Maraton sa preprekama

Deluje nelogično: dva meseca posle zločina u beogradskoj školi „Vladislav Ribnikar“, a potom i Malom Orašju i Duboni kod Mladenovca, masovni protesti i dalje traju, priča se o već postignutim rezultatima, ali je, istovremeno, mnogo pokazatelja da je stepen nasilja u društvu zapravo – povećan. Nakon što se, posle mnogo lutanja i promena taktike, donekle sabrala od šoka zbog masovnosti protesta i fijaska kontramitinga od 26. maja, naprednjačka vlast ponovo je posegla za radikalnim načinima usaglašavanja stvarnosti sa svojim potrebama. Najviše se to vidi u Skupštini, gde više nije dovoljna samo satanizacija opozicionih poslanika i kritički orijentisanih javnih ličnosti, već na tapet dolaze i obični građani. Kao ogledni primer za zastrašivanje neposlušnih poslužila je porodica Cicvarić iz Užica, koja je prošle nedelje bila meta jednoipočasovnog „čerečenja“ od strane ministra državne uprave i lokalne samouprave Aleksandra Martinovića. „Neko“ je Martinovića opskrbio podacima o poslovima članova porodice aktivne u nepopularnom NVO sektoru, sve zbog toga što se njen mladi član, 21-godišnji student Pavle, usudio da govori na protestu protiv nasilja (vremenom prerastao u protest protiv vlasti, kao najodgovornije za stanje društva). Da više nikakve granice ne postoje, pokazalo je i uvođenje cenzure skupštinskih stenograma – uprkos činjenici da je celokupna javnost u prilici da, u živom prenosu, čuje šta je zaista izgovoreno na burnoj sednici o bezbednosti, sazvanoj na zahtev opozicije. Radilo se i na dodatnom povećanju prostora pogodnog za stvaranje atmosfere koja doprinosi nasilju: tabloid Informer, jedan od šampiona u kršenju novinarskog kodeksa, koji uređuje nezvanični portparol predsednika Srbije Aleksandra Vučića Dragan J. Vučićević, sada ima i televizijsku verziju. S druge strane, pokazalo se da je tvrdnja Željka Mitrovića, vlasnika Pinka, o ukidanju rijaliti programa „Zadruga“, prebogatog scenama nasilja, koju su više puta ponovili i predsednik Vučić i premijerka Ana Brnabić, važila samo u vreme najmasovnijih građanskih protesta. Sa prvim znacima smanjenja broja prisutnih priča o prihvatanju zahteva demonstranata da se taj štetni program ukine, pretvorila se u slavodobitnu Mitrovićevu najavu novog rijaliti formata planiranog za jesen, „sa nultom tolerancijom prema nasilju“. Nema, s druge strane, sumnje ni da se deo građana slaže sa tvrdnjama vlasti da upravo protesti „Srbija protiv nasilja“ predstavljaju - nasilje. Naročito posle prošlonedeljne „automobilske“ akcije blokade auto-puta u Beogradu i Novom Sadu, koja je, prema brzopoteznoj računici ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Gorana Vesića, „oštetila budžet za četiri miliona evra“. Sve to, ipak, nije razlog za pojedine malodušne ocene o već prokockanoj šansi da se zemlja izbavi iz autokratskih okova koji život običnim ljudima čine sve teže podnošljivim. Tom pesimizmu pogoduje pad broja učesnika protesta, što je i Vučića vratilo starom metodu potcenjivanja protivnika (na poslednjem, devetom skupu, koji je za cilj imao sedište TV Pink „proslavio“ se tvrdnjom o 4.280 „softverski prebrojanih“ ljudi). Osim što je (ponovo) svesno falsifikovao realnost, Vučić je, recimo, prećutao da je u istoj nedelji kada se odvijao „pohod na Pink“, protest „Srbija protiv nasilja“ održavan širom zemlje – prema podacima CRTA, u više od 25 gradova, što je bio najveći broj od prvog skupa, održanog 8. maja. Među „probuđenim“ gradovima je i, na primer, Jagodina, gde je održano prvo protestno okupljanje posle punih 20 godina. Protestno se hodalo i u Požarevcu, Pirotu, Leskovcu i drugim gradovima koji nisu bili poznati kao naročito opoziciono orijentisani. A probudio se i Kruševac, u kome caruje Bratislav Gašić, ministar policije koga Vučić ponovo ne da – baš kao i posle „afere helikopter“ iz 2015, kada je bio na čelu resora odbrane. Leto nije baš vrelo, ali je tek počelo pa ima osnova za ocene da bi se protest mogao „prirodno“ izduvati. Čak i ako bi se to desilo – iako opozicioni predstavnici tvrde da će učiniti sve da pobunu očuvaju do jeseni, kada očekuju njeno novo rasplamsavanje, podstaknuto bezbednosnim, finansijskim i drugim brigama koje će doneti početak školske godine – to nikako ne znači da bi tako nestali i problemi koji su se sručili na do juče neprikosnovenu vlast. Na to, između ostalog, ukazuje istraživanje CRTA, koje pokazuje da svega sedam posto građana nije čulo za proteste, da ih polovina punoletne populacije podržava i da 35 posto građana već jeste ili bi rado učestvovalo u nekoj od protestnih šetnji. Telefonsko istraživanje rađeno od 10. do 15. juna na slučajnom i reprezentativnom uzorku za Srbiju od 1.065 ispitanika, pokazalo je i da među građanima kojima su bliže vladajuće stranke svaki peti kaže da podržava proteste, te da je, kao posledica protesta, u toku snažna politička mobilizacija koja u nešto većoj meri pogoduje opoziciji. Istraživači su zato ocenili da se pred opozicijom otvara značajan potencijal koji bi mogao da se materijalizuje kroz glasove na izborima (naročito u Beogradu gde, kako tvrde, podrška opoziciji već sada prelazi 60 posto). Uprkos navodnoj ostavci premijerke Brnabić, pominjani parlamentarni izbori na jesen ne deluju izvesno, ali sledeće proleće, kada su na redu lokalni i pokrajinski izbori, deluje kao verovatan termin. Garancija da će uočeni potencijal za promene biti ostvaren, međutim, nema - koliko god vlast svojim ponašanjem potpirivala bes građana. Artikulisanje i kanalisanje nezadovoljstva zadatak je za opoziciju i valja priznat da je izuzetno težak. Razočaranost onih koji su očekivali brz rezultat najmasovnijih okupljanja posle 2000. godine, naročito nakon što se pokazalo da vlast ni uz sve pritiske ne može da okupi onoliko ljudi koliko je „samofinansirajuće“ dolazilo na proteste protiv nasilja, samo je jedan od problema. Za izborni uspeh neophodna je stranačka infrastruktura, a ona je godinama uništavana i još uvek slaba, kod novih stranaka neizgrađena, a pojedine stranke (Narodna, pre svih) potresaju unutrašnji problemi. Mogućnosti vlasti da, različitim kanalima, potpiruje unutrašnje sukobe i podstiče nepoverenje birača i dalje su ogromne. Istovremeno, uprkos seriji tekstova koji govore o vezama srpske vlasti sa kriminalnim strukturama, objavljenih u uticajnim zapadnim medijima, nema naznaka uskraćivanja podrške koju moćne sile (pre svega Amerika) pružaju Vučićevom režimu – toliko, da su mu dozvoljene čak i stalne propagandne antizapadne tirade. Svemu tome uprkos, stranke koje organizuju proteste za sada su pokazale solidan nivo zrelosti, pre svega kroz konstruktivnu saradnju u opštem interesu, umesto uobičajenih međusobnih okršaja. Uspeli su da osam nedelja održe protest držeći se u pozadini, da bi, poslednjih dana, demonstrirali i spremnost da na sebe preuzmu teret rizičnih akcija (blokada auto-puta), uz najavu novih poduhvata koji ne zavise samo od spremnosti građana da se angažuju. Saradnja je vidljiva i u parlamentu, gde se uveliko profiliše nova generacija političara. Predstavnici prozapadne opozicije koja stoji iza protesta ne „pecaju“ se na pitanja o ponašanju desnice, već podsećaju da bez potpisa tih stranaka ne bi bilo sednice parlamenta (koji bi ovih dana trebalo da donese i prvi konkretan rezultat – izbor anketnog odbora za utvrđivanje činjenica o dva majska masakra sa velikim brojem mladih žrtava). Ukratko – proces promene Srbije je počeo. Na dnevni red dolazi osetljiva tema formiranja izbornih koalicija i odgovora na predlog o formiranju pokreta Srbija protiv nasilja, forsiran u delu javnosti. Neće biti lako i može da potraje. Vera Didanović