Arhiva

Skiciranje mračne strane ljudske prirode

Mića Vujičić | 20. septembar 2023 | 01:00
Skiciranje mračne strane ljudske prirode
Američki pisac Kormak Makarti umro je 13. juna, tridesetak dana pre devedesetog rođendana. Romani Putnik i Stela Maris izašli su šesnaest leta nakon njegovog dela Put i godinu dana pre smrti. Igor Cvijanović, prevodilac tog novog diptiha koji će Kontrast izdavašto predstaviti na ovogodišnjem Sajmu knjiga, kaže nam da većina romana ovog književnika secira inherentno nasilje u pojedincu i čovečanstvu, predočavajući bez imalo poštede zazorne osobenosti ljudske prirode. „On svoje junake ne podvrgava moralizaciji već samo precizno, neretko naturalistički, skicira mračnu stranu ljudske prirode kao nerazdvojivi deo istorijske ili savremene stvarnosti unutar suštinski indiferentnog univerzuma.“ Cvijanović primećuje da likovi nemaju iluzija o savršenom skladu: „Oni su instinktivno (Lester Balard u romanu Dete božje) ili promišljeno (Kornelijus Satri u Satriju), odnosno demonski proračunato (sudija Holden u Krvavom meridijanu) svesni da svet obitava u haosu ili stanju večitog rata.“ Citira sudiju Holdena: „Rat je oduvek bio ovde. Još pre čoveka, čekao ga je. Vrhunski zanat čekao je svog vrhunskog zanatliju. Tako je oduvek bilo, tako će uvek i biti. Tako i nikako drugačije.“ Sagovornik NIN-a ne sumnja da ovakva vizija sveta možda jeste nihilistički sumorna, ali da jeste i svojevrsno crno ogledalo civilizacije, od apokaliptičnih pohoda na Novi svet u Krvavom meridijanu, preko promišljanja nuklearnog holokausta u najnovijim romanima Putnik i Stela Maris, do potpunog samouništenja u Putu. „Pripovesti su uglavnom smeštene u Apalačke planine i pograničnu oblast između jugozapada SAD i severnog Meksika, čime je apostrofiran strašni nasilni potencijal tog dela planete u prošlosti i sadašnjosti, s jedne, kao i čudesna lepota njegovih prirodnih predela, s druge strane. Često ga porede s Foknerom, Melvilom ili Tvenom. Makarti, međutim, govori osobenim, samoizgrađenim stilom zasnovanim na proročkom jeziku čije su rečenice ujedno i ’životodavne i smrtonosne’, kako ih je opisao Sol Belou.“ Primećuje da pritom koristi redukovanu interpunkciju: „Izbegavajući zareze, najčešće zamenjene veznikom i, čini da proza odzvanja biblijskim polisidentonima, dajući njegovom pripovedanju epsku auru. Za njegove antivestern romane o Jugozapadu karakteristični su i celi dijalozi na španskom bez prevoda, kojima Makarti potcrtava kulturnu i lingvističku kompleksnost tog podneblja koje objedinjuje teritorije Amerike i Meksika.“ Na pomen dijaloga, setili smo se da je neko na Tviteru skoro primetio kako se njima nisu mnogo igrala čak ni braća Koen. Miroljub Stojanović, filmski kritičar našeg nedeljnika, smatra da je njihov film Nema zemlje za starce najuspeliji od svih susretnih planova filma i romana Kormaka Makartija. „Ujedno, to je najbolji, najžešći i najkompleksniji film DŽoela i Itana Koena, uključujući Fargo i Krvavo prosto kao jedine konkurente.” Smatra da to ne treba da nas čudi: „Koenovi i Makarti su stvaraoci iste krvne grupe. Fascinacija nasiljem im je bazični okvir za demitologizaciju, koja, suštinski, vodi novoj mitologizaciji. I film i knjiga su, bezuslovno, za poetiku surovosti. To nije samo neophodna pretpostavka svakog pročišćenja nego i linija onog filmskog klasicizma koja od Delmera Dejvisa vodi do Sema Pekinpoa, ali njime ne završava.“ Podvlači da je Havijer Bardem tamo – nezaboravan! Mića Vujičić