Vučićev Dejton

Nije da je ideja o kosovskom Dejtonu baš nova i da autorska prava na nju polaže predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel, koji je podržao ideju Međunarodne konferencije na kojoj bi se govorilo o Kosovu, a koju je u opticaj nedavno vratio albanski premijer Edi Rama. Ti su vetrovi počeli da duvaju s one strane Atlantika još 2016, pre svega iz SAD, ali biće i da je Evropa tada dumala da je kosovski problem isključivo evropska agenda. U međuvremenu, desila se Ukrajina i kontrolni paket Amerike u Evropi porastao je skoro do kolonijalne zavisnosti Starog kontinenta. Otuda i Mišel reciklira ideju o uzapćenju Kurtija i Vučića u neki evropski Rajt-Paterson sve dok se nekakav ili bilo kakav dogovor ne postigne. E sad, nije ni da je idealan momenat za pregovore – u trenutku kada Kurti hapsi Srbe a dve srpske organizacije na severu Kosova proglašava terorističkim, a Vučić im, istovremeno, nakon što ih je potpuno razvlastio, poručuje da kosovski premijer „nije svoj“ i da bi bilo dobro da se sklone na izvesno vreme ako misle da bi ti neljudi mogli da krenu na njih. Ali boljeg momenta neće biti. Jer, ako ćemo biti do kraja pošteni, treba konstatovati da je ovo igra sa bar dva piona ne računajući, razume se, one koji iza kulisa vuku poteze. Dakle, Kurtija koji bi da uz pomoć pojedinih albanskih sponzora među strancima izvede pokaznu vežbu o Kosovu kao državi u punom kapacitetu i Vučića koji bi, da makar birače, ako već Srbe sa Kosova ne može, uveri da nije odustao od bilo kakvog prisustva Srbije u pokrajini. Zato Mišelov naum nije sasvim bez perspektive, a naredne nedelje će doneti odgovor da li je zaista sazrelo vreme da se u ovoj igri oba piona pritisnu dovoljno jako. Da li bi takva konferencija u ovakvim uslovima donela trajno rešenje, krajnje je upitno. I to uz punu svest da je pretenciozno praviti dogovor o miru sa uverenjem da će on trajati večno, ali je gubitnički praviti ga bez želje da tako bude. Sve ovo, naravno, pod uslovom, makar se i ne slagali o prošlosti, da i Vučić i Kurti razumeju da su tasovi skorije prošlosti i skorije budućnosti sad u ravnoteži, makar i ravnoteži straha, i da se na tome može graditi mir. Šta, dakle, Vučić može očekivati ukoliko dođe do kosovskog Dejtona? Pa, ne naročito mnogo. Teško da u bilo kojoj drugoj podeli karata Aljbin Kurti može zamisliti pogodnijeg pregovarača od čoveka čija jedina strategija počiva na kupovini vremena do ispunjenja obećanja o formalnoj predaji Kosova, ma kako je zvali, i nekog ko je tako hitro odgovorio na sve zahteve Zapada ukidajući srpske institucije na severu Kosova – od policije i pravosuđa do obrazovanja i zdravstva. Na stranu što bi bilo naivno verovati da će međunarodna zajednica, koja je prekrajala i pravdu i istinu, sada odjednom menjati moralni diskurs. A i zašto bi kad joj je srpski predsednik prećutno poručio da je Srbija bolja svetu ukoliko je gora sebi. U skladu sa ovim, Srbija će u tim pregovorima Prištini ponuditi mnogo, previše, ali ne baš sve. U skladu sa obećanjima koje je Vučić dao Zapadu, Priština će odbiti mnogo i tražiće sve. Sledeća faza u pregovorima biće obeležena upozorenjima onih kojima je Vučić više od decenije podgrevao očekivanja. I pogrešno je verovati da je sve to rezultat Bajdenovog predsedavanja – on je ovom procesu samo našao prečice i ubrzao ga, jašući na talasu velikog američkog naleta u Evropi. Vučić, takođe, mora imati na umu da između Kosova danas i Bosne pre skoro tri decenije postoje ogromne razlike. U Dejtonu su pravljeni ustupci da bi se zaustavio rat i na to srpski predsednik danas ne može da računa. Moguća konferencija o Kosovu praviće se da do sukoba ne bi došlo. I zato će svako neslaganje sa ponuđenim rešenjima biti tumačeno kao dinamit u temeljima stabilnosti. Ali, šta je Vučiću preostalo? Previše je za ovih skoro 30 godina ostalo za Srbima loše istorije da bi danas ijedno rešenje bilo jednostavno. Bude li zaista kosovskog Dejtona, čeka ih ne mnogo manje istorije da bi išta moglo da bude lako i jednostavno. Valja se prisetiti – Miloševiću je od Dejtona gde je postao „faktor mira“ do Rambujea gde je postao „balkanski kasapin“ trebalo više od tri godine. Na Vučiću, sadašnjem „faktoru stabilokratije“ je da razmisli koliko mu je ostalo vremena do njegovog Rambujea. Tim pre što je bio deo te loše istorije.