Presto se ljulja

Jevgenij Prigožin jeste opozvao pokušaj puča kad su se pripadnici njegove plaćeničke grupe „Vagner“ već primicali Moskvi, ali je pobuna možda i fatalno potkopala režim Vladimira Putina. Proći će dani, nedelje ili čak meseci pre nego što pukotine postanu očigledne, ali nema nikakve dileme: svaka kriza koja se okonča samo najneuverljivijim od mogućih epiloga, ili bez njega, dodatno urušava Putinovu poziciju, a time i podršku koju uživa među ruskim elitama, kolika god ona još bila. NJegovi rivali verovatno već bacaju pogled ka prestolu. Na kratak rok, Putin bi neuspehu pobune mogao da da pozitivan spin. Uostalom, narodne mase se nisu digle na noge da bi se pridružile pobuni kako je to Prigožin predviđao, a oružane snage su ostale lojalne Kremlju, makar i bez previše entuzijazma - što se videlo i po tome što su u Rostov na Donu, da bi se suprotstavile Prigožinovim plaćenicima, morale da budu upućene čečenske jedinice. Ali vremenom će postati jasno kako ništa od ovoga ne ukazuje na snagu Putinovog režima. Nijedna strana, reklo bi se, nije bila uverena da je u stanju da porazi onu drugu. Mada je Prigožin oštro kritikovao ruski vojni vrh, negirao je da ono što je preduzeo predstavlja pokušaj državnog udara. Umesto toga insistirao je na tome da je napredovanje „Vagnera“ ka Moskvi bilo „marš za pravdu“ za vojnike koji su u Ukrajini poginuli zbog loših poteza komandnog kadra, a čak se i od te proklamovane misije naglo odustalo. Prigožin je bio svestan da ne bi bio u stanju da izvede napad na Moskvu. Od pomoći Prigožinu nije bilo ni to što mu nikad nije pošlo za rukom da istinski pridobije rusku javnost. Uprkos prizorima građana koji su ga pozdravljali dok je sa svojim borcima napuštao Rostov na Donu, u kome su „vagnerovci“ zaposeli sva vojna uporišta, bilo je u tome nečeg apsurdnog: „ratni heroji“ kreću na rusku vojsku. Ali većina Rusa nije prihvatila Prigožinovu nekontrolisanu retoriku. NJegova vizija čišćenja Rusije od korupcije i neodlučnosti putem prolivanja krvi nije stekla mnogo pristalica. Ali teško da je i Putinov odgovor na pobunu oličenje reakcije moćnog lidera, ili čak veštog taktičara. Mada je osudio puč i obećao da će oni koji su u njega umešani biti „brutalno“ kažnjeni, njegova reakcija nije usledila dovoljno brzo, a retorika mu je zvučala pre panično nego preteće. Izgledao je kao čovek koji reaguje na događaje, a ne kao neko ko ima kontrolu nad njima. Još gore, ne samo da pobuna nije silom ugušena a Prigožin eliminisan, nego je Putin beloruskom predsedniku Aleksandru Lukašenku dopustio da ispregovara nagodbu kojom je Prigožin faktički pošteđen: vođa „Vagnera“ otišao je u Belorusiju, a optužnica protiv njega povučena. Iz perspektive jednog broja Rusa, takav dil Putina prikazuje kao patetično slabog, jer se stiče utisak da je pred njega iznet kao fait accompli. Nije nezamislivo da je Putin još u stanju da se pozicionira kao veliki mirotvorac. Ali mu je neophodno da ruske elite stanu iza njega. A Putinovo ćutanje nakon što se Prigožin nagodio s Lukašenkom sugeriše kako čak ni u ovom trenu ne zna može li da računa na odanost bulumente kojom se okružio. Osim toga, ljude interesuje da od njega čuju objašnjenje kako je „izdajniku“ Prigožinu uopšte moglo da bude oprošteno. Puč je možda ugušen, ali svet vidi da Putinovom liderstvu nešto fali. Putin, naravno, i dalje ima neke saveznike, poput Ramzana Kadirova, vođe Čečenske Republike, koji je obećao da će poslati svoje jedinice u Moskvu da je odbrane od pučista. Drugi ruski lideri poput predsedavajućeg Dume Vjačeslava Volodina, ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova i većine regionalnih gubernatora istupili su u znak podrške režimu. Ali protivljenje pobuni među ruskim elitama manje je izraz podrške Putinu a više otpora prema Prigožinu. Mada se ne slažu s nizom njegovih odluka - uključujući izolaciju Rusije i uvećanje njene zavisnosti od Kine - i u sve većoj meri na njega gledaju kao na slabog i greškama sklonog, i dalje ima više smisla kladiti se na Putina nego na nepouzdanog vođu plaćeničke vojske sastavljene od siledžija i robijaša. Istovremeno se čini verovatnim i da Prigožin ipak ima podršku nekih figura. Na primer, moguće je da ima nekakav aranžman s generalom Aleksejom Djuminom, gubernatorom regiona Tula, nadomak Rostova na Donu. Neki u Moskvi veruju da je Djumin - koji je ranije bio zadužen za Putinovu bezbednost, i na koga se neko vreme gledalo kao na jednog od njegovih potencijalnih naslednika - bio taj koji je s Lukašenkom pregovarao u Prigožinovo ime, možda čak i uz obećanje da bi vođa „Vagnera“ u budućnosti mogao da računa na neku vojnu funkciju. To obećanje bi bilo lako ispuniti u slučaju da, kao što neki sugerišu da bi se moglo desiti, Djumin postane naredni ministar odbrane, zamenjujući na tom mestu Prigožinovog glavnog neprijatelja, Sergeja Šojgua. Pod Djuminovim vođstvom Rusija bi se nesumnjivo još brutalnije okomila na Ukrajinu, na Prigožinovo zadovoljstvo. Ko bi, onda, mogao da zasedne na tron? Dve očigledne opcije su Nikolaj Patrušev, sekretar ruskog Saveta za bezbednost, i njegov sin Dmitrij, ministar poljoprivrede. Još jedna je premijer Mihail Mišustin, koji se tokom krize potrudio da ga televizija prikaže kako vredno radi dok je Putin navodno odleteo na bezbednu lokaciju daleko od Kremlja. A tu su i Djumin, te gradonačelnik Moskve Sergej Sobjanin, koji pod kontrolom ima vlastitu oružanu silu. Sve ovo ne znači da je Putinov odlazak nešto što će se skoro dogoditi. U krugovima ruskih elita se već veoma dugo šapuće o tome ko će ga zameniti. Ali nekako ta promena nikako da dođe. Kao što je Prigožin odustao od borbe za koju nije bio siguran da je može dobiti, i Putinovim potencijalnim izazivačima, čini se, manjka samopouzdanja da su u stanju da poraze druge rivale. Autorka je profesorka međunarodnih odnosa na njujorškom NJu skul univerzitetu © Project Syndicate, 2023.