Čovečanstvo se nalazi u procesu masovne amnezije kulture

Kolarčev narodni univerzitet predstavio je u Velikoj sali Jugoslovenske kinoteke internacionalno afirmisanog umetnika Aleksandra Simića kao svog „kompozitora u rezidenciji“. Veliki deo Simićevog opusa koji broji preko stotinu kompozicija za različite ansamble, od kamernih do simfonijskih, nastao je kroz period od tri decenije u saradnji sa institucijama poput Ujedinjenih nacija, Vatikana, NASA, Stejt dipartmenta, Ruske Federacije i Jad Vašema, i veoma često sa idejom stavljanja umetnosti u službu promocije mira, empatije i odgovornosti prema fizičkom i vremenskom prostoru koji delimo, redovno nesvesni potrebe da harmonizujemo različite pojedinačne interese nacija, religija i kultura. Poznato je da tražite nove uglove muzike, a sada ste izabrali Kinoteku da predstavite sebe kao rezidentnog kompozitora Kolarca. Kako je došlo do te saradnje? Taj „novi ugao“ je zapravo ono što na starom dobrom crkvenoslovenskom zovemo „outside the box“. Ne znam, valjda je otklon od očiglednog jedan od imperativa bavljenja bilo kojim poslom koji ima neku vrstu dramaturške dimenzije. Pošao sam od toga da bi ljudima koji dođu prijalo da dobiju neku vrstu „dva u jedan“ događaja. Projekcijom odlomaka mojih simfonijskih dela snimljenih u Velikoj sali KNU doslovce ćemo preneti jedan prostor u drugi. Na taj način Kinoteka pravi neki mali omaž Kolarcu, kao sestrinskoj i komšijskoj instituciji, ali nam i daje šlagvort za predstavljanje programa koji će u svojoj suštini biti multidisciplinarni, na sličan način kao i ovaj kojim ih najavljujemo. Muharem Bazdulj i ja se družimo godinama i uvek se međusobno oduševljavamo svim interesantnim stvarima koje čujemo jedan od drugog, a kada smo jednom pokušali da taj razgovor podelimo i sa publikom u formi TV-emisije, ispalo je katastrofalno. U tom smislu, ovo nam je neka vrsta popravnog ispita. Šta i koliko vam titula rezidentnog kompozitora Kolarca znači? Verujem da će to što vi zovete titulom možda određene ljude i iritirati, jer će je doživeti kao neku vrstu priznanja koje može i ne mora da mi pripada. Kada sam pozvao neke svoje prijatelje da dođu u sredu u Kinoteku, mnogi su mi „čestitali“, a ja sam bio u fazonu „Čekaj... zašto mi čestitaju?! Nije ovo nikakvo priznanje“. Ovo je početak mog intenzivnijeg i drugačijeg bavljenja Kolarcem kao mestom na kome ljudi treba da se osete dobro zahvaljujući programima koji nam daju ideju da živimo u gradu u kome se neguje jedan kul, domaćinski duh kulture koja je empatična i inkluzivna, a ne elitistična i hermetična. Kako će izgledati ti multidisciplinarni programi? Koja dela ćete predstaviti? Kada je moja muzika u pitanju, izabraću ono što je najinteresantnije za publiku i ono što će mi dati priliku da u celu stvar uključim neke druge talentovane, vredne i dragocene ljude iz naše i nekih sredina u okruženju. Verovatno ću i makar jednu novu stvar napisati u toku trajanja rezidenture, ali ću gledati da pre svega iskoristim adresu na Studentskom trgu za interakcije s drugim kreativcima, poput našeg genijalnog plesača i koreografa Dejana Kolarova ili slavnog reditelja Lordana Zafranovića. Voleo bih da se bavimo i programima koji se obraćaju ugroženim i nepravedno marginalizovanim delovima publike, kao što su oni koje sam u proteklih deceniju i po držao u okviru svoje inicijative Note iz srca, za besplatne kulturne sadržaje posvećene starima, siromašnima i hendikepiranima, a zahvaljujući kojima smo često uspevali da pažnju javnosti usmerimo i na efikasnije rešavanje nekih važnih i konkretnih problema s kojima su se pomenute grupacije suočavale, bilo da su u pitanju deca sa Daunovim sindromom, autizmom, malignim bolestima ili izbeglice i beskućnici. Naše delovanje, u formi pritiska na institucije, oslanjalo se pre svega na duboko nevaspitanu činjenicu da šou-biznis po pravilu dobija daleko više pažnje u medijima i javnosti od nekih gorućih problema sa kojima se suočavaju naši sugrađani, i da ta pažnja, ako je pravilno usmerite, može da bude sjajan katalizator nekih zaustavljenih procesa – a status quo je u većini stvari naša velika boljka. Vaš rad je neodvojiv od pozorišta, filma… To zahteva jedno konstantno preispitivanje. Kako ono izgleda u vašem slučaju? Kako radite, stvarate, kako izgleda taj proces? Nije neodvojiv, ali je veoma često vezan - ili bukvalno, ako radim primenjenu muziku, ili prenosno, zbog činjenice da i film i pozorište predstavljaju neku vrstu gesamtkunstwerk-a i da je dobar recept za dobijanje kvalitetne muzike taj da je, poput takozvane sedme umetnosti, tretirate kao skup različitih tipova izraza, i da njenu snagu bazirate na sintezi njenih različitih dimenzija – i one narativne i one vizuelne ili one semiotičke, kolorističke, psihološke, arhitektonske, pirotehničke ili koreografske, da pomenemo osam ili devet od hiljadu mogućih. Umetnost mora biti višeslojna i preskakati granice medijuma u svom obraćanju ljudskoj duši, inače je u opasnosti da bude jednodimenzionalna i isprazna. Zato bavljenje umetnošću traži dobru kombinaciju baskijatovskog divljeg anarhističkog instinkta i ozbiljne erudicije koja se zapravo vidi u finalnom proizvodu, da ne kažem u tehnici i zanatu a ne samo u naknadnoj „eksplikaciji“. Za koji film ili autora biste voleli da ste pisali muziku i na koji način bi to bilo drugačije od onoga što jeste? Sve je uvek drugačije, prosto zato što je činjenica da u istu reku ne možemo dva puta da zgazimo. Kada bih sada recimo radio Optimiste s Goranom Paskaljevićem, oni naravno ne bi bili isti kao pre 17 godina. A što se tiče prvog dela pitanja, verovatno za svaki film koji volim, a takvih je mnogo - osim za one koji već imaju fantastičnu muziku – što znači da sam upravo jednim istim potezom olovke sa spiska mogućih precrtao sve filmove Ejzenštajna, Serđa Leonea i Stivena Spilberga, a verovatno i cele opuse gomile drugih autora. Vaša muzika se često izvodi van granica naše zemlje. Gde se nalazi srpska muzika u odnosu na ostatak sveta? Koliko smo prepoznati? Ma gde će da se nalazi. Čovečanstvo se nalazi u procesu masovne amnezije svoje kulture. Zahvaljujući sve nižem i nižem stepenu opšteg obrazovanja srednje klase i tiraniji konzumerizma kao majke svih površnosti, iz kolektivne memorije na dnevnom nivou brišu se gotovo čitavi opusi klasika. Od kompletnog Betovenovog opusa će na kraju, ako se nastavi ovako, ostati Za Elizu i Oda radosti. O genijalnim a mrvicu manje poznatim kompozitorima kao što su Semjuel Barber, Dmitri Kabalevski ili, ne daj bože, Đezualdo da Venoza da ne govorimo. Šta mislite onda – gde se tu nalazi ono što bi nazvali srpskom muzikom? Poznate su vaše kompozicije koje su, čini se, stigle visoko. Koliko je teško probiti se na savremenoj sceni i u kojoj meri u tome pomažu ili odmažu savremeni mediji? Ja verujem da sam svoje velike uspehe postigao u nekoj vrsti analognog vremena, ako uspesima smem da nazovem povremene incidente u kojima je moja muzika bila vezivana za velike jubileje ili poručivana i podržavana od strane nekih važnih institucija. Ako pod savremenim medijima mislite na Instagram ili Tik-tok, moj odgovor je: nemam pojma – nisam probao. Instagram, doduše, imam. Pre nekih četiri, pet godina napravio sam profil, pokačio gomilu nekih zanimljivih stvari i, ako je verovati brojkama, nisam nikoga oduševio. Mrvicu me je utešilo, a opet i duboko deprimiralo to što sam za vreme korone shvatio da su fenomenalno zanimljiva živa uključenja ljudi kao što su Jo–Jo Ma i Jichak Perlman pratili dvocifreni brojevi pratilaca. Kako biste opisali svoj aktuelni muzički stil? Na koji pravac ili autora se najčešće oslanjate? Mislite od koga volim da kradem?! Pa od svakog – jedino što iskreno verujem da kada kreativan čovek krade, to neminovno prolazi kroz milion filtera i postaje nešto potpuno novo i samim tim ne unižava ono što ga je kao urtekst inspirisalo. Betoven je krao od Baha – Bah od Palestrine – Šubert i Šuman od Betovena - Stravinski od Korsakova. Na kraju imamo nešto što se popularno zove „klasična muzika“, a predstavlja jedan divni kontinuitet oduševljenja stvaralaštvom prethodnika i prepoznavanja onih elemenata koji čine gradivne sastojke tog alhemijskog poduhvata traganja za kamenom ludosti. Kako ocenjujete stanje savremene srpske muzičke scene? Čini se da je došlo do jednog čudnog zastoja ili do nas ne dolazi dovoljno informacija o onome šta se zapravo dešava? Da bi postojala scena, treba da postoji sistem koji obezbeđuje neku vrstu „pozitivne selekcije“. Ako nema tog sistema, onda se žito baca a od kukolja mesi lebac. Vi ćete možda reći da nisam u pravu, zato što imamo sjajne umetnike, a ja ću vas podsetiti da ste me pitali za scenu a ne za sjajne pojedinačne primere kreativnih i časnih stvaralaca kakvih svakako ima. Na čemu sada radite, šta veliko pripremate za budućnost? Vraćam se formi klavirske minijature. Posle gomile, usudiću se da kažem, uspešnih i često izvođenih dela za simfonijski orkestar, ovo se može učiniti kao potpuni antiklimaks, ali ja iskreno verujem da je to ono što trenutno fali mom opusu. Nešto što će moći da svira čitava armija ljudi koji uživaju u druženju sa komadićima slonovače i ebonovine, da polupatetično parafraziram čuveni duet Pola Makartnija i Stivija Vondera. Postoji nešto istinski mistično i magično u jednostavnosti. Za mene je to trenutno ovaj moj „maternji“ instrument i njegovih 88 dirki prikopčanih na čekiće i žice. U kojoj meri vas iznenadi nečija interpretacija vašeg dela? Kada pomislite da je to mnogo magičnije ili nije u odnosu na ono šta ste napisali? To se nažalost ne dešava previše često. Mnogo češće se probe troše na rešavanje tehničkih izazova i pravljenje neke celine koja je prihvatljiva za iznošenje na scenu. Možda je to i posledica činjenice da se radi često i sa mnogo ljudi. Naravno, kada se poklopi da radite sa velikim umetnicima, ono što je inače umarajuća rutina postaje transcedentno iskustvo. Onda se radujete kao malo dete i ta radost brzo prelazi u neku vrstu kreativne euforije iz koje nastaju nova dela. Poznat je i vaš društveni aktivizam, da li mislite da je umetnički život neodvojiv od onoga šta se dešava oko nas? Da li umetnik može da priušti sebi luksuz da se zatvori u četiri zida i stvara, a da se ne okreće oko sebe i vidi šta se dešava u društvu? Sigurno da može. Kad bolje razmislim, globalno društvo i vreme u kome živimo su tako često vulgarni, da ih je bolje na neki način apstrahovati, kako bi se ispunio onaj osnovni imperativ umetnosti, a to je stvaranje lepote. Naravno, i vama i meni je jasno da bi ta lepota bila lišena životnosti i snage da menja svet nabolje, što je zapravo bolja definicija lepote od one koju bi brojkama izrazili kroz racio 90-60-90. Zapravo, nema prave lepote bez duboke tragičnosti, a toga trenutno ima koliko hoćete. Na neki način, ovo je idealno vreme za stvaranje velike umetnosti. Zbog čega smo apatični kao društvo? Sigurno iz milion različitih razloga. Od onih transgeneracijskih koji su nas naučili da nam zadnjica ostaje pozadi kako god se okrenemo - i tako vekovima - do nekih naizgled mnogo trivijalnijih, kao što su nedostatak empatije i solidarnosti, koji nas osim neosetljivosti na tuđe muke na kraju učine suštinski nezainteresovanim i za sopstvenu sudbinu. Da li vam se čini da se svaka naredna generacija udaljava od dobrog ukusa koji donosi muzika kojom se i vi i vaše kolege bavite? Ne čini mi se. Tako jeste, prosto zato što je ukus - dobar ili loš - suma svega što čini jedno ljudsko biće. Kažu nutricionisti – you are what you eat – Ti si ono što jedeš; a mi se već decenijama i u bukvalnom i u metaforičkom smislu hranimo đubretom – od pesticidima nakokanog GMO-a do svih mogućih otrova koji u naš sistem prodiru putem medija, politike, urušenih institucija i naravno, masovne kulture koja redovno jeste školski primer antikulture. Pravo je čudo da i fizički nismo počeli da ličimo na one trooke ribe s čudovišnim izraslinama iz jezera u koje se ulivaju otpadne vode nuklearke u Simpsonovima. Kakva je, stoga, budućnost naše muzičke scene? Bajna. Dragan Jovićević