Srbija zaslužuje bolju vlast, ali i bolju opoziciju

Protesti koji se u Srbiji održavaju sada već osam nedelja polako ali sigurno gube na svojoj brojnosti. I to je sasvim normalno, naročito ako se u obzir uzme da smo već zakoračili u jul. Kako protesti budu slabili, u našem društvu javiće se oni dobro poznati glasovi defetizma i opšteg razočaranja. Stoga je veoma važno da upravo sada hladne glave podvučemo crtu šta su protesti postigli i šta bismo još mogli od njih da očekujemo. Dobro bi bilo razmisliti i o tome šta su im bili ključni propusti. Na prvom mestu ovi protesti su uspeli da okupe jednu neverovatnu energiju i ogromnu masu ljudi. Građani su uspeli da vide da nisu sami, da ima mnogo, mnogo onih koji sa njima dele ista osećanja, iste brige i imaju iste želje. Protesti su pokazali da pristojno građansko društvo u Srbiji uopšte nije nestalo. Oni su okupili ljude najrazličitijih političkih provenijencija i svi smo bili svedoci kako su se na njima videle i ruske i ukrajinske zastave, i zastave duginih boja i ikone svetaca. Srbija je pokazala da uprkos svojoj vlasti ume da bude društvo različitosti i to različitosti koje mogu da hodaju jedne pored drugih. Drugim rečima, srpsko društvo se pokazalo daleko boljim od onoga kakvim smo ga smatrali. Protesti su razotkrili koliko je u stvari slab režim Aleksandra Vučića - razobličili su mit o velikoj podršci u narodu koju on uživa. Fijasko kontramitinga (nije loše primetiti da ih niko u vlasti više i ne pominje) otkrio nam je da SNS i Aleksandar Vučić uopšte nisu tako jaki kako nam se ponekad čini. Nema bolje potvrde te činjenice od odlaganja osnivanja Vučićevog Narodnog pokreta za državu, koje je na kontramitingu najavljivao za Vidovdan. Nešto je doista trulo u državi SNS-SPS. Dobro odabrani zahtevi protesta, odlični nastupi opozicionih poslanika iz partija koje su organizovale protest u Narodnoj skupštini i neshvatljivo bahati odgovori poslanika vlasti, Ane Brnabić i njenih ministara, kao i samog Vučića, nisu samo učvrstili volju i odlučnost opozicionih birača, već su iz apatije izveli i značajan broj apstinenata, koji sve više shvataju da ova vlast ipak mora da ode. Da više nije svejedno. S druge strane, vladajuće partije nisu tokom ovih protesta uspele da privuku niti jednog jedinog novog birača, a neke stare su i izgubile. Jednostavno, ni mnogi birači SNS ili SPS nisu srećni time kako izgleda naša medijska scena i društvo uopšte. I oni vide da tu, ipak, nešto nije normalno. Konačno, protesti su probudili ne samo veći broj gradova u Srbiji, već su doveli i do okupljanja značajnog dela društvene scene. Iako su, na primer, svi mediji, uključujući i one slobodne, ignorisali ovu činjenicu, srpska akademska zajednica je zahtevima ovih protesta dala podršku u broju u kome to nikada nikome do sada nije učinila. Ako se gleda prema broju potpisnika, Vučić nikada nije prikupio više od nekoliko stotina potpisa podrške članova akademske zajednice, a iza zahteva ovih protesta stalo je više od njih 2.000. Dakle, četiri-pet puta više. To je i razlog zašto u ovom slučaju Vučić nije ni pokušao da prikuplja kontrapotpise. Jednostavno, znao je da ih ne bi skupio u tom broju. Gledano od 1991, nema protesta u Srbiji koji su mnogo više postigli od ovih. Zahtevi demonstracija iz 1996/1997, koje su, ako ne računamo 5. oktobar 2000, bile najuspešnije u poslednjih 35 godina, usvojeni su tek pošto je problem internacionalizovan, kada je međunarodna zajednica ozbiljno pritisla Slobodana Miloševića da razreši krizu donošenjem lex specialis-a. Međutim, kada je u pitanju izveštavanje RTS-a, ovi protesti su uspešniji od onih tada. Vidovdanski sabor 1992. bio je potpuno neuspešan, iako je na ulice izveo ogroman broj ljudi. Isto je bilo i sa protestima 1999, koji su trajali od avgusta do kraja septembra, a koje je policija na kraju silom razbila. Jedini protest koji je urodio plodom jeste onaj 5. oktobra 2000, ali je za njega bilo potrebno godinu dana temeljne organizacije srpske opozicije, podrška iz inostranstva, to da Slobodan Milošević (ponovo) pokuša da pokrade izbore i svest većine građana Srbije, koja je tek izašla iz užasa rata i bombardovanja, da nam sa tim čovekom i njegovom vlašću jednostavno nema budućnosti. Drugim rečima, protesti su dali najviše što su mogli. NJihova radikalizacija, nemiri ili neki snažniji oblici građanske neposlušnosti ne bi doveli do bilo kakvog rezultata, sem do njihovog bržeg kraja. Tome nas istorija nedvosmisleno uči. Srbija ništa nije dobila 9. marta 1991. Naprotiv, bilo je još gore. Srbija ništa nije dobila demonstracijama 1993. posle smene Dobrice Ćosića (kada je jedan policajac poginuo) - naprotiv bilo je još gore (premlaćivanje i hapšenje Danice i Vuka Draškovića). Vlast je silom uspevala da razbije i zaustavi proteste 1999. Ni desničari nisu ništa uradili u pogledu saradnje sa Hagom ili odnosa prema kosovskom pitanju svojim demonstracijama iz 2008, ili onim iz 2011, koje su se završile sukobima sa policijom. Nije pomogao ni štrajk glađu i žeđu Tomislava Nikolića. Inače, za ozbiljne oblike građanske neposlušnosti neophodna je dobra organizaciona infrastruktura - a toga u Srbiji u ovom trenutku nema. Stoga se postavlja pitanje šta bi bilo dobro da se iskoristi od ovih protesta. Na prvom mestu to mora da bude dalja izgradnja svesti o neophodnosti uključivanja „običnih“ građana u politiku, spoznaja da je bez političke infrastrukture - a nju mogu da pruže samo političke organizacije poput političkih partija - borba protiv ove vlasti nema šanse, kao i širenje zahteva da te političke organizacije, a samim time i političku borbu, preuzmu neki novi ljudi. Ovi protesti su uspeli ako makar neki ljudi koji su redovno dolazili na njih odluče da na sledećim izborima budu kontrolori i da brane volju građana na biračkom mestu. Da bi to uspešno uradila, opoziciji je potrebno najmanje 30.000 posvećenih ljudi. Ovi protesti su uspeli ako ojačaju one političke organizacije koje su ih osmislile i organizovale i ako oslabe one koje su odlučile da ih posmatraju iz sigurne udaljenosti (na prvom mestu celokupna srpska desnica, DSS-POKS, Zavetnici i Dveri). Konačno, ovi protesti su uspeli ako građani pošalju jasnu poruku da kao svoje političke predstavnike žele da vide upravo one političare koje su iznedrili ovi protesti, a koje su oni izneli. Ako dovedu do toga da u našoj opoziciji konačno dođe do smene jedne od najneuspešnijih i najštetnijih političkih generacija u srpskoj istoriji, generacije koja je svojim delovanjem od početka ovog veka do danas uspela da do te mere razori infrastrukturu demokratske Srbije da ona danas ima na raspolaganju manje od onoga što je imala 1990. Da ne govorimo o ličnom bogaćenju, ogromnom broju razočaranih i u apstinente gurnutih birača. Ona generacija političara koja je svaki neuspeh ili nesuglasicu rešavala cepanjem postojećih i stvaranjem novih, ali ideološki potpuno identičnih partija. S tom razlikom da su u tim novim oni postajali nesmenjivi i večni predsednici, a demokratska Srbija gubila realne mogućnosti da se i njen glas čuje u našoj politici. Ta nova generacija političara imaće šansu da bez straha izađe za govornicu i da onaj suštinski, politički, smisao i pravac nezadovoljstvu građana. Mi vapimo za ljudima za koje nam neće prva asocijacija biti da im viknemo „ua“. Čini mi se da su protekla dva meseca iznedrila takve ljude. Konačno smo dobili jedan broj političara koji ne samo da su - dosledno radeći zajedno i izbegavajući međusobne besmislene sukobe zasnovane na sujeti - uspeli da zadobiju poverenje običnih građana, već su se pokazali drugačijim i time što su ponudili neke stvarne i životne političke ideje i programe. Smenom generacija bi se rešio i prvi propust ovih protesta - a to je nedostatak njihovog jasnog političkog određenja. Drugi nedostatak je onaj da se možda suviše kasno krenulo u organizovanje protesta van Beograda. Fokus na Beogradu svih protesta u ovoj zemlji u proteklih 12 godina stvorio je jednu zabludu da se smeni ovog režima nadaju samo stanovnici glavnog grada. A to je sve samo nije tačno. Opozicija mora da krene u Srbiju. Samo i to moraju da rade novi ljudi. U svakom slučaju nema mesta nikakvom defetizmu ili razočaranosti. To bi bio odista stav razmaženih derišta. A to valjda nismo. Ono što je potrebno jeste volja da se istraje i spremnost na preuzimanje odgovornosti za sudbinu zemlje na jednom dugom putu koji je pred nama. Ali putu koji je sada potpuno nedvosmisleno počeo i sa koga nema povratka na staro. Autor je vanredni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu