko dva miliona civila na obe strane, uključujući i civile Laosa i Kambodže. Rat je ostavio dubok trag na sve zemlje učesnice, a Amerika je morala da se suoči sa činjenicom da su toliki životi izgubljeni bez jasnog cilja i bez ikakvog smisla. Predsednik Ričard Nikson, tokom čijeg mandata je vođeno ovo suđenje, ubrzo je pao usled skandala Votergejt, a ostalo je upamćemo da je njegova vlada bila prva koja je pokušala da zabrani neki dokument pozivajući se na nacionalnu bezbednost. Danijel Elsberg nastavio je da radi i da podržava druge uzbunjivače, kao što je podržao i DŽulijana Asanža i Edvarda Snoudena, čak je sebe nazvao „tajnom rezervom“ u slučaju Vikiliks, pošto je bio spreman da sam objavi ta dokumenta ukoliko bi Asanž bio sprečen. Na pitanje Majkla Hirša u intervjuu za Politiko, da li uzbunjivači menjaju vlade i korporacije, odgovorio je: „To je lako odgovoriti: Ne. Kratak odgovor je ne. Dugačak odgovor je ne. To ne menja želju da se stvari drže u tajnosti.“ A na primedbu Hirša da to nije previše ohrabrujuće, ovako je reagovao: „Kada smo suočeni sa najvećom katastrofom, kada smo na ivici da dignemo svet u vazduh zbog Krima, Tajvana ili Bahmuta…Sa tačke gledišta civilizacije i opstanka osam ili devet milijardi ljudi, kada je sve na kocki, da li bi vredelo pokušati makar i ako postoji bar mala šansa za mali efekat? I odgovor je: Naravno. Naravno, može biti vredno toga. Može se čak reći da je to dužnost.“ Ivana Janković